Језик је исповест народа

Као и приликом свих сличних историјских потреса, разлози за то укорењени су у разорним променама духовно-моралних ставова који су одређивали народну самосвест и понашање. Да би се васпоставила стваралачка историјска сврсисходост и да би се, ако је могуће, вратило оно што је изгубљено, морамо да се вратимо начелима оног погледа на свет на којем се током векова уобличавала самосвест нашег народа. Та начела се преносе и развијају на вишем духовном нивоу народног језика, на оном нивоу на којем народ поима бесконачност свемира, суштину човечије природе, разумност и надразумску премудрост у стварању света. То је ниво народног вероисповедања и веронауке, на којем се вечно поима бесконачност бића, неприступачна за човеков ограничени ум. За руски језик, тај виши ниво представља свештени старословенски или, ако га разматрамо у његовом постепеном историјском развоју, црквенословенски језик. Он је био хотимично створен и развијао се почев од 863. г. као језик православног богослужења, заједнички за све Словене.У време стварања овог језика, Словени су још увек били један народ. Управо су на том језичком нивоу били установљени и преносе се све до сада духовно-морални православни појмови руског народа. Разумевајући свет у датим појмовима, наши преци су постепено, из столећа у столеће, ширили свој животни простор, градили самобитну државност и излазили као победници из најкомпликованијих историјских искушења. Да би се потпуно искористила стваралачка сила тих појмова, мора се на сваки начин, на свим нивоима народног образовања, васпостављати предавање старословенског језика као још увек живог и свештеног нивоа савременог руског језика. То се може чинити у оквирима општих предавања о руском језику и култури говора.

Методологију и методику сличног повратка духовним коренима описао је, у општим цртама, још Ломоносов средином XVIII века, после полувековног одушевљавања нашег образованог друштва западном културом и западним језицима. У белешкама „О садашњем стању словесних наука у Русији“ (1756, с. 581–582), Ломоносов је приметио да се снага народа превасходно ствара снагом његовог језика и да ширење власти једног народа у свету непосредно зависи од ширења његовог језичког утицаја међу другим народима. У чланку „Предговор о користи црквених књига у руском језику“ (1758, с. 587–592) генијални научник је доказао да снагу народног језика одређује моћ и развијеност вишег и најпродуховљенијег, свештеног нивоа тог језика. Ломоносов је скицирао и методику присаједињења савремених образованих људи, а посебно писаца, снази црквенословенског језика. Ова методика се, у крајњем исходу, своди на непрестано читање православних богослужбених књига, на живо укључење у језичку стихију православног богослужења. Образовани људи дужни су да се напорима стваралачке воље уздигну до духовног нивоа црквенословенског језика, а не да приземљују узвишене појмове тога језика, привидно их преводећи на савремени, посветовљени језик, помућен иностраним позајмицама и световним страстима. После Ломоносова, о томе је већ почетком XIX века много писао А. С. Шишков.

Ломоносов је своја расуђивања црпео из ове исте стихије црквенословенског језика, а посебно из кључног православно-словенског појма „језика“ као таквог.         

Када се на прелазу из XVIII у XIX век на Западу почело говорити о језику као о „отиску нашег ума“, захваљујући којем „ум добија видљив облик и преноси се из поколења у поколење“, када су почели да говоре о језику као о „органском бићу“ које изражава „јединство“ народа и о „језичкој самосвести народа“ као о „духовној снази нације“, самим тим приближили су се старој словенској представи, уобличеној у два нераскидива значења речи „језик“: „дар говора“ и „народ“. У другим европским језицима, само старогрчко (новозаветно) „глосса“ изражава слично двојединство значења.

ЈЕЗИК ЈЕ ИЗРАЗ НАРОДНОГ ДУХА

За руске писце и философе је, као за никога другог, било природно да у језику виде израз народног духа. „Ако народ посматрамо као биће духовне врсте, онда бисмо језик којим он говори могли да назовемо његовом душом“ расуђивао је, као критичар, В. К. Кихелбекер 1821. г. Језик је „најважније обележје народности“, сагласан је философ И. Климентијев. Ф. И. Буслајев развија сличну поставку као филолог. „Унутрашња нераздељивост језика и карактера народа посебно се открива у односу језика према народној образованости која није ништа друго до непрестано развијање духовног живота, а истовремено са тим и језика“. Према мишљењу Буслајева, све док народ не изгуби свој језик, „дотле у њему неће пропасти ни духовни живот његових предака“. Упоредо са матерњим језиком, ми смо несвесно упили у себе све погледе на живот, засноване на веровањима и обичајима на којима се језик и уобличавао. Кнез П. Вјаземски је, као песник, у песми „Енглескиње“ (1855) написао:      

 Језик је исповест народа:

у њему се чује његова природа, његова душа и начин живота.

