Дакле господо, је ли стварно било лета на Месец?
– Наравно, како не би било, када су Срби учествовали у томе!
Овим одговором завршен је наш неочекивано срдачан сусрет са двојицом српских инжењера-конструктора, који су дали пресудан допринос америчкој свемирској мисији Аполо, посебно лету Аполо 11, односно спуштању прве људске посаде на Месец. Милојко Мајк Вучелић (79) и Славољуб Сем Вујић (75), после више од 30 година, поново су посетили Србију. У години када је цела планета обележила велики јубилеј – слетање човека на Земљин сателит – господа Вујић и Вучелић дошли су да би младим научницима у својој отаџбини пренели своје знање и, можда још важније, свој фантастичан научнички ентузијазам, ведрину и заразну жељу да се иде напред, даље, више... Имали смо част да будемо први међу новинарима са којима ће ова двојица врхунских конструктора разговарати, дословно одмах по њиховом доласку у Београд, и пре него што их је помало изморила медијска пажња, закаснела пуне четири деценије. И прво што су углас рекли када су стигли у престоницу, било је: „Како смо ми леп народ!“ Њихови животи доказ су да имамо и других талената.
ПОЛИТИКА ИЛИ НАУКА? У програм Аполо 11 директно су били укључени Милојко Вучелић, Славољуб Сем Вујић, Дејвид Вујић, Милисав Шурбатовић, Данило Бојић, Драгиша Гиш Јовановић, Петар Гајић и Вељко Гашић. Милојко Вучелић је имао највишу и најодговорнију позицију – био је пројект-менаџер и дугогодишњи директор сектора програма Аполо. Невероватно, међутим, делује када прочитате које су све одговорне послове наши сународници радили у највећем подухвату људске науке и технике свих времена. Сем Вујић је био шеф лабораторије, продуцент и координатор Аполо 11. Дејвид Вујић је био званични портпарол НАСА-е, Милисав Шурбатовић шеф инжењеријске екипе, а Данило Бојић конструктор лунарног модула Орао, којим је обављено слетање на Месец. Гиш Јовановић и Петар Гајић су били у тиму врхунских НАСА инжењера, а Вељко Гашић је био саветник и дизајнер летелица. После успешног слетања људске посаде на Месец, њих осморица, друштво „ћелавих орлова“, како су се духовито назвали, направили су мало славље у Калифорнији и успешно наставили своје сјајне каријере.  Како је могуће да за такве људе у Србији нисмо знали? Одговор, на пример, може бити животни пут инжењера и фабриканта Петра Гајића, који је био и власник велике компаније Алва Радио у Лос Анђелесу. Пре емигрирања у Америку био је официр Краљевске војске, син чувеног предратног генерала Јоакима Гајића, и увек велики добротвор Српске Православне Цркве и династије Караћорћевића. Иако је Јосип Броз примио америчког астронаута Френка Бормана, који га је лично информисао о томе да значајан део Аполо тима чине и „Југословени“, о томе се ћутало. Можда и зато што Милојко Вучелић, у каснијем директном разговору са Титом, на његов позив, није хтео да подржи сулуду и скупу идеју развијања свемирског програма тадашње СФРЈ, него је иницирао посредовање између тадашњих суперсила САД и СССР у њиховом потоњем зајдничком програму Аполо–Сојуз. Српски инжењери били су, дакле, емигранти, којима бивша држава није радо отворила врата ни за посете. Ствари су се промениле данас, јер су Вујић и Вучелић били управо гости државе Србије, њеног Министарства за дијаспору.
РАДОМ ДО ЗВЕЗДА Доктор техничких наука Славољуб Вујић, који себе зове „Лала из Баната“, рођен је близу места Јаша Томић, где се и школовао, а гимназију у Вршцу није завршио јер је са породицом емигрирао у Америку. Тамо је радио у свим најзначајнијим програмима Министарства одбране, затим и НАСА-у, а паралелно са радом стекао је чак шест универзитетских диплома и докторску титулу! Живи у Калифорнији, ожењен је Вером и има троје одрасле деце. Милојко Вучелић је рођен у Гарешници, у данашњој Хрватској (због чега га Хрвати често својатају, а он са осмехом каже да му то не смета превише), у породици досељеној у 18. веку из Колашина, средњу школу завршио је у Бјеловару и дипломирао на Машинском факултету у Загребу, а у Вршцу је похађао пилотску академију. Рано је отишао у Немачку, радио у Мерцедесу, затим одатле у Америку, где је наставио каријеру у Форду, Цесни, Боингу и постао један од директора програма НАСА. Живи у Охају, има супругу Инге, синове Николу и Александра и петоро унучади. Оба стручњака добила су велика признања за свој рад, а Вучелић и највише америчко цивилно признање – Председничку медаљу слободе, јер је руководио спасавањем америчких астронаута после тешке хаварије на мисији Аполо 13 1970. године. Тада је у НАСА централи у Хјустону и настала чувена реченица, која је постала део историје, a коју у паници и безнађу изговарају преплашени космонаути: „Houston, we have a problem!“ (Хјустон, имамо проблем). О том, најтежем тренутку у каријери, Вучелић данас прича: – Било је то за време мог дежурства у контроли лета, када никоме није падало на памет да би се могла догодити експлозија, јер смо тако нешто сматрали немогућим. Мој задатак је био да посади обезбедимо кисеоник и енергију потребну за повратак. Четири дана и четири ноћи борили смо се се за њихове животе и успели да их спасемо. Сем Вујић је био на другом месту, у лабораторији у Калифорнији, где је радио на конструисању и усавршавању ракета које су космонауте носиле у васиону. Са осмехом се сећа да му је као ученику средње пољопривредне школе у Банату експлодирала противградна ракета, а да се касније доказивао на оним највећим, свемирским. Памти и да је једна комшиница у Јаши Томићу забринуто рекла његовој мајци да припази на њега, јер непрестано гледа у небо, па би могао да удари у багрем и да се повреди. Вујић често понавља да му је жао што се за космичке програме у Америци данас издваја неколико пута мање новца него у време председника Џона Кенедија, који је лично форсирао америчку надмоћ у космосу. - Све је питање новца. Људи често питају зашто се и данас не лети на Месец, а скоро нико не зна да да се константно последњих 30 година за НАСА програме даје све мање и мање пара. Америка данас има два рата, у Ираку и Авганистану, највећи дефицит у историји, а косомонаутика је много скупа наука. Конгрес стално преиспитује давање новца за наше пројекте, и фондови зато пресушују.
