Svet knjige

Novosti iz sveta knjige:

Zraci nade
Šematizam
Pregled stanja Mitropolije zagrebačko-ljubljanske (Zagreb, 2009)

Još pre skoro 150 godina, učeni prota D. Ruvarac, u svom osvrtu na odnos pojedinih eparhija prema izdavanju šematizama, primećuje kako su onde gde su uslovi teži, savesniji u tom poslu. Knjiga pred nama nije šematizam u onakvom obliku kako je uobičajeno i očekivano. Pažnju privlače delovi teksta gde je reč o onom što više ne postoji, odnosno što je nekad bilo a potom uništeno: „To je jedino svedočanstvo da pokažemo javnosti šta smo imali i šta je neprijateljska ruka uništila“. Tek onda se prelazi na izlaganje postojećeg, odnosno počinje iščitavanje knjige na ustaljen način. Pri čitanju treba biti vrlo pažljiv, jer niz dragocenih detalja nalazi se „rasut“ po celoj publikaciji.
Mitropolija zagrebačka je relativno nova jedinica Srpske Crkve, i pod tim imenom postoji od 1931. godine. Stoga je i spisak njenih pastironačalnika kratak – svega tri: Dositej (1931–1945), Damaskin (1947–1969), Jovan (izabran 1978). Većina od onog što je o ovoj eparhiji napisano još uvek je u obliku rukopisa.
Prvi mitropolit dočekao je početak za Srbe pogubnog Drugog svetskog rata u gnezdu najmonstruoznijeg režima koji istorija poznaje. Isključivi doprinos tog režima opštoj civilizaciji jeste tehnologija zločina – brzo su osnovani logori, „aktivirane“ jame za opšte grobnice, obavljen genocid... To je jedino čime se ta Hitlerom osnovana i održavana tvorevina uspela da predstavi na pozornici istorije. Bez toga, ne bi imala po čemu da ostane upamćena.
Uhapšeni i izmučeni pravoslavni mitropolit dospeo je u ruke „milosrdnih sestara“ koje su se ponašale prema njemu kao da su sledbenice nekog satanističkog kulta. Unakažen toliko da ne liči na čoveka: „Mitropolit je bio tako strašno izmrcvaren, da je jedva živ utrpan u voz“. Deportovan je u Beograd, gde je u mukama umro tek krajem rata. Sme li se reći da je život bio nepravedan prema njemu ako se izvrši teško dopustivo poređenje? Po intenzitetu podnetih muka, on ne zaostaje za episkopima mučenicima – sarajevskim Petrom, banjalučkim Platonom, gornjokarlovačkim Savom, koji su stradali i ubrzo primili končinu mučeničkog života. Stradanje Dositeja traje dugo. Manje je poznato da je on u bugarskoj internaciji proveo i Prvi svetski rat. Po tome je blizak pećkom mitropolitu, kasnijem patrijarhu Gavrilu, koji takođe oba rata provodi kao sužanj okupatora.
Praćenje života ove eparhije umnogome podseća na gašenje Crkve u oblastima drevnog Hrišćanstva: Palestina, Egipat, Kartagina, Mala Azija... Odgovarajuća nauka ne ide dalje od konstatacije onoga što se sa tim oblastima desilo i ne pokušava da pronikne u smisao takvih događanja što ostaje kao njen veliki dug. Da li je od večnog Promisla tim delovima Crkve namenjena neka posebna uloga u domostroju ljudskog spasenja, ljudima do sada nepoznata?
Današnja eparhija je formirana iz delova gornjokarlovačke i pakračke, iznikla na terenu ranijih koje su često menjale svoja imena i granice – više voljom tuđina, podjednako Turaka i Latina. Kroz vekove nazivi se menjaju: požeška, marčanska, svidnička, vretanijska, uskočka, lepavinsko-severinska, kostajničko-zrinska. Nije se pri tome mogla izbeći priča o tobožnjim seobama Srba kojom se stanje više „zatrpava“ nego što se rešava. Jasnost na tom planu treba da unese odgovarajuća nauka koja još uvek kao da nema spremnosti i snage da se sa takvim pitanjima uhvati u koštac. Po dosadašnjim shvatanjima, to bi morale biti neke „čudesne“ seobe, sposobne da učine i ono što je nemoguće.