Реч је - „невидљиви лик народа“, као да одговара песнику историчар лингвистике С. П. Шевирев.

Овим погледом на суштину језика одређује се нарочито познато Гогољево размишљање на крају пете главе „Мртвих душа“: „Као што је небројено мноштво цркава, манастира с куполама, кубетима и крстовима расипано по светој благочастивој Русији, тако се и мноштво племена и поколења народа тиска, шарени и комеша по лицу земље. И сваки народ, који у себи носи залог снаге, душу пуну стваралачке способности, своје изразите особености и остале дарове Божије, који се, дакле, истакао својом сопственом речју којом одражава ма који предмет, одражава начином казивања и део свог сопственог карактера“. На крају првог дела поеме „посматрач погођен Божијим чудом“ посматра како се Русија из времена у вечност „креће сва надахнута Богом“ и како јој се „уклањају и уступају пут други народи“', који се такође налазе на општем путу из времена у вечност, а заједно са сваким народом по историјском путу креће се и реч која га одликује.

Тако и Пушкин, резимирајући своје стваралаштво у песми „Подигао сам себи нерукотворени споменик...'', пише о одговорности песника пред Богом и пред свим народима - језицима:

Глас о мени проћи ће целом великом Русијом,

и именоваће ме сваки језик који у њој постоји.

Песник схвата православну Русију као светску државу у којој благодатно живе заједно и, не мешајући се, стваралачки утичу једни на друге многобројни језици-народи.

Јеванђелско приповедање о Страшном суду над језицима-народима и о вечној плати коју ће добити по својим делима постало је основа за православно-руску представу о изузетној одговорности словесног стваралаштва појединих људи и целих народа, јер то стваралаштво постаје наслеђе вечности и сведочанство на Суду.

Сваки „језик-народ“, слично сваком човеку, а сагласно са јеванђелским приповедањем, одговара пред Богом и човечанством за очување непоновљивог образа и подобија Божијег у себи, за остварење слободног животног пута који му је дарован и, у крајњем исходу, за своју судбину у вечности, према Христовим речима о крају времена: А када дође Син Човечији у слави Својој... тада ће сести на престо славе Своје и сабраће се пред Њим сви језици-народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране Себи, а јарад са леве... И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни (Мт 25, 31–46). Најважније је да највишем суду вечности подлеже стваралаштво сваког народа - а то је он сам или његов језик.

Такви су узвишени историософски појмови о језику које је руска самосвест усвојила током свог историјског развоја а посебно - заједно са православним крштавањем Русије 988. године и прихватањем свештеног писаног језика, заједничког за све православне Словене, названог црквенословенским. Уз незнатне измене, овај живи богослужбени језик сачувао се на руском тлу све до нашег времена. Он, као и раније, посредством безбројних начина и путева утиче на руско поимање света, потпомажући његов непрестани развој уз очување целовитости и самобитности (претходно је био размотрен само један од примера таквог утицаја - кроз представу о „језику“).

Као свеукупност народних појмова о животу и као свеукупност примене тих појмова у живом општењу, писменом или усменом, језик непосредно одређује народну самосвест и васцелу историју народа коју та самосвест ствара. Народ постоји заједно са језиком и онолико дуго, док постоји језик. Слабљење и декаденција језика означава слабљење и декаденцију народа. Ширење језика међу другим народима означава ширење власти датог народа који ствара дати језик у сагласности са својом природом. Корените промене суштине језика воде ка промени суштине народа. Уместо пређашњег народа, појављује се неки нови народ. Тако су се уместо Римљана, који су говорили латинским језиком, појавили романски народи који су, уосталом, дуго сачували „рођачке“ везе са пређашњим Римљанима, пре свега захваљујућу очувању латинског језика као основе и вишег, свештеног нивоа за своје нове језике који су се у почетку развијали само на нижем, свакодневно-животном нивоу схватања света, да би затим постепено заменили латински у области науке и уметности, али не и богослужења.

Развијени језик развијеног народа - то је веома сложена појава и у њој се налази много „слојева“ или подјезика, стилова општења. Основни су ниво свакодневног општења (то је нижи ниво) и ниво вишег духовног поимања суштине света и човека. Разматрање могуће бесконачности бића није оствариво без вере у ово или оно устројство универзума, у ову или ону суштину Бога (у монотеизму) или богова (у политеизму).

