Међународни скуп, под називом Седамдесет година од почетка Другог светског рата, посвећен темама дијалога и мира, одржан је од 6. до 8. септембра 2009. године у Кракову у Пољској, у организацији Заједнице Светог Еђидија (Comunità di Sant’Egidio) из Рима. Преносимо говор управника Библиотеке Српске Патријаршије мр Зорана Недељковића.
Ваше Високопреосвештенство, Ваша Преосвештенства, даме и господо,
Овај Скуп је посвећен једном од најтужнијих догађаја у историји људског рода. Како то да једна група људи, један човек, једна идеологија покрене таква страдања? Шта је основа тога, који су корени, која је философска потка или друштвени контекст, дали могућност и припремили тло које ће донети „лош плод“?
Безброј је питања, за чијим одговором вапе милиони страдалих, као и њихови живи потомци, у име генерација које долазе, да се више никада то не би поновило.
Из речи Фирера, који је, објашњавајући национално-социјалистички покрет, рекао: „Онај ко у национално-социјалистичком покрету види само политички покрет, ништа о њему није разумео, национал-социјализам је воља за стварањем натчовека“, види се сва погубност те идеје за род људски.
Између таквог „над-човека“ и Богочовека, у чије достојанство смо сви призвани, стоји несагледиви амбис испуњен милионима жртава Другог светског рата, логора Аушвиц-Биркенау и других. Не у том броју, али и српски народ познаје тај бол… Само у логору Јасеновац, током Другог светског рата, на најсвирепије начине, страдало је готово 700.000 људи, углавном Срба, али и Јевреја, Цигана и других.
На основу темељне истине о неједнакости личности, нажалост, тежило се изградњи строге поделе, не само на нивоу појединца, већ и на нивоу народа. На тим основама, један народ, једна раса, предодредила је себе да влада, а сви други да служе.
Невероватно је да су такви ставови надвладали у политици једног великог народа који је, у исто време, заслужан за напредак света у многим сферама, како у технолошком, тако и на културном плану.
Али, у тим годинама, идеје просперитета и просвећености, оличене у поставци „слобода, једнакост, братство“, биле су потпуно обезвређене, стварана је строга подела народа и раса. Тежило се стварању „натчовека“. Где је у тим годинама био „Човек“, „Достојанство човека“, сваког појединца, створеног по лику Божјем?
Тешко је било тада бити „Човек“, чак и они који су наређивали или чинили злочине, у исто време, понижавали су своје сопствено достојанство. Размере страдања милиона недужних заслужују од свих нас, овде и било где, дубоко ћутање, поштовање и молитву.
У овом контексту, и на основу страдања у грађанским ратовима на простору бивше Југославије, у последњој деценији 20. века, желим да истакнем речи Патријарха српског Г. Павла, и кроз њега целе наше Цркве: „Будимо људи“.
Наизглед једноставна синтагма, готово неприметна у мирном добу, или изузетно тешко остварљива у временима ратова и страдања. Не само у периоду Другог светског рата, већ у сваком времену, у сваком рату, било где на свету, ове речи су тешко остварљиве за све оне који хоће да владају над другима, да их понизе и униште, не знајући или одбацујући Христове речи „…јер се сила моја у немоћи показује савршена“ (2Кор. 12,9).
Са таквом вером, надом и љубављу, понављам речи Патријарха српског, као поруку свима нама, као и онима којима је власт дата: „Будимо људи“, ма каква искушења да буду пред нама! |
