www.pravoslavlje.rs


Između vere i večere - problem identiteta

Simbolika imena u Pilipendi Sime Matavulja

Ljiljana Janković

Hrišćanska svest je snažno prisutna u pripovetkama Sime Matavulja. Primenom raznovrsnih književnih žanrova, on prilazi problemu vere i zanimljiva je brzina njihovog pojavljivanja i smenjivanja u delu. Kroz biblijski tekst, apokrife, egzemplume, šaljive narodne priče, kalendarske priče, esejističke komentare, Matavulj varira hrišćansku paradigmu. Biblijski tekst nije samo za Matavulja ilustrativni, već je i zaliha simbola, koji se povezuju sa savremenim, aktuelnim temama realističke poetike.

Posle Tajne večere sveti Petar se odrekao Hrista, dok Pilipenda i po cenu fizičkog nestanka ne želi da preveri, pa zato predstavlja živi prekor svojim sunarodnicima, istrajnošću i borbom za vlastiti identitet.
„Braća moja izneveriše kao potok, kao burni potoci prođoše, koji su mutni od leda, u kojima se sakriva sneg, kad se otkrave oteku, kad se zagreju nestane ih s mesta njihovih, tamo-amo skreću, od puteva svojih idu u ništa i gube se...” („Knjiga o Jovu“).
Matavulj u Pilipendinom liku ne nudi oličenje zatucanog vernika, već ubogog težaka, koji drži do svog ponosa i svoje narodnosti. Njegova postojanost je gotovo nagonska, izvire iz prirode, kaljene u surovoj borbi za goli opstanak. Pilipenda je nepotkupljivo privržen pre svega višem načelu, da se duhovna pripadnost ne sme menjati pod pritiskom i ucenama. Ceo kraj je zahvatila ljuta glad. Pilip, čije ime se u Bibliji dovodi u vezu sa množenjem hlebova, a prezime Bakljina sa svetlošću, predstavlja svetlo vere, koju čini neizmerna snaga i plemenitost, da se i po cenu gladi ne izda duša. Petrovo polje i ubogo selo Kričke u njemu, asocira svojim imenom na apostola Petra, koji se tri puta odrekao Hrista, kao što su se i Pilipendini sunarodnici odrekli svoje vere pradedovske. Zima, i glad, i kamen, i vetar i misao o opstanku i neljudska slika stvarnosti sastavljena od tih elemenata, oblikovana je jezivom jasnoćom, koja boli. Taj vetar je nasilan i nemilosrdan u svom besu prema Jeli, koja skuplja panjeve, jer treba ih prodati, da bi se kupilo brašno. Opor je i mukotrpan njihov život, ali ga oni ne prodaju za bolji, jer ne žele da izgube dušu. Pilipendino uverenje je tim čvršće, što on do njega nije došao ni po čijem nagovoru, ni iz knjiga, već iz osećanja da je obraz preči od stomaka. Pilip „čiji benevreci bjehu sama zakrpa“, ne sme da stavi dve pregršti, većma crna nego žuta kukuruzna brašna, u kotao za kačamak, jer će idućeg obroka ostati bez hrane. Od malo brašna Pilipenda i njegova žena skuvali su kačamak. Prizor njihovog jedenja je ono što je potresno. Zavisnost od pregršti brašna i udaljavanje dvoje ljudi pri jelu podstiče misao o čudovišnosti gole, ljudske egzistencije. Pošto se prekrstiše, počeše polako, oprezno žvakati, odmeravajući, nesvesno, brzo i krišom, jedno drugom zalogaje. To nesvesno i potajno odmeravanje predstavlja sam užas ljudskog trpljenja, gde se plemenitost gubi u unutrašnjosti drvene posude kačamaka, više prazne nego pune. U gladi čovek gubi svoj lik. Ta glad je oličena u liku strahovite utvare, koja davi narod Petrovog polja, koje se crni na suhomrazici. Sama ravan Petrovog polja, sva gola od bure i suhomrazice, postala je ružna i crna, neugodna sama za sebe, pa i zbog hladnoće, gladi, i nesreće, koja bije ljude. Matavuljev Pilipenda nije očajnik u pejzažu. On je samo nemoćan pred socijalnom nesrećom, ali nije očajnik u golotinji Petrovog polja. Njegov gnev je gnev čoveka koji je došao u procep između gladi i časti. Rešio je da sačuva čast, i time se iskazao kao čovek visokih moralnih vrednosti.
Vera je za njega oznaka narodnosti, i on nagonski oseća da je nametanje carske vere samo još jedan način više za nacionalno porobljavanje i ugnjetavanje, koje se sprovodi nad ljudima njegovog kraja. Zato se tako grčevito drži srpskoga Rista, pa za one koji su poklekli ima samo osudu i prezrenje. Pilipendina prisnost u obraćanju Bogu pokazuje njegovu istinsku, ničim pomućenu veru, još više ojačanu i produbljenu teškim položajem u kome se našao. On se obraća Hristu, „Bogo moj“, naglašavajući svoju nepokolebljivost i istrajnost duha u toj prisvojnoj zamenici „moj“. On ide za magarcem s tovarom drva i razgovara s Bogom kao sa nekim od svojih seljaka:
„Bogo moj, zašto Ti šalješ glad na ljude, kad je meni jadnom težaku, žao i stoke kad gladuje!? I zašto baš šalješ bijedu na nas težake, koji Te više slavimo nego lacmani, siti i objesni?!”
Pilipenda žali i magarca Kurijela, i kokoš Pirgu, koju mora da proda, da bi Jela kupila maramu, jer gologlava ne može na pričest, i sebe i ona sela na rubovima Petrova polja. Njega nije mogla da uplaši ni strahovita avet gladi, ali udarac namenjen Jovanu Kljaku, koji ga nagovara da se pounijati, a dosuđen nedužnom magarcu, izmamljuje mu suze. Udario je svog pomagača u borbi za opstanak, a želeo je da iskali svoj gnev na Kljaku, koji je preverio. Pilipendina čvrstina u vreme gladi liči na legendu, i Matavulj stvarnu sliku individualnog ponašanja podiže do nivoa legende.
Ovekovečena sveta reč „srpski Rist“, „moj Rist“, u pripoveci Pilipenda osvećena je božanskim logosom, koji joj podaruje snagu i delotvornost. Tu se odvija proces susretanja božanskog i ljudskog, tj. onog zakona koji stoji iznad čoveka i njegovih konačnih sudova.
U imenu Pilipendinog magarca Kurijela sadržana je izvesna simbolika. Reč „kurijalisti“ označava katolike, koji priznaju papi neograničenu vlast u crkvi. Magarac se u našem narodu poistovećuje sa tupošću i glupošću. Da li je Matavulj, nazvavši magarca Kurijelom, hteo da degradira predstavnike rimokatoličke crkve?
Ako napravimo paralelu između Biblije i predstavljanja magarca u njoj i Kurijela u Pilipendi, dolazimo do zanimljivog istraživanja. Na magarećim leđima Josif odvodi Mariju u Egipat. Hristos na magarici pobedonosno ulazi u Jerusalim. Ona biblijski predstavlja mir, siromaštvo, strpljivost. Magarac se sto sedamdeset i tri puta pojavljuje u Bibliji. Steći mnogo magaraca, predstavlja znak blagostanja. U Bibliji se spominju čudesa u vezi sa magaricom. Magarica se tri puta uklanja sa puta anđelu Jahvinom, koji drži isukan mač. Ona skrene sa staze i pređe preko polja. Valaam, njen gospodar je udara zbog toga. U rečima magaričinim (jer Jahve progovara kroz njena usta) nalazimo sličnost sa Pilipendom: „Što sam ti učinila da si me tukao tri puta? Zar ja nisam tvoja magarica na kojoj si jahao svega svoga veka do danas? Jesam li ti običavala ovako?“ Na kraju pripovetke, Pilipenda udara svoga magarca, vernog pomagača u borbi za opstanak, i sedne na ivicu puta i zaplače se, što je iskalio bes na nedužnoj životinji. Valaam plače na kraju pavši na kolena, što je nepravedno postupio prema magarici koja mu je spasla život.
SIMVOLIKA BROJA TRI
Zašto Valaam tri puta udara magarca? Zašto se sveti Petar tri puta odriče Hrista? Zašto Jovan Kljako tri puta kuša Pilipendu? U Hrišćanstvu se broj tri smatra svetim nebeskim brojem: sveta su Trojica: Otac, Sin i Sveti Duh; tri su teološke vrline: ljubav, vera i nada. Put posvećenja Hrista trajao je tri godine, od krštenja u Jordanu do vaskrsnuća. Tri su dara mudraca sa Istoka Hristu kao Bogu, caru, žrtvi; trećeg dana nakon raspeća, Hristos se javio učenicima.
Simvolika imena Jovana Kljaka –kljakavost znači hromost, što je jedan od đavoljih atributa. Jovan Kljako tri puta kuša Pilipendu. On je bio vernik, koji izdaje sebe, svoja načela zarad fizičkog opstanka, po cenu da izgubi dušu. Kljako preveri, i na taj način se priklanja onima koji su želeli da pokopaju sve što je srpsko, da pogaze srpski nacionalni identitet.
Simvolika postoji i u imenu Pilipendine kokoške Pirge. Grčka reč „pirgos“ znači tvrđava, kula sagrađena uz manastir za odbranu od gusara. Pilipenda ne želi da proda Pirgu, iako žena Jela nema povezaču da ide u crkvu na pričest, a gologlava ne može. I Pirga je Pilipendina duhovna odbrana protiv onih koji žele da zamru srpska ognjišta.
Pripovetka Pilipenda, poput starozavetne „Knjige o Jovu“, govori nam o jednom stradanju, koje je nerešiva enigma čitave ljudske filosofije od samog njenog početka. To je fenomen stradanja pravednika. To pitanje se nalazi formulisano i u „Knjizi o Jovu“: „Zašto bezbožnici žive? Stare? Bogate se? Kuće su njihove na miru bez straha, i prut Božji nije nad njima?“.
Istu sliku nalazