Насиље и слобода

То не мора бити само физичко насиље, којим се продужава вербално; то може бити било који вид уплитања у одлуку другога. Чак и кад је неоспорна добра намера, ако не постоји уважавање стваралачке слободе другога, реч је о насиљу. Није добра препорука да „ако неће спасење, ти га на то натерај“. Давно је мудри народ изнедрио изреку: „Силом нико не може у рај“, и није тиме порекао јеванђељску реч: „Царство Небеско се на силу осваја“, јер „на силу“ (личним подвигом) и насиље над слободом другога, никако није истозначно. Дакле, почетак сваког насиља јесте неуважавање слободе другога и погрешно инсистирање на нечијој одговорности, без имало стрпљиве истрајности. Да бисмо све то истински промислили, потребно је да разумемо да увек треба имати времена за другога, и то онако и онолико колико желимо да Бог има времена и разумевања за свакога од нас. Па као што тражимо стрпљење, разумевање и милост за себе, да тако будемо спремни за добро опхођење према свакоме, без обзира на његово тренутно стање. Заправо, ничије тренутно стање не сме да буде покретач наших непримерених реакција, увек све треба посматрати у стварности добрих могућности и нипошто не одустати од добре наде и сигурне добронамерности. Ми се ту, нажалост, олако саплићемо једни о слободу других и умишљамо да је наш превасходни задатак да све на овоме свету поправимо, макар и насилно, изостављајући само себе јер смо умислили да смо једини добар пример за све, непогрешиво мерило овога света. То беспуће обично почиње у нашем дому, наставља се у даљем животном трајању. Последице су несагледиве, ми их често не увиђамо и мислимо да чинимо оно што је једино добро, и на корист оних којима ускраћујемо слободу желећи да одлучујемо у њихово име. Посебно овде треба указати на промашај родитељске љубави која саму себе негира нестваралаштвом и насиљем, иако је ту, али једнострана, површна и неостварена.

НЕУГАСИВИ ПЛАМЕН РОДИТЕЉСКЕ ЉУБАВИ – ТРАГЕДИЈА НЕОСТВАРЕНЕ ЉУБАВИ

Сви знамо да је пламен родитељске љубави неугасив и непролазан, само понекад превиђамо да то може бити и пламен који доводи до великог пожара са несагледивим последицама. Неоспорно је то да родитељ воли своје дете, али остаје питање добре реализације те љубави као двосмерне стварности, јер догађа се и то да постоји инсистирање само на једносмерности. Посебно ако се све посматра из перспективе старијег, па тиме и важнијег чиниоца у комуникацији. Истина је то да је човек најуспешнији онда кад разуме поредак тако што зна од кога је млађи, али уз то неизоставно иде правило служења већих мањима, старијих млађима. Како? – питаће се неко, јер тако нешто је тешко, чак и немогуће, па и неприродно. Могуће је, нормално, природно и потребно, али без поданичког нестваралаштва, већ у пуноћи живе и делатне љубави. Тада свако служи најпре бољитку другога, подстиче стваралачку слободу другога остварујући се и сам у састваралаштву на најбољи могући начин. Тада нико не тражи своје место и не инсистира на својим правима, него сви слободно служимо свеопштем бољитку. Само тада родитељска љубав обасјава, просвећује и загрева ум и срце, додаје животу лепоту на лепоту снагом неустрашиве кротости. Покреће, а не угрожава, даје а не намеће, преображава а не присиљава. То је добра релација очинства и синовства, која засигурно подразумева и мајчинство као и ћерку као дете. То је нешто што се непрестано изграђује, није нека датост унапред са непомеривим границама, него је свагда жива стварност.