И управо на вишем или свештеном нивоу језика сваки народ изражава своје темељне моралне појмове који се, у скраћеном или упрошћеном облику, преламају и на свим другим језичким нивоима, све до оног свакодневног. Једно је морал канибала из тихоокеанских острва, а друго - морал хришћана. Једно је морал у земљи која себи дозвољава да баца атомске бомбе на туђе мирне грађане, а друго - морал у земљи која то себи не дозвољава. Могу се и морају се разликовати разни степени моралности и неморалности, својствени разним народима. Снага, развијеност и ширина моралних појмова једног народа одређени су његовом способношћу да од онога што му је дато одабере само оно што потпомаже продужетку живота, а то значи и самом способношћу да изабере да оно, што му је дато, буде што дуготрајније, по могућству - вечно и прихватљиво за највећи број људи или, ако је могуће - за читав народ и, најзад, за читаво човечанство. Са тог становишта, најсавршенији морал је хришћански. Чак и ако апстрахујемо оно што је главно - а то је вера у вечно постојање људских душа и у вечну плату коју ће оне добити за своје моралне или неморалне поступке, хришћански морал претпоставља да човек не чини зло ближњем и да појединачни људски живот буде принет на жртву ради општег саборног постојања.

Управо је на темељу православних моралних начела постепено нарастала и постајала моћна руска држава. Упоредо с њиховим препородом, а посебно са препородом представе о језику као о средишту народне суштине, током царевања Николаја I, Александра II и Александра III долази до невиђеног процвата руске уметности и државности. Књижевност тога периода касније су назвали „златним веком“, а руска државност достигла је тада своје природне границе и обухватила просторе какви нису били познати у историји човечанства. Задржавање и очување тих простора било је могуће једино захваљујући одговарајућим просторима духовног утицаја, веома привлачног за многобројне народе који су се нашли под руским патронатом. Овај утицај био је одређен православним моралом, сачуваним у црквенословенском језику.

Када се руска држава са њеном духовном културом неочекивано, како је изгледало, срушила 1917. године, та неочекиваност је, заправо, била изнутра припремљена потајном и са духовно-моралног становишта подривачком делатношћу бар два претходна поколења или, тачније речено, одређених образованих слојева у тим поколењима. Ови слојеви, а посебно револуционарни демократи, народњаци, посленици земства, писци и мислиоци који су у философском смислу били позитивисти, пантеисти или материјалисти, улагали су велике напоре да поткопају и измене духовно-моралне појмове руског народа, однеговане црквенословенским језиком.

Размотримо појединачан, али крајње сликовит пример: свесно и коренито преиначење појмова који су толико важни за руски морал као што су „смирење“ и „гордост“. Све до XVIII века смирење се код нас схватало искључиво позитивно, а гордост - искључиво негативно: смирење је од Бога, а гордост од ђавола. И управо је узвишено поимање смирења као сједињења са од Бога датим мирним ритмовима свемира дозволило руском народу да природно и складно прошири границе свог животног простора. Гордост су, напротив, схватали као болесно нарушавање мере која је дата са небеса, плашили су се таквог душевног стања и избегавали га из осећања самозаштите: Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк. 14, 11), Господ се гордима противи, а смиренима даје благодат (Приче Сол. 3, 34, Јак. 4, 6). Почев од XVIII века почели су се примећивати, у почетку бојажљиви, покушаји супротног схватања ових појмова. Са новог гледишта, смирење је - слабљење животних сила и болест, а гордост - живо изливање тих сила, здравље душе. Најбољи руски писци и научници су се све до краја XIX века успешно противили таквом тумачењу, што се посебно испољавало у једнојезичним речницима тога времена. Затим је, почетком ХХ века, са сменом генерација, противљење ослабило, дошло је до одступања од народних моралних начела (пре свега у уметности, а то је најважније). Појмови гордости и смирења, а такође и небројено мноштво других духовно-моралних појмова који воде порекло од црквенословенског језика, незадрживо су добијали нова тумачења. Одступање од појмова, свештених по свом извору, одигравало се упоредо са свеопштим падом друштвеног морала и у значајној мери предодредило је тај пад, а у крајњем исходу - и пад државности.

У једнојезичним речницима совјетске епохе духовно отпадништво, које се у великој мери догодило и пре преврата 1917. године, било је окончано. Нарочито се гордост показује као позитивна, а смирење као негативна особина. Међутим, покушај да се створи нова држава на основу изопачених моралних појмова показао се као безуспешан. Још увек има живих научника, писаца и политичара који су вршили државни и морални преврат и искривљавали смисаоне поставке матерњег језика, док се друштво, грађено на тим лажно-моралним темељима, срушило као џин који је стајао на глиненим ногама.

Уосталом, и одушевљење западним либерално-капиталистичким идејама, које су смениле комунизам, у моралном погледу је страно Русији. И данас наш народ опет стоји пред неопходношћу свесног избора: хоће ли се вратити својим духовно-моралним изворима а то значи и ка васпостављању знања о црквенословенском језику на свим нивоима народног образовања, или ће до краја искушавати судбину, безвољно посматрајући своје самоуништење. Према неким знаковима, могао би бити начињен избор у корист живота.   

Александар Моторин

Преузето са сајта www.pravoslavie.ru

Превод:  Антонина Пантелић