Bogato ilustrovana knjiga sadrži mnoštvo fotografija od kojih mnoge, pored uobičajenog svedočenja, govore i opštim jezikom dostupnom svakom ljudskom biću. Trećina od njih jasna je i Japancu i Indusu. To su ruševine ili zdanja hramovna koja nisu daleko od rušenja. Takvo stanje nije rezultat nekog vekovnog nemara, već užasnih zbivanja poslednjih decenija mnogo hvaljenog a u stvari za ceo svet košmarnog 20. veka, kad su svi Hitlerovi sateliti uništavanjem svega srpskog u centru Evrope, nezainteresovane za patnje Srba, činili uzdarje „velikom fireru“ kao izraz podaničke zahvalnosti.
Mnogo od onoga što je uništeno, po svojoj izuzetnoj vrednosti spadalo je u fond opšte kulture, ne samo srpske, tako da je, nestankom znamenitih dela, osiromašena cela civilizacija a ne jedino „brdoviti Balkan“. Nije teško zamisliti kako je veliko „junaštvo“ potrebno da se spali crkva-brvnara, koja vekovima uspešno odoleva zubu vremena.
Po davnoj želji Beča sve ono što je van granica Srbije iz 1878. sistematski se proglašava imaginarnom Srbijom, a radom na terenu kroz uništavanje svega realno srpskog ide se na ostvarenje te namere.
„Oslobođenje“ se svodi samo na progon Hitlerovaca, ali stradanja ne prestaju – menjaju se jedino uniforme i ideološki simvoli. O denacifikaciji se nije smelo ni govoriti.
Rušenje se nastavlja i dalje, ali sporijim tempom, jer je malo i preživelo. Matične knjige koje nisu uništene u toku rata, uzimaju se 1948. Štete nastaju iz raznih uzroka, pa i boravkom izviđača, i to daleko posle rata.
U osobenosti crkvenog života eparhije spada: pomen nad bunarima u koji su bacane zaklane žrtve, zaklane ikone, 70-ih godina prošlog veka vrši se prvo bogosluženje nakon rušenja 1941, talas obnove posle 50 godina i novo rušenje...
„U parohiji nema parohijana. Najveći broj vernika ubijen je krajem Drugog svetskog rata...”. Što je rečeno za hram u Velikoj Dapčevici, sa neznatnim izmenama sreće se neretko: „Temelji novog hrama osvećeni su 1990, kupljen je bio i dopremljen i kompletan građevinski materijal. Početkom rata, sve je opljačkano. Nakon rata, 1995. godine, ostale su puste kuće i do danas nema Srba povratnika“.     Sačuvani izraz „Kućar“ dragocen je kao oznaka za parohijski dom čija uloga je slična kući, ali ipak tu se ne dešava sve ono što i u kući. Inače, pomenuti kućar „spaljen je na početku rata od strane hrvatskih ekstremista“. Malo gde se kao ovde pokazuje kako je očuvanje nasleđenog mnogo teže od gradnje.
U opštoj tragediji genocida i ne pomišlja se na druge „koristi“ za počinioce vezane sa tim. Pored uništenja, prisvojena je i sva imovina žrtava, a ona nije bila mala niti je mali njen udeo u posedu potonjih vlasnika povezanih sa zločincima. U oblast te problematike spadaju i česti pomeni procenata stanovništva, iako se tako ne radi na područjima pogođenim genocidom.
Najteže je dokazivati ono što je očigledno, svima jasno. Svi znaju da je doskora tu bilo, a onda kad ga nema treba „dokazati“. „Vlasti osporavaju da je ikada i bio manastir.“ Tako i Nemci, pri razgovoru o ratnoj odšteti, traže tačne podatke o žrtvama, pošto su moguće svedoke već pobili.
Simvol crkvenog života eparhije danas predstavlja manastir Lepavina. Verovatno je to ona bila i u prošlosti dugi niz godina, ali se o tome malo pouzdano može reći, u prvom redu zbog utiska da su postojali i drugi centri, vrlo aktivni.
Značajno je što se u istoriji ove obitelji pominje 1550. godina – znači, jedan datum pre dobro poznate i verovatno za život Srpske crkve, precenjivane 1557. godine za koji se vezuje obnova Pećke Patrijaršije. Pomen Lepavine, kao i niz drugih primera rasutih na širokom prostoru, svedoči da se život Srpske Crkve odvijao i pre pomenute 1557. Ono što je rečeno u poglavlju o ovoj svetinji, predstavlja osnovni izvor nade i optimizma koji, i pored sveg jada, izbija sa stranica ovog znalački sastavljenog dela. Govor o tome treba prepustiti onima koji dolaze.
