Помоћ само са једне стране

Овај опис односи се на пораз непосредно пред Мишарску битку: „Тукли смо се добра три сата док једанпут појаше сав турски коњик и оде северозападу. Разговарамо се: куда ће? Да неће Шапцу? – и већ зађоше за брдо. Прође, реци, један сат, а они обишли уз један поток пак јуришаше на Грбовића и на Милоша с леђа, а пешак из шанца; онда наши немаду куда него право кроз коњике (ту погине кнез Пеја и доста других). А други турски пешаци из шанца подиђоше на нас и ми брду барјак окренемо. Мутап, Курсула, Живко Дабић и ја и оно наше војске све планином Кокоровом“.

На свом домаћем терену, где су многи провели цео живот, устаници допуштају да их противници као нападачи и дошљаци „изненаде“ у толикој мери. Најобичнија радозналост а не војничка будност налагала је да се прати кретање противника после трочасовне битке.
Слично је и са помињаном Врбицом, где устаници постају жртве јефтине преваре: „У два сата ноћи повика један из турске војске: „Ај, чуј Србине: Одоше Турци путем на Плочник (великим друмом). Ми потрчимо ка Плочнику и уватимо бусију; но, онај превари и проведе Турке другим путем на Бању и Тополу...". Дух мемоара провејава и у Протином извештају упућеном Совјету о ратовању из 1811. године. И ту је доста речи о невештом ратовању и мршавим успесима. Проти служи на част што не преувеличава себе ни као борца ни као предводника. Уједно, он се не правда за неке промашаје сваљивањем кривице на друге.
У делима овакве врсте обично се изоставља оно што је најважније, уједно то је и читаоцу посебно занимљиво. Ни Прота није изузетак.
ПРЕГОВОРИ
Важан моменат за опстанак целине представља садржај преговора прве устаничке мисије у Русији где и Прота учествује: „Овде децо немојте ми замерити што ја не пишем имена, будући да смо онда крадом и с великом опасностију пролазили кроз туђе земље и ништа записато нисмо носити смели од политически дела и имена, но само што нам је говорено, у памети смо носили и као купци свуда се показивали; а сад сам већ одонда свашта претрпљавајући поборавио; и мало ћете имена записати, наћи и то нека из политике незаписата а нека и из заборављења...“
Излагање о сусрету са руским званичницима прекида се тамо где они прелазе у суштинску фазу и наставља причањем о аустријском писму из марта 1804: „Сад, децо, о оном одговору немачком на моје прошеније које сам пис`о у Забрежју...“
Овде Прота чини двоструко „огрешење“ – ускраћује читаоцу увид у договоре од којих зависи даља судбина устанка а затим причу о бечком акту ставља на место где би мало ко очекивао те тако отежава сналажење у тексту сећања.
По Протином излагању на одговарајућем месту не може да се закључи какав је резултат договора у Русији био. И по сачуваним актима са руске стране мало је података. Тек успут и на неочекиваним местима наиђе се на понеки „призвук“ о томе. Тако из Протиног сусрета са Савом Текелијом у Араду сазнаје се да је резултат разговора у Русији повољан. „Пита ме каква је надежда. Кажем да је прилична“. То је једино место из кога се бар назире известан оптимизам везан за ову мисију.
Стање до нас доспелих извора је такво да се на основу њих само донекле може да наслути ритам деловања устаничке државе, а он је, изгледа, био врло жив. Тако, секретар Совјета Божа Грујовић током свог боравка у Тополи под 9. јуном 1805. године бележи у свом дневнику да се ту сливају усмене и писмене вести, како из других делова земље тако и споља. На добијена писма шаљу се одговори. У таквом сплету помињу се и писма тада упућена у Русију, у којима се тражи помоћ: „Писма пишу, писана су у Петерсбург, Государју и Чарторијскому с којима ишчу новаца."
