На Светој Гори, недалеко од нашег Светог манастира Хиландара, постоји маслина цара Душана. Она је жива свеза између далеке прошлости и садашњости. Маслина је древно дрво и живи дуго, али само једне маслине су далеко надмашиле сву своју родбину по свијету. Док друге маслине у старости иду у ширину, маслине на острву Крфу иду у висину. И кад човјек зађе између њих, застане јер гази свету земљу, осјети тајну. Осјети да се ту чува Свето свједочанство запечаћено непролазношћу, и да ће тајна која се ту одиграла пловити кроз вријеме, докле је год маслина, острва Крфа и Срба...
Прије 103 године, за вријеме Првог свјетског рата, у срцу и души Европе, часна земља Србија бива прегажена од страних људи, а њена дјеца покошена као млада трава. Страдање српског народа било је нечувено и слично старозавјетном јеврејском.
Ваистину, ниједан народ у Европи није страдао колико српски! Крф, грчко острво било је прибјежиште српског краља, владе и са њима 200.000 хиљада војника-мученика. И као што су Јевреји плакали „на ријекама Вавилонским“, Срби су плакали на обалама Крфским за изгубљеном Отаџбином. Изгубили су Отаџбину, али не и наду у Христа Побједитеља. Крф је свједок историјске драме нашег народа и Отаџбине...
Зато је архијерејски намјесник о. Братислав Божовић предложио да свештенство Јужног намјесништва оде на ходочашће овој српској светињи и да ту одржимо сједницу нашег намјесништва. По благослову Епископа средњоевроп-ског Константина, група свештеника кренула је на ходочашће које је трајало од 28. септембра до 3. октобра.
Путовали су: архимандрит Василије Гролимунд, свештеници: Марко Јовановић, Братислав Божовић, Миленко Марковић, Симон Туркић, Александар Шкорић, Слободан Тијанић, Јован Гатарић и Алекса Милинковић, као и искушеник Олег (при Скиту Св. Спиридона/ Гајлнау).
Свештеници на путовању бележе:
Поклонили смо се моштима светог Спиридона Тримитунског. Он је учествовао на Првом васељенском сабору у Никеји 325. године, и мошти му почивају у Саборном храму на Крфу. Када су грчки свештеници чули да смо Срби, срдачно су нас примили. Поклонивши се и помоливши пред моштима светог Спиридона, кренули смо на пловидбу до малог острва Видо. Успут смо, са сјетом али и поносом, пјевали: „Тамо далеко“. Сјећали смо се наших прадедова, наших светих предака који су својим животима искрчили стазу према Србији, стазу која кроз Србију мученичку и „крвљу натопљену“ одводи у наручје Христа Господа.
На Виду, у спомен-капели, одржали смо парастос „за све пострадале за Крст“.
На Виду су били најтежи болесници, и ријетко који је жив отпловио са њега.
За тих неколико дана успјели смо да обиђемо Гувију – мјесто гдје се српска војска 18. јануара 1916. године искрцала на Крф. Нашли смо прилично скривену њиву коју је Грчки сељак Јанис Јанулис (за шта су му захвални Срби подигли споменик) поклонио Србима у Агиос Матеос, и ту одржали парастос на споменику Дринске дивизије. Прошли смо кроз дворац принцезе Сиси Ахилеон, у којем су били смјештени рањени и изнемогли српски официри. У граду Крфу налази се Српска кућа, која обилује фотографијама, старим чутурама, пушкама, униформама, и господин Љубомир Сарамандић нам је ту одржао предавање о драми српског народа.
Један дан смо одвојили да обиђемо манастир Палеокастрицу и Агиос Георгиос.
Заиста, гдје су чули да смо Срби, са уважавањем су нас поздрављали.
Ту заоставштину оставили су нам наши Свети преци који су ту боравили.
Отац Василије нам је открио да је први пут у животу био у православној цркви управо на Крфу, у прелијепој црквици поред аеродрома. Отада је кренуо његов пут ка Православљу, ка јединој Истини. И сада је он игуман скита Светог Спиридона код Гајлнау, заступањем Светог Спиридона.
Када смо јутром шетали између маслина, сви смо ћутали, и као да се још чуо одјек баритона српског војника „Тамо је село моје, тамо је Србија“, а хиљаде грла српских војника пратило га тихо, тугаљиво али са великом надом у Бога Правде.
Отац Марко Јовановић тада је гласно рекао: „Мој деда је, ипак, био весељак!“. Предосјећајући добру причу, одговорио сам му ријечима Јанка Веселиновића: „Вала Богу!“. И отац Марко исприча како је његов деда у свом селу био „човјек од акције“, покретач, увијек храбрио све друге, а све то послије повратка са Крфа, гдје је дошао преко Албаније и у своје село се вратио без ноге. „Сад донекле разумијем одакле му та снага... православна душа“.
Ми смо потомци мученика, наше мајке су мајке мученика, наше баке су баке мученика, очеви и синови мученици, и докле год досеже историја српског хришћанског народа, открива се Голгота Христова и наш народ на путу према Васкрсу.
„Хвала Богу што ми је ђед жртва, а не злочинац“, рече о. Слободан Тијанић на острву Видо, а његов деда пострадао је у Јасеновцу.
На крају нашег боравка, били смо благодарни Господу што смо обишли грчко острво Крф, које је српски светионик, учитељ и знак; ко смо ми Срби – народ Божји, и у Коме нам је Спас – у Христу Исусу Господу нашем. |