МАЛИ ВЕЛИКИ КОРАК Лет на Месец био је врхунац космичког заноса, али и такмичења између САД и СССР, у којем су највише „профитирали“ научници који су успели да реализују своје фантастичне и компликоване пројекте. Милојко Вучелић нам са жаром прича о својој великој одговорности у Аполо програмима и још увек са узбуђењем дочарава свој рад, стрепње, радост... – Већ године 1968, током лета Аполо 8, прве мисије која је направила неколико кругова око Месеца, био сам уверен у успех. У програму Аполо радио сам од 1962. године, почео сам као инжењер, наставио као менаџер и стално напредовао. Мој први задатак у свемирском центру Калифорнији био је да одредим главне конструктивне параметре свемирске летелице, тако да може да буде прикладна за слетање на Месец. Први концепт био је директно слетање, а други спајање у месечевој орбити са лунарним модулом са људском посадом. Урадио сам три модела Апола 11, и изабрана је ова друга варијанта. Док смо радили, председник Кенеди је лично мотивисао наш тим да би Американци слетели на Месец пре краја 1969. године. За време свих Аполо летова, па и тог првог лета на Месец, био сам у контроли лета, током сваке операције. Тешко ми је да речима опишем расположење у контроли када се модул Орао спустио на површину Месеца. Највећу радост осетили смо када су пипци на стајном трапу дотакли површину. Рекао сам: „Немогуће, па ово је био наш циљ!“. До краја програма радили смо и по 16 сати без паузе. После лета, као посебно признање, урамио сам речи које је астронаут Мајкл Колинс написао док је кружио око Месеца, чекајући да задатак обаве Нил Армстронг и Баз Олдрин. „Свемирски брод број 107 под називом Аполо 11 је најбољи свемирски брод који је икада саграђен, и Бог га благословио!“. Чувам овај напис са његовим потписом на зиду моје канцеларије. Вучелић и Вујић се не љуте због „теорија завере“ према којима лета на Месец није ни било. Осмехују се и кажу да они знају да јесте, и постављају контра-питање: ко је донео 395 килограма Месечевог камења, и ко би могао натерати Русе да јавно признају и похвале успех америчких космоанута и конструктора? – Понекад се мало нервирам и питам се да ли неко стварно мисли да бисмо ми као озбиљни људи и научници, са нашим знањем, пристали да глумимо негде, у некој прашини, у Аризони, као што причају? Човек је био на Месецу, и ви сте управо упознали људе који су у томе учествовали – каже Сем Вујић.
ИМАМО ВАЖАН ПОСАО Импресионирају скромност и ведрина Милојка Вучелића и Славољуба Вујића, и лакоћа са којом причају о свом делу историје светске науке. Обојица још увек помало раде, јер њихово знање није застарело, држе предавања и надају се новцу за велике НАСА пројекте. Незванично, очекују да би се у наредних 20 година могло летети на Марс, а отприлике у исто време поставити и темељи неке врсте станице на Месецу, што су потврдили и последњи догађаји, у јавности названи „бомбардовање Месеца“, док је заправо реч о потрази за водом на Земљином сателиту, испод његове прашњаве површине, која је важан ресурс за будућу станицу. Ипак, њихов „пензионерски“ ритам помало је нарушен посетом отаџбини, јер су по динамичном распореду, осим предавања студентима Машинског факултета у Београду и Летачке академије у Вршцу, посетили двор Карађорђевића, Нови Сад, манастире на Фрушкој Гори и Сремске Карловце. Сада већ без трунке сумње да је човек слетео на Месец, на крају више него пријатног сусрета који је изашао из оквира интервјуа, причамо о Тесли, Пупину, Миланковићу, Србима који су оставили вечни траг у светској науци, констатујемо да имамо и материјалне доказе да су Срби заиста небески народ, и уз поздрав, питамо шта ће наши инжењери радити када се врате у Америку. – О, знате, имамо ми сада један наш велики посао! – каже са широким осмехом Мајк Вучелић. – Морамо стално, свима у Америци да понављамо: Косово је Србија, Косово је Србија! Ето, то радимо... И после те реченице, новинар коначно остаје без питања.
БЛАГОСЛОВ ТРИ СВЕШТЕНИКА  Приликом једног путовања из Лондона у Америку, Милојко Вучелић срео је на аеродрому три свештеника Српске православне цркве. - Чим сам им рекао да идем да контролишем лет Аполо 8 око Месеца, одмах су ту, на аеродрому, очитали молитве и благословили мисију. Када ме је касније, пред лет, астронаут питао да ли можемо да кренемо и да ли је све у реду, рекао сам: „Немој ништа да бринеш, три попа су благословила лет!“ |