Нешто више речено је у акту насталом деценијама после устанка. Ту се набрајају Протине заслуге за српску државу, а међу њима се помиње и његов пут у Русију, где је „уверење добио да ће Руси Србима у помоћ бити“. Устаници ратују скоро читаву деценију ради опстанка своје земље која више личи на војнички логор опкољен са три стране непријатељем а ни од четврте (прекосавске) стране озбиљније конкретне помоћи није било. Оно што се тамо могло набавити више је стизало „кријући“ него редовним путем а то значи да је морало бити скупље плаћено. Тако је било од самог почетка: „Стефан Живковић је на сто тридесет добивао и од тога капитал начинио. Немци то све знаду, али кроз прсте гледе.» Начини тог гледања кроз прсте су разни и о њима се расправља на званичним местима. Надлежна команда предлаже: „Да се извесне количине барута и кремења која се не могу сместити у магацине у војној крајини продају Србијанцима потајно преко аустријских трговаца по вишим ценама.»
Устаници се обраћају својим сународницима за помоћ од Земуна, преко Новог Сада и бачког епископа Јована Јовановића, до Темишвара: „Ми, цела Србија, никому другому не можемо захвалити само Богу јединоме и господарима земунскима, који су нам у почетку... потпомогли, что нам от потребе било." Прота помиње и обраћање српској општини у Трсту, одакле су они добили око две и по хиљаде дуката, а по Проти „то је онда била лепа помоћ“, иако би се са тим новцем могло исплатити само једна просечна трговачка испорука из Земуна. Старешине набавке врше појединачно. Тако, из Божиног дневника се сазнаје да је Вожд са Јанком Катићем 7. јуна ишао у Остружницу, а Прота 10. јула у Земун по барут. Већ тада се новчана оскудица није осећала.
ПОМОЋ УСТАНИЦИМА?
Много од онога што је држави у рату потребно у Аустрији се није могло набавити јер Беч то директно забрањује. То се односи и на храну и на оружје, па и на пољопривредна оруђа, јер се од њега може правити хладно оружје. Беч се држи по страни, тобож из разлога очувања неутралности према Турској, која би била нарушена кроз помоћ устаницима. Стварни разлог био је много дубљи - он никако не жели да се на његовој јужној граници створи нова српска држава. То би реметило вековни сан да потискивањем Турске што даље на југоисток истовремено шири своје границе. Са друге стране, појава српске државе јужно од Саве неизбежно би створила слободарске тежње код Срба поданика бечког двора, густо насељених на широком простору северно од Саве и Дунава. Њих је у Аустрији било колико и у „Турској“. Најодлучнији противник Срба у Бечу био је кнез Метерних: „Сматрао је да Србија мора бити турска или аустријска, иначе ће постати поприште руско-француских интрига."
Помоћ је стизала и могла се очекивати само са једне стране и према тој страни су упућиване честе молбе доста сличног садржаја: „Крајња оскудност и исцерпеније касе наше принуждава нас повторитељно покорњејше прошеније наше вам принети што би ту милост сверху нас учинили и неком сумом новца снабдети изволели“ (1810).
О раније помињаним настојањима изасланика Родофиникина да у Аустрији нађе лекаре за рад код устаника, остао је траг и у бечким изворима. Знало се и откуда устаницима стиже новац: „Недостатак новца велика препрека за веће куповине намирница, пошто га Својет није имао, а од народа се тешко добијало, тако да је често куповано на дуг. Сад жито, брашно, барут, олово и друге ратне потрепштине траже се у великим количинама... Очито је да је новац могао доћи само од Русије, чији се мајор налази у Београду."
Код устаника сем првих месеци оскудица се мало осећа, а касније скоро да се не примећује. Током одбране Лознице 1810. и чувене Тичарске битке устаници као да могу да се размећу муницијом.
Пун’те пушке и туците Турке,
Нек је Турак сто хиљада војске,
Нас у граду двадесет стотина,
Нека знате, разбићемо Турке,
Не жалите праха ни олова,
У мене је за доста џебане,
Да ложимо три месеца дана,
Да ложимо, војску би грејали,
Џебане нам нестати не може.