Edicija
Riznica srpske duhovnosti, knjiga prva
Sveti manastir Hilandar srpska carska lavra
Edicija od šest knjiga „Riznica srpske duhovnosti“, vredno delo istoimenog izdavačkog udruženja, pre više od četiri godine započela je svoju misiju obogaćivanja naše kulture i baštine, prvom knjigom o manastiru Hilandaru. Rizničari ovoga blaga, autor Mile V. Pajić i izdavač Predrag Jovanović, prihvatili su se teškog posla, da bogatstvo srpskog duha i kulture predstave čudesnim knjigama i akvarelima koji ih prate i ilustruju pisanu reč. Knjiga o Hilandaru, iako otključava trezor ove prebogate riznice, zamišljena je tako da može biti uvod, srž ili zaključak čitave edicije. Naime, autori su Hilandar mudro izabrali da stoji na čelu riznice. Ovaj manastir u istoriji srpskoga naroda stoji kao kruna duhovnosti i kulture od Stefana Nemanje do danas, od prve srpske države do moderne Srbije. Manastir Hilandar, izolovan od vremena na Svetoj Gori Atonskoj, ostao je centar pravoslavne duhovnosti i najstameniji svedok srpske istorije.
Knjiga o manastiru Hilandaru koncepcijski je podeljena u dva dela. Prvi deo posvećen je Svetoj Gori Atonskoj. Ovde autori ne samo da na jedan poseban, romansirani način pripovedaju o duhovnoj istoriji poluostrva, njegovim manastirima i monaškim zajednicama ovde uspostavljenim, nego i, uz veliki broj mapa, faktografski tačno dočaravaju istorijske i političke prilike u ovome delu pravoslavnog sveta.
Drugi deo je svojevrsna monografija samoga manastira Hilandara, koji sa reprodukcija zrači gotovo prirodnim koloritom. Biografiju ovoga manastira sa stranica knjige čitamo kao priču o najdražem živome biću, sačinjenom od niza građevina koje svojim specifičnim arhitektonskim elementima, uvek lepo ilustrovanim, materijalizuju duhovni život. Zbog toga je značajno i mesto koje arhitektura, u ovome slučaju kao vizuelni opis unutrašnjeg, ima u ovoj knjizi.
Kroz ovu knjigu upoznajemo hilandarsko blago, hilandarska čuda i njegove svetitelje. Ona je važna onima koji su bili na ovome svetom tlu, onima koji će ići i onima koji to ne mogu. Pisana razumljivim, a opet naučno tačnim jezikom, ona se obraća svima. Ova knjiga je dokument za ljude od struke, sećanje na svetu reč i tradiciju verujućima, vodič za ushićeni ljudski duh i slikovnica za one koji su još mladi da razumeju svet oko sebe. U ime žena, koje nisu u mogućnosti da materijalno pristupe ovome najvećem spomeniku pravoslavne vere i srpske tradicije, hvala autorima koji su im omogućili da, kroz slovo i sliku, duhovno ipak prošetaju kroz ovaj izuzetni kompleks srpske vere, istorije, kulture i civilizacije.
Jelena Anđelković, istoričar umetnosti
Prep. Grigorije Sinait: Sabrani spisi – asketska dela
U novoj biblioteci Otačnik, Bogoslovskog društva Otačnik, izašla je prva knjiga: Prepodobni Grigorije Sinait: Sabrani spisi – asketska dela, u prevodu sa starogrčkog dr Aleksandra Petrovića (redakcija prevoda mr Zoran Jelisavčić). Pored ove knjige, izdavač je najavio i kritičko izdanje jedine sačuvane besede prep. Grigorija, kao i njegovih himnografskih dela.
Pored rada Svetog Save, koji je nastavljen u srpskim zemljama u vreme dinastije Nemanjića, monasi „Sinaiti“ su najvažniji činilac utvrđivanja pravoslavne hrišćanske vere u našem narodu. Njihovo prisustvo i duhovničko staranje u Srbiji, kneza Lazara i despota Stefana, bitno je uticalo na razvoj umetnosti i kulture, inspirisane isihastičkim iskustvom. Taj period biva jedan od ključnih za stvaranje srpskog narodnog identiteta. Ovaj identitet sačuvan je kroz naredne vekove turske vladavine nad srpskim zemljama, zahvaljujući upravo snazi koju su mu dali monasi Sinaiti, ukorenjujući Srbe, (kako elitu, tako i ceo narod) u autentičnom iskustvu Hrista i njegove Crkve, koje je bilo odbranjeno i bogoslovski reafirmisano u isihastičkom pokretu 14. veka.
