Pomoć samo sa jedne strane

Ovaj opis odnosi se na poraz neposredno pred Mišarsku bitku: „Tukli smo se dobra tri sata dok jedanput pojaše sav turski konjik i ode severozapadu. Razgovaramo se: kuda će? Da neće Šapcu? – i već zađoše za brdo. Prođe, reci, jedan sat, a oni obišli uz jedan potok pak jurišaše na Grbovića i na Miloša s leđa, a pešak iz šanca; onda naši nemadu kuda nego pravo kroz konjike (tu pogine knez Peja i dosta drugih). A drugi turski pešaci iz šanca podiđoše na nas i mi brdu barjak okrenemo. Mutap, Kursula, Živko Dabić i ja i ono naše vojske sve planinom Kokorovom“.

Na svom domaćem terenu, gde su mnogi proveli ceo život, ustanici dopuštaju da ih protivnici kao napadači i došljaci „iznenade“ u tolikoj meri. Najobičnija radoznalost a ne vojnička budnost nalagala je da se prati kretanje protivnika posle tročasovne bitke.
Slično je i sa pominjanom Vrbicom, gde ustanici postaju žrtve jeftine prevare: „U dva sata noći povika jedan iz turske vojske: „Aj, čuj Srbine: Odoše Turci putem na Pločnik (velikim drumom). Mi potrčimo ka Pločniku i uvatimo busiju; no, onaj prevari i provede Turke drugim putem na Banju i Topolu...". Duh memoara provejava i u Protinom izveštaju upućenom Sovjetu o ratovanju iz 1811. godine. I tu je dosta reči o neveštom ratovanju i mršavim uspesima. Proti služi na čast što ne preuveličava sebe ni kao borca ni kao predvodnika. Ujedno, on se ne pravda za neke promašaje svaljivanjem krivice na druge.
U delima ovakve vrste obično se izostavlja ono što je najvažnije, ujedno to je i čitaocu posebno zanimljivo. Ni Prota nije izuzetak.
PREGOVORI
Važan momenat za opstanak celine predstavlja sadržaj pregovora prve ustaničke misije u Rusiji gde i Prota učestvuje: „Ovde deco nemojte mi zameriti što ja ne pišem imena, budući da smo onda kradom i s velikom opasnostiju prolazili kroz tuđe zemlje i ništa zapisato nismo nositi smeli od političeski dela i imena, no samo što nam je govoreno, u pameti smo nosili i kao kupci svuda se pokazivali; a sad sam već odonda svašta pretrpljavajući poboravio; i malo ćete imena zapisati, naći i to neka iz politike nezapisata a neka i iz zaboravljenja...“
Izlaganje o susretu sa ruskim zvaničnicima prekida se tamo gde oni prelaze u suštinsku fazu i nastavlja pričanjem o austrijskom pismu iz marta 1804: „Sad, deco, o onom odgovoru nemačkom na moje prošenije koje sam pis`o u Zabrežju...“
Ovde Prota čini dvostruko „ogrešenje“ – uskraćuje čitaocu uvid u dogovore od kojih zavisi dalja sudbina ustanka a zatim priču o bečkom aktu stavlja na mesto gde bi malo ko očekivao te tako otežava snalaženje u tekstu sećanja.
Po Protinom izlaganju na odgovarajućem mestu ne može da se zaključi kakav je rezultat dogovora u Rusiji bio. I po sačuvanim aktima sa ruske strane malo je podataka. Tek usput i na neočekivanim mestima naiđe se na poneki „prizvuk“ o tome. Tako iz Protinog susreta sa Savom Tekelijom u Aradu saznaje se da je rezultat razgovora u Rusiji povoljan. „Pita me kakva je nadežda. Kažem da je prilična“. To je jedino mesto iz koga se bar nazire izvestan optimizam vezan za ovu misiju.
Stanje do nas dospelih izvora je takvo da se na osnovu njih samo donekle može da nasluti ritam delovanja ustaničke države, a on je, izgleda, bio vrlo živ. Tako, sekretar Sovjeta Boža Grujović tokom svog boravka u Topoli pod 9. junom 1805. godine beleži u svom dnevniku da se tu slivaju usmene i pismene vesti, kako iz drugih delova zemlje tako i spolja. Na dobijena pisma šalju se odgovori. U takvom spletu pominju se i pisma tada upućena u Rusiju, u kojima se traži pomoć: „Pisma pišu, pisana su u Petersburg, Gosudarju i Čartorijskomu s kojima išču novaca."