У Срему, као што је речено, то нису могли набавити, без обзира са коликим новцем располажу или колико су спремни да плате: „Ако су Србијанци могли да набаве нешто муниције од својих сународника, сигурно је да нису од њих набавили и своје топове, пошто нигде у свету класа сељака и занатлија нема средства да их набави."
ПОШИЉКЕ НОВЦА ИЗ РУСИЈЕ
Сачуване су вести о појединачним пошиљкама новца из Русије од по неколико хиљада дуката, чиме не може да се у потпуности покрије све оно са чим устаници располажу. Савременик и историк устанка, Лазар Арсенијевић Бата Лака, покушава и унеколико успева да то објасни. Види се да је и њему много остало непознатог. „Русија је поред осталога и новцем потпомагала, и ако та новчана руска помоћ никад није могла таква бити, с којом би се бар за једну годину све потребе правитељства српског подмирити могле; мора се чудити чиме су се могла толика предузећа Карађорђевог са Советом оживотворити и издржавати“.
За Бата Лаку се не може рећи да је био наклоњен Родофиникину, али ипак и он мора да призна: „Совет је принуђеним налазио се Родофиникину за помоћ обраћати се. Он је депутације које су му, у оваквим приликама од Совета народног шиљане, врло благонаклоно примао и без сваког одлагања затезања и околишања молбама Совета удовлетворавао. Он је по 500, по 1000 и по 2000 дуката цесарских Совету издавао на квиту... Из височајше пожалованој суми на воспоможеније народа серпскаго.“
Усуд сваког устаничког покрета јесте поред осталих невоља и борба са немаштином. Скоро редовно се ради о људима дотле израбљиваним и немоћнима који мучно опстају и у редовним приликама. Колико је стање теже кад се уђе у рат који исцрпљује. Тако, после непреболног чегарског пораза 1809. године, уз остале невоље које сналазе земљу, Вожд сазнаје да држава нема ни новаца. „Ја сам се томе колачу и надао, али баш да сасвим ни једне паре немате, нисам могао мислити... Ја имам при себи три хиљаде дуката. Ја ћу од ових само једну хиљаду задржати при себи а две хиљаде ћу сад одмах послати у Совет на потребу општу“.
При проласку кроз Кијев Прота не крије своју усхићеност пред слагалиштем топовских „ђулета“ од сваке мере... да и` сва српска кола не би у једанпут могла потерати... Да ми је двадесета част само од ове једне врсте да је на Врачар отерам и ови` неколико топова. “
Због ћутања, и после више деценија, о резултатима своје мисије, Прота је у доброј мери одговоран што улога Русије за опстанак устанка не може да се сагледа. Отуда нагађања и лутања. За разлику од њега, Вожд се није устезао да своју захвалност Русији изјави и пред аустријским изаслаником, иако је могао да прође и без тога: „Ја нисам био у стању да учврстим своју независност, па сам се обратио на три двора - аустријски, француски и руски, молећи за њихову заштиту и помоћ - само Русија ми је пружила своју заштиту."
Зна се како је протекла 1809, јер је изостало договорено садејство руске војске, због болести главног команданта Прозоровског. У војевању 1810. Руси су узели учешћа кроз ратовање на Дунаву и слањем помоћних одреда устаницима. И у тим условима тешко се одолело удару споља. Дошло је дотле да Вожд у свом писму говори како му никад није било теже: „У добром здрављу се находимо, али у тешком смушченију и великој бризи, коју никад нисам трпио, јер се људи веома поплашили, не само што су око робља побегли крушевачка и левачка, с којима ништа учинити не могу. И да сада нису ови Москови дошли, морао би до сада Турчин бити на Дунаву. Но, хвала Богу, те дође овај гроф с војском и народ се мало ослободио и повратио и овеселио."
Устаници су стекли и тешко наоружање, топове, нарочито након ослобођења Београда. Потом су основали и своју тополивницу и звоноливницу. Трошкови земље били су велики, јер су имали неколико хиљада плаћених добровољаца: „Само на бећаре, који су лепе услуге општој ствари приносили и без којих а за сад јошт није могло бити, требало је, једно на друго пет хиљада дуката месечно издавати."