Богочовечанска стварност вере нам све ово разоткрива на прави начин, са јасном поруком да се све догађа у стварности љубави и смирења, без имало наметљивости. Наше људске релације, док не достигну богочовечанску пуноћу, понекад су и другачије, па тако видимо да у своје време велики жупан Стефан Немања не разуме одлуку свог најмлађег сина принца Растка да прими монашки постриг. Његова реакција била је веома насилна, не мали број оновремених монаха искусио је сву оштрину исте, али је током времена велики жупан прихватио синову одлуку, да би јој потом и следовао постајући и сам монах. То су људске реакције и стања кроз која многи пролазе, и ту треба тражити добре поуке, не поновити старе грешке него следовати добре примере остваривости у вери, ићи богочовечанским путем узрастања „у меру раста висине Христове“, а не беспућем себичности и борбе за биолошки опстанак свођењем свега само на природну репродукцију којом се увећава бројно стање једне породице или једног народа. То је лоша погодба са собом и са Богом, затварање у колективни егоизам које доводи до неисцељеног безнађа. Некако је „природна“ прва реакција, али треба слушати апостолски савет: „Гневите се, али не грешите, сунце да не зађе у гневу вашем“, што у конкретном случају значи да и онда кад нас „изненади“ одлука нашег детета да изабере монашки постриг као свој нови почетак, треба исту промислити и са љубављу прихватити. Не мучити се и не мучити своје дете, посебно не вређати га изјавама о болесном стању и неспособности да донесе разумну одлуку. Треба превазићи то стање самопоражавања и не мислити да је све изгубљено таквим избором. Заправо, најтеже је родитељима да прихвате да је њихово дете слободно и да расуђује понекад другачије од њих и да се опредељује по себи, а не по њиховој жељи и мишљењу. Није овде само реч о неприхватању конкретне одлуке о монашењу, јер родитељи своје насиље над слободом детета пројављују и онда кад су незадовољни избором снахе или зета, сматрајући погрешно да и тако „губе“ своје дете. Само сад није у питању неки игуман или владика, него зет или снаха, па се и ту борба води на исти начин и скоро истим средствима. Да би се све ово избегло, потребно је одговорније сагледавање чињеница и веће уважавање слободне личности свога детета. Никако није добро бити у надређеном положају према детету, јер на тај начин га доживљавамо као својину, ствар у коју смо много уложили па очекујемо узвраћање. Таквим приступом сами себе ускраћујемо за дубљи доживљај и правимо непотребну дистанцу, родитељство претварамо у терет, самовољно губимо лепоту и радост живота. Обесмишљавамо сав свој труд истицањем само својих права на некога; у жељи да продужимо и остваримо себе кроз другога, губимо и поражавамо једни друге. То нам потврђују све постојеће заваде на релацији деца–родитељи са несагледивим последицама. Свако се затворио у своју недореченост и пријатељује са својом тугом називајући то превеликом љубављу, без имало жеље да разуме оног другог. Свако гледа и види само своја „права“, сматрајући да је испунио све своје „обавезе“, а не знајући да смо једни другима дужни само љубав, која је неспојива са неслободом, неуважавањем и немогућа ако обезличава било кога.

ВОЛЕТИ ЗНАЧИ ПОШТОВАТИ СЛОБОДУ ДРУГОГА

Основа свих животних релација јесте прихватити и поштовати слободу другога, јер само тада је могуће остварити прави дијалог и здраву стваралачку комуникацију. Стварати заједно, а не одлучивати у име другога, макар то било и моје дете. Ми, нажалост, томе неодговорно приступамо, умишљајући да смо дужни да у његово име одлучујемо и закључујемо, и то зовемо љубав. Не видимо да присила и наметање не могу бити мерила љубави, будући оптерећени „добрим намерама“ видимо само неке „велике идеале“, који су скоро увек резултат наше неостварености па, по принципу „кад ја нисам могао, сад може моје дете“, само намећемо и захтевамо, без реалног сагледавања стварног стања. Свака претераност носи у себи потребу за наметањем и неумереношћу у захтевима којима једни друге ограничавамо, чак и онда кад мислимо да је то наша најбоља и најдобронамернија понуда другоме. То је скоро увек неумесна изнуда којом ограничавамо стваралаштво једни другима. Ту је трагизам свих трагизама, то што мислимо да на тај начин исправно и истински волимо, а не видимо да ми, у ствари, преузимамо на себе да одлучујемо о животу другога. Заправо, ми тог другог и не видимо другачије него као некога ко без нас и не може да препозна на прави начин и одлучи како треба шта је добро, а шта није добро за њега. То „добро по нама“ – а као мера за другога, јесте велика опасност за све, јер спутава слободу и обесмишљава добру комуникацију.

