Црква и тоталитарни режими

У историјском смислу је несумњиво да у досадашње тоталитарне поретке у ужем смислу спадају Хитлерова нацистичка Немачка и Стаљинов комунистички СССР, а условно и Мусолинијева фашистичка Италија. Сам термин „тоталитаран“ се историјски први пут јавља управо у Мусолинијевој Италији (у синтагми stato totalitario), а једна од првих теоријских анализа и критика тоталитарне државе у ужем смислу се такође јавља у истом просторно-временском контексту, код дон Луиђија Стурца, италијанског римокатоличког свештеника, политичара и великог критичара фашизма и филофашистичких кругова у Ватикану. Међутим, у ширем смислу, историјска претеча западног тоталитаризма је приметна већ у позном Средњем веку управо код Римокатоличке цркве, као што је то одлично приметио православни философ Христо Јанарас. Та идеолошка претеча западног тоталитаризма је тренутак када Римокатоличка црква уводи рационализам у теологију и покушава са својеврсном објективизацијом догматског учења. Као што Јанарас истиче, покушај тоталног наметања кроз ауторитет формалне логике је отворио могућност и за тотално наметање Римокатоличке цркве у друштвено-политичком контексту. Православна Црква овакво искушење никада у својој историји није имала, што је великим делом заслуга њеног другачијег богословског приступа Богу, човеку и свету.


У правно-теоријском погледу, тоталитарни режим се идентификује кроз специфичности државно-правног система које морају бити испуњене као основни предуслов. Те специфичности су везане углавном за постојање свеобухватне идеологије која доминира над друштвом, политички систем који има контролу над кључним деловима државног апарата, постојање цензуре и пропагандне делатности зарад индоктринације, затим систематско коришћење принуде и терора и, што посебно треба истаћи (јер се често превиђа), крајња подређеност економије политичким циљевима. У правно-теоријском смислу можемо користити и нешто другачије приступе, попут доктрине легендарног Карла Шмита, која се своди на разликовање пријатеља од непријатеља, и која би се рефлектовала на унутрашњу сферу државе. Тај концепт данас значајно проширује и разрађује Ђорђо Агамбен, аутентични представник европске академске заједнице, поготово у контексту такозваног глобалног рата против тероризма.

----------------------

ОКРУГЛИ СТО О ТОТАЛИТАРИЗМУ

Дана 23. септембра 2009. године, у просторијама Српске либералне странке у Београду је одржан међународни округли сто академског карактера на тему Тоталитаризам и тоталитарни режими. У раду округлог стола учешће су узели представници академске заједнице и друштвено-политичког живота из Србије и света.

Академик Коста Чавошки (Правни факултет) је дао једну комплексну и детаљну историјско-правну анализу тоталитаризма и тоталитарних покрета, од мисли Алексиса де Токвила до савремених теоретичара права. Данашњу парадигму академик Чавошки је окарактерисао кроз специфичан вид тоталитаризма везан за мондијализам као поглед на свет, али и покушај овладавања медијима зарад управљања масама.

Проф. др Мило Ломпар (Филозофски факултет) је указао на дискурс Николе Милошевића и његов допринос овој тематици и посебно подвукао три основне одлике данашњег тоталитарног приступа: владавину токовима новца, контролу над полугама силе и контролу медијске сфере. Професор Ломпар се осврнуо и на комунистичку диктатуру у Србији после Другог светског рата и указао на њене основне компоненте, посебно у контексту српског националног питања.

Проф. др Слободан Антонић (Филозофски факултет) је проблему тоталитаризма пришао из аспекта теорије моћи и њене три кључне димензије, у зависности од којих жртва прихвата угњетавање, и проблема изградње система вредности који онемогућава отпор. Према проф. Антонићу, кључна борба данас јесте у вези са контролом вредносног система, дајући као пример данашњу Србију у којој је фактички немогуће изнети критику такозваних европских вредности иако је то само по себи неодређено поље.

Др Огњен Адум је навео лична искуства у погледу комунистичког режима у Србији, а слична лична искуства је навео и др Милош Костић (Вашингтон, САД), који је указао и на постојање пост-титоистичке свести и раду на глајхшалтовању медија да би се добила униформна медијска слика у Србији.