Dela prep. Grigorija Sinaita su među najvažnijim delima koja se bave isihazmom. On je najzaslužniji za ponovno oživljavanje isihazma na Svetoj Gori, koji je bio gotovo ugašen nakon progona monaha koji su se protivili unijatskoj politici Mihaila VIII. Dela prep. Grigorija Sinaita nisu dogmatska dela, u užem smislu, koja nastoje da bogoslovsko utemelje i opravdaju isihihastičko iskustvo. To su više praktična asketska dela, koja poučavaju one koji se podvizavaju, tom iskustvu i rukovode ih. Iako je još bio u životu kada su se sporovi o isihazmu zahuktavali, on nije učestvovao u njima, jer je bio izolovan u planinama Bugarske. Njegova dela su postala poznata i uticajna, tek nakon pobede isihazma, prvenstveno zahvaljujući njegovom učeniku Kalistu Ksantopulu. Niko od učesnika sporova o isihazmu ne spominje ni njega ni njegova dela, a on sam ne pominje te sporove. Dela prep. Grigorija su vrlo rano prevođena i poznata u pravoslavnim slovenskim zemljama.
Knjiga sadrži svih pet asketskih dela, u prevodu sa grčkog izvornika J. P. Migne: Patrologia graeca 150, štampano dvojezično. Takođe sadrži i dva priloga. Struktura knjige je sledeća. Uvod – Blagoje Pantelić: Prepodobni Grigorije Sinait – život i asketska dela. Ovo je kratak prikaz života prep. Grigorija i istorijskog konteksta u kom su nastala njegova asketska dela, i kratak prikaz svakog od pet objavljenih dela, kao i njihovog značaja. Glave u akrostihu. Ovo je tematski najobuhvatnije i najopširnije asketsko delo u ovoj knjizi. U njemu je izložen sistematski prikaz Sinaitovog asketskog učenja u formi kratkih izreka – apoftegmi. Druge glave. U pitanju je nesistematizovana zbirka saveta u vezi sa problematikom isihastičkog života. Postojano rasuđivanje o tihovanju i molitvi. Sinaitova poslanica učeniku Longinu, na temu molitve, u apoftegmatskoj formi. O tihovanju i dva načina molitve. Ovo je najvažnije delo o tzv. Isusovoj molitvi prep. Grigorija i jedno od najznačajnijih dela na tu temu uopšte. Ovde on izlaže metod vršenja molitve, što je retkost s obzirom na raširenost molitvene prakse. U vizantijskoj isihastičkoj literaturi postoje svega tri takva teksta, od kojih je ovaj najpozniji i najsadržajniji. O tome kako tihovatelju valja da sedi uz molitvu i da je ne savršava brzo. To je verovatno spoj nekoliko Sinaitovih poslanica, vezanih za problematiku monaškog života. Prilog 1. Kalist Konstantinopoljski: Žitije svetoga oca našega Grigorija Sinaita. Najpotpuniji i najstariji izvor za izučavanje života Grigorija Sinaita i njegove uloge u epohi isihazma, napisan od strane njegovog učenika – Kalista Ksantopula koji je, nakon pobede isihazma, postao patrijarh Konstantinopolja, i ovaj spis je publikovan u prevodu dr Aleksandra Petrovića. Prilog 2. Blagoje Pantelić: Grigorije Sinait i vizantijski isihazam. Ovaj tekst je sistematičan pregled istorije i teologije isihazma u najširem smislu, od nastanka monaštva, zaključno sa Sinaitom. U prvom delu teksta autor izlaže istoriju isihazma do svetog Grigorija Sinaita, razmatrajući učenja svih relevantnih bogoslova o problematici koja je u vezi sa isihazmom, prvenstveno kroz učenje o molitvenom tihovanju i nestvorenoj svetlosti, podeljeno na dva perioda. U drugom delu teksta prikazano je Sinaitovo učenje o isihiji, molitvi i nestvorenoj svetlosti.
Knjiga je od izuzetnog značaja za sve one koji žele da se upoznaju sa autentičnim asketskim iskustvom Hristove Crkve, koje je tako bitno odredilo naš crkveni i kulturni identitet, i naročito onima koji iskustvo koje opisuju oci Crkve doživljavaju kao savremeno i relevantno za njihov sopstveni život, na šta ova edicija, i ova knjiga, čak i izgledom korica, želi da ukaže.
Bojan Bošković