Прихватити са љубављу другога онаквог какав он јесте, представља највећи подвиг, и то је нешто неопходно за добро животно остварење. Само на тај начин је могућа промена на боље, јер прихватање није одустајање од стваралаштва, статизам затеченог стања, него је предуслов за даље стваралаштво. Неприхватање слободе другога је дубоко нестваралачки чин, одустајање од доброделатне динамике које неминовно води на беспуће насиља над слободом другога. Наравно, уважавање слободе другога није, и не може бити, пристајање на промашаје другога или саучествовање у злодејству нечијем. Реч је о препознавању богодароване слободе у њеној најцелоснијој пуноћи, што у даљем току води ка одговорном оптимизму. Ту је важно и потребно разликовање добра и зла, истине и лажи, што покреће доброделатност као стваралачко и неизнуђено опредељење. Тако се изграђује и добро поверење без кога је немогуће било шта добро учинити, и то треба да буде стално стање, а не само резултат повремених договора појединаца. То је оно што треба да буде мера свих наших напора у остварењу добрих релација једних са другима, посебно родитеља и деце. Родитељи су ти који децу уводе у живот, они су први који уче децу начину комуникације са другима, и ту треба избегавати уобичајене навике да се било шта решава „ситним“ лажима, као што понекад скоро сви чине у превозу, па да би платили мању цену карте уче децу да говоре нетачну бројку својих година. То је прва лаж коју деца науче од родитеља, довољна да им буде „оправдање“ у свим њиховим даљим промашајима. Размислимо о овоме и не тражимо „лакши“ пут, него увек идимо уским и тесним путем искрености и истине. Веома је важно не ускраћивати деци ниједну информацију уз образложење да им је то у том узрасту сувишно и непотребно. Једноставно, не преузимајмо на себе њихову слободу са жељом да им „сервирамо“ само „здраву храну“. Прочитајмо прве странице Библије и научимо се на основу онога како Бог човека уводи у живот, упућује га, не спутавајући га, саопштава му заповест позивајући га да сам ствара, не намеће му своју одлуку, па и онда кад је пао подиже га новом надом. То је пут живе вере и добре комуникације родитеља и деце, који је битан предуслов за свако добро животно стваралаштво.

ХРИСТОВА МЕРА ЉУБАВИ: НЕ КАКО ЈА ХОЋУ

Нажалост, скоро сви наши односи сведени су на ону апостолску констатацију: „Сви хоће своје, нико неће оно што је Христово“. Јер, ретко кад можемо видети човека спремног на себедавање и пристајање да прихвати разлоге другога као меродавне чињенице, без обзира на њихову ваљаност. Просто, то није моје мишљење и нема места било каквом разговору, или ће са друге стране бити прихваћено, или ће тај неко, ко не прихвата беспоговорно мој став, бити принуђен да се приклони мом мишљењу. То се посебно односи на децу, где је „неприкосновено право“ родитеља да одлучују у њихово име, макар то било и против њиховог мишљења. Што је најгоре, мишљење многих је то да тако нешто има утемељење у вери. А није тако, јер где нема слободе и где је било шта изнуђено, не постоји вера. Дуг је и непрестан процес сазревања у вери, на том путу човек понекад посустане, то видимо већ на почетку историје, у првим поступцима првостворених прародитеља наших Адама и Еве. И не само тад, сваки човек на личном плану, и сви ми заједно, пролазимо све те рајске и пострајске фазе падова и устајања. Сазнање о томе не треба да нас обесхрабри, уместо тог безнађа потребно је добром надом живе вере препознати љубав Божју која достиже своју пуноћу рођењем Сина Божјег од Дјеве, нас ради и нашега спасења ради. То добро знање о богодарованом спасењу треба да покрене све наше добре поступке и осмисли нашу стваралачку одговорност једних према другима. Тада се сви осећамо као „домаћи Божји“, браћа и вечна сабраћа, деца Једнога Оца, који све преизобилно и безусловно воли. Тако све наше биолошке релације „родитељи–деца“ добијају нови смисао, и свако своју улогу промишља одговорно, далеко од сваке себичности и саможивости.