Др Миша Ђурковић (Институт за европске студије) је указао на недостатке класичног приступа одређењу тоталитаризма, наводећи неколико додатних аспеката међу којима су системска корупција, атомизација појединаца и страх од тајне полиције. Ђурковић је навео и проблем савременог света кроз униполарно постављену геополитичку сцену, и проблем ауторитарних режима који се јављају као реакција на такву констелацију. Своје излагање је завршио освртом на феномен „мржње према селу“, с обзиром да лични посед у великој мери човеку даје слободу и аутономију коју он данас у градским срединама губи.

Олег Зиза (Амбасада Руске Федерације) је указао на феномен „плишаних револуција“ као продужетак бољшевизма и посебно указао на положај Руске Федерације која је данас, према његовим речима, на главном налету глобалног вида тоталитаризма. Борис Томашић (Словенија) је навео главне одлике историјских тоталитарних режима, при чему се посебно осврнуо на комунистичке режиме и поставио као кључно питање какво је то добро зарад кога је оправдано убити макар једног човека. Ђорђе Мамула (Демократска странка Србије) је говорио о новом виду ограничене слободе, поготово у контексту тајних затвора који данас постоје под руководством САД и о којима пишу чак и њихови савезници, попут ЕУ.

Ђакон мр Оливер Суботић (Центар за проучавање и употребу савремених технологија Архиепископије београдско-карловачке) је на округли сто позван да би говорио превасходно о односу Цркве и тоталитарних режима, и у наставку преносимо ауторизовану верзију његовог излагања.

----------------------

Међутим, кључна сфера одређења тоталитарног режима јесте начелни, философски аспект који омогућава ширу опсервацију у сваком конкретном историјском оквиру. Левинас тако тоталитарну државу карактерише као „државу у којој је међулична релација немогућа и где том релацијом унапред управља детерминизам саме државе“. Слично одређење даје и руски философ Иван Иљин који користи етимолошку анализу придева `тоталитаран` (долази од латинског појма totus – цео, сав, читав, потпун) да би указао на суштинску одлику сваког тоталитарног режима, а то је да све активности испланира, предвиди и/или отпрати.


Из наведеног је јасно зашто је историја показала да тоталитарни режими увек долазе до конфронтације са Црквом и раде на њеном прогону, маргинализовању па чак и физичкој елиминацији. Наиме, ниједан тоталитарни режим не допушта постојање аутономне сфере мишљења и деловања на територији на којој распростире своју моћ, а Црква је сама по себи аутономна сфера мишљења и деловања – мада је у свету, она није од света, у сталној је тензији према свету и труди се на његовом преображају набоље, што су примарни разлози нетрпељивости тоталитарних режима према њој.

Оно што је још важније када је положај Цркве у оквиру тоталитарних режима у питању, јесте проблем слободе. Суштинске импликације тоталитарних система на нивоу личности се одражавају управо на слободи мишљења, одлучивања и деловања, о чему је одлично писала Хана Арент у вези са циљем тоталитарних режима да преобразе саму срж човекове природе за коју је слобода једна од кључних особина. Ту лежи најважнији разлог зашто се православна Црква увек противи тоталитарним режимима – због тежње тоталитарних режима да укину сваку врсту спонтаности и слободног деловања личности.

У оквиру процеса глобализације, цела проблематика је проширена и отвара питање релеватности класичних модела тоталитаризма везаних за концепт националне суверене државе. То се показује као посебно важно с обзиром да данас не постоји тоталитарни режим у класичном историјском погледу (постоје ауторитарни режими који се ипак разликују од тоталитарних), али да постоји одређени вид наметања глобалне парадигме у тоталном и ултимативном погледу. Бодријар ту појаву назива „насиље глобалног“ и посебно доводи у питање улогу интелектуалца и његовог активног критичког ангажмана у друштву. Један од кључних проблема јесте феномен тоталног надзора становништа који се уводи под претпоставкама глобалне борбе против тероризма, у коме се може препознати нови вид тоталитаризма гледано из чисто философске перспективе. С тим у вези, Црква даје свој допринос отпору нечему што би се могло окарактерисати као друштво тоталног надзора, ослоњено на софистициран технолошки супстрат који омогућава далеко неприметнији и комплекснији надзор и контролу популације него икада до сада.

Узевши у обзир све наведено, уз уважавање историјских и правно-теоријских приступа, у оквирима 21. века је потребно поћи пре свега од чисто философског одређења тоталитаризма и приметити га у феноменима технолошког и глобализованог света да би се одреаговало на такав начин да се на време сачувају слобода и дигнитет личности.