Nešto više rečeno je u aktu nastalom decenijama posle ustanka. Tu se nabrajaju Protine zasluge za srpsku državu, a među njima se pominje i njegov put u Rusiju, gde je „uverenje dobio da će Rusi Srbima u pomoć biti“. Ustanici ratuju skoro čitavu deceniju radi opstanka svoje zemlje koja više liči na vojnički logor opkoljen sa tri strane neprijateljem a ni od četvrte (prekosavske) strane ozbiljnije konkretne pomoći nije bilo. Ono što se tamo moglo nabaviti više je stizalo „krijući“ nego redovnim putem a to znači da je moralo biti skuplje plaćeno. Tako je bilo od samog početka: „Stefan Živković je na sto trideset dobivao i od toga kapital načinio. Nemci to sve znadu, ali kroz prste glede.» Načini tog gledanja kroz prste su razni i o njima se raspravlja na zvaničnim mestima. Nadležna komanda predlaže: „Da se izvesne količine baruta i kremenja koja se ne mogu smestiti u magacine u vojnoj krajini prodaju Srbijancima potajno preko austrijskih trgovaca po višim cenama.»
Ustanici se obraćaju svojim sunarodnicima za pomoć od Zemuna, preko Novog Sada i bačkog episkopa Jovana Jovanovića, do Temišvara: „Mi, cela Srbija, nikomu drugomu ne možemo zahvaliti samo Bogu jedinome i gospodarima zemunskima, koji su nam u početku... potpomogli, čto nam ot potrebe bilo." Prota pominje i obraćanje srpskoj opštini u Trstu, odakle su oni dobili oko dve i po hiljade dukata, a po Proti „to je onda bila lepa pomoć“, iako bi se sa tim novcem moglo isplatiti samo jedna prosečna trgovačka isporuka iz Zemuna. Starešine nabavke vrše pojedinačno. Tako, iz Božinog dnevnika se saznaje da je Vožd sa Jankom Katićem 7. juna išao u Ostružnicu, a Prota 10. jula u Zemun po barut. Već tada se novčana oskudica nije osećala.
POMOĆ USTANICIMA?
Mnogo od onoga što je državi u ratu potrebno u Austriji se nije moglo nabaviti jer Beč to direktno zabranjuje. To se odnosi i na hranu i na oružje, pa i na poljoprivredna oruđa, jer se od njega može praviti hladno oružje. Beč se drži po strani, tobož iz razloga očuvanja neutralnosti prema Turskoj, koja bi bila narušena kroz pomoć ustanicima. Stvarni razlog bio je mnogo dublji - on nikako ne želi da se na njegovoj južnoj granici stvori nova srpska država. To bi remetilo vekovni san da potiskivanjem Turske što dalje na jugoistok istovremeno širi svoje granice. Sa druge strane, pojava srpske države južno od Save neizbežno bi stvorila slobodarske težnje kod Srba podanika bečkog dvora, gusto naseljenih na širokom prostoru severno od Save i Dunava. Njih je u Austriji bilo koliko i u „Turskoj“. Najodlučniji protivnik Srba u Beču bio je knez Meternih: „Smatrao je da Srbija mora biti turska ili austrijska, inače će postati poprište rusko-francuskih intriga."
Pomoć je stizala i mogla se očekivati samo sa jedne strane i prema toj strani su upućivane česte molbe dosta sličnog sadržaja: „Krajnja oskudnost i iscerpenije kase naše prinuždava nas povtoriteljno pokornjejše prošenije naše vam prineti što bi tu milost sverhu nas učinili i nekom sumom novca snabdeti izvoleli“ (1810).
O ranije pominjanim nastojanjima izaslanika Rodofinikina da u Austriji nađe lekare za rad kod ustanika, ostao je trag i u bečkim izvorima. Znalo se i otkuda ustanicima stiže novac: „Nedostatak novca velika prepreka za veće kupovine namirnica, pošto ga Svojet nije imao, a od naroda se teško dobijalo, tako da je često kupovano na dug. Sad žito, brašno, barut, olovo i druge ratne potrepštine traže se u velikim količinama... Očito je da je novac mogao doći samo od Rusije, čiji se major nalazi u Beogradu."
Kod ustanika sem prvih meseci oskudica se malo oseća, a kasnije skoro da se ne primećuje. Tokom odbrane Loznice 1810. i čuvene Tičarske bitke ustanici kao da mogu da se razmeću municijom.
Pun’te puške i tucite Turke,
Nek je Turak sto hiljada vojske,
Nas u gradu dvadeset stotina,
Neka znate, razbićemo Turke,
Ne žalite praha ni olova,
U mene je za dosta džebane,
Da ložimo tri meseca dana,
Da ložimo, vojsku bi grejali,
Džebane nam nestati ne može.
U Sremu, kao što je rečeno, to nisu mogli nabaviti, bez obzira sa kolikim novcem raspolažu ili koliko su spremni da plate: „Ako su Srbijanci mogli da nabave nešto municije od svojih sunarodnika, sigurno je da nisu od njih nabavili i svoje topove, pošto nigde u svetu klasa seljaka i zanatlija nema sredstva da ih nabavi."