Спасоносна динамика богочовечанске вере подразумева слободу крстоношења уским путем, и то тако што се „одричемо себе и носимо свој крст“, али не стајемо ту, него достижемо пуноћу тако што „јачи носе немоћи слабијих“. То узрастање у вери искључује сваки вид насиља, подразумева уважавање стваралачке слободе другога и заједничење у љубави, где је први онај који свима служи, а не онај кога се сви плаше. То „служење“ није засновано на принципима поданишта и наметнутог ауторитета, него почива на принципу доброг примера, заправо стварне христоликости. Добар пример није ни идол, ни ауторитет за којим се беспоговорно следује, то је стварни покретач на добродетељ. Ту родитељи треба да нађу добру меру за васпитавање своје деце и препознају своју улогу у животу свога детета. Добро је да увек постоји родитељско старање о добробити детета, али никако се не сме превидети да је то дете слободна личност већ од рођења, и да свако треба да живи свој живот. Не може родитељ живети живот свога детета, треба да живи за њега и са њим, али не уместо њега. Да увек бди са љубављу над животом детета, али никад да не пожели да у његово име бира и одлучује. Добар савет је увек добро дошао, али никако не сме да постане наметнуто мишљење које одузима слободу, увек треба да буде подстицај за ново и боље остварење. Само на овај начин је могуће усклађивање стваралачких слобода свих састваралаца, конкретно родитеља и деце. Спремност на промишљање са расуђивањем увек је боља од једностране непромишљености јер подразумева дијалог слободних стваралаца са одговорношћу поступка и у међусобном поверењу. Нажалост, родитељи и деца често све ово превиђају, свако из својих разлога, што доводи до „генерацијског јаза“, који се продужава и даље из оквира једне породице, постаје општи проблем. То угрожава скоро све животне релације, зауставља добре стваралачке токове и доводи до непромишљених потеза многих, до насиља као начина убеђивања. Ту свако наводи своје „разлоге“, који су често различити, док је код свих исти циљ, натерати другога да буде као ја. Ту је темељ насиља у нама! Станимо! Размислимо! Посебно ми, верујући људи. Добро знамо да Бог од нас ништа не жели да изнуди, ни лаким обећањима ни тешким претњама, дао нам је слободу, позива нас да исту потврдимо дајући нам заповести као пут до Њега, не као препреку која нас раздваја. Чека нас, па кад кренемо ка Њему, иде нам у сусрет, никада не иде за нама да нас уходи, прозива и кажњава. Кад ми кренемо Њему, Он раширених руку, без списка наших грехова, са обиљем богатих дарова, нас прима у живо животно заједничење. Ово је стварност вере, не нека измаштана прича, али ми је често заборавимо, па мислимо да било шта може на силу, и онда чинимо насиље над слободом другога. Покушајмо другачије. Може, само ако то и хоћемо. Уважавајмо се међусобно као зреле и одговорне личности знајући да волети некога значи дати све од себе, а не узети све за себе, веровати у добре могућности и уважавати његову слободу. Не стављати себе као меру за све, него у свему треба да нама верујућим буде мера Христова љубав која је неизмерна и свеисцељујућа. Волети значи победити себичност, саможивост и самодовољност, подстицати одговорну слободу, а не потискивати је у стање пристајања без доброг знања и трезвеног расуђивања. Волети своје дете значи дати му све, а не бирати уместо њега, док волети родитеље значи разумети њихову љубав и не одбацивати је унапред. Кад се овако почне, сигурно је да ће све и трајати дуго и бити добро свима и за све, јер тада и тако сви „сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајемо“. На овај начин се не губимо у некој безличној „маси присталица“, него смо стварно слободне личности са мудрим расуђивањем о другоме и о себи. То је свештена дужност свих хришћана, коју никад и нипошто не смемо сметнути с ума, па уместо благе љубави, да почнемо говорити језиком насиља и чинити насиље над слободом другога. Није тешко, много је светих сведока тога, а наше време то од нас тражи, сведочење истине вере у пуноћи љубави…