POŠILjKE NOVCA IZ RUSIJE
Sačuvane su vesti o pojedinačnim pošiljkama novca iz Rusije od po nekoliko hiljada dukata, čime ne može da se u potpunosti pokrije sve ono sa čim ustanici raspolažu. Savremenik i istorik ustanka, Lazar Arsenijević Bata Laka, pokušava i unekoliko uspeva da to objasni. Vidi se da je i njemu mnogo ostalo nepoznatog. „Rusija je pored ostaloga i novcem potpomagala, i ako ta novčana ruska pomoć nikad nije mogla takva biti, s kojom bi se bar za jednu godinu sve potrebe praviteljstva srpskog podmiriti mogle; mora se čuditi čime su se mogla tolika preduzeća Karađorđevog sa Sovetom oživotvoriti i izdržavati“.
Za Bata Laku se ne može reći da je bio naklonjen Rodofinikinu, ali ipak i on mora da prizna: „Sovet je prinuđenim nalazio se Rodofinikinu za pomoć obraćati se. On je deputacije koje su mu, u ovakvim prilikama od Soveta narodnog šiljane, vrlo blagonaklono primao i bez svakog odlaganja zatezanja i okolišanja molbama Soveta udovletvoravao. On je po 500, po 1000 i po 2000 dukata cesarskih Sovetu izdavao na kvitu... Iz visočajše požalovanoj sumi na vospomoženije naroda serpskago.“
Usud svakog ustaničkog pokreta jeste pored ostalih nevolja i borba sa nemaštinom. Skoro redovno se radi o ljudima dotle izrabljivanim i nemoćnima koji mučno opstaju i u redovnim prilikama. Koliko je stanje teže kad se uđe u rat koji iscrpljuje. Tako, posle neprebolnog čegarskog poraza 1809. godine, uz ostale nevolje koje snalaze zemlju, Vožd saznaje da država nema ni novaca. „Ja sam se tome kolaču i nadao, ali baš da sasvim ni jedne pare nemate, nisam mogao misliti... Ja imam pri sebi tri hiljade dukata. Ja ću od ovih samo jednu hiljadu zadržati pri sebi a dve hiljade ću sad odmah poslati u Sovet na potrebu opštu“.
Pri prolasku kroz Kijev Prota ne krije svoju ushićenost pred slagalištem topovskih „đuleta“ od svake mere... da i` sva srpska kola ne bi u jedanput mogla poterati... Da mi je dvadeseta čast samo od ove jedne vrste da je na Vračar oteram i ovi` nekoliko topova. “
Zbog ćutanja, i posle više decenija, o rezultatima svoje misije, Prota je u dobroj meri odgovoran što uloga Rusije za opstanak ustanka ne može da se sagleda. Otuda nagađanja i lutanja. Za razliku od njega, Vožd se nije ustezao da svoju zahvalnost Rusiji izjavi i pred austrijskim izaslanikom, iako je mogao da prođe i bez toga: „Ja nisam bio u stanju da učvrstim svoju nezavisnost, pa sam se obratio na tri dvora - austrijski, francuski i ruski, moleći za njihovu zaštitu i pomoć - samo Rusija mi je pružila svoju zaštitu."
Zna se kako je protekla 1809, jer je izostalo dogovoreno sadejstvo ruske vojske, zbog bolesti glavnog komandanta Prozorovskog. U vojevanju 1810. Rusi su uzeli učešća kroz ratovanje na Dunavu i slanjem pomoćnih odreda ustanicima. I u tim uslovima teško se odolelo udaru spolja. Došlo je dotle da Vožd u svom pismu govori kako mu nikad nije bilo teže: „U dobrom zdravlju se nahodimo, ali u teškom smuščeniju i velikoj brizi, koju nikad nisam trpio, jer se ljudi veoma poplašili, ne samo što su oko roblja pobegli kruševačka i levačka, s kojima ništa učiniti ne mogu. I da sada nisu ovi Moskovi došli, morao bi do sada Turčin biti na Dunavu. No, hvala Bogu, te dođe ovaj grof s vojskom i narod se malo oslobodio i povratio i oveselio."
Ustanici su stekli i teško naoružanje, topove, naročito nakon oslobođenja Beograda. Potom su osnovali i svoju topolivnicu i zvonolivnicu. Troškovi zemlje bili su veliki, jer su imali nekoliko hiljada plaćenih dobrovoljaca: „Samo na bećare, koji su lepe usluge opštoj stvari prinosili i bez kojih a za sad jošt nije moglo biti, trebalo je, jedno na drugo pet hiljada dukata mesečno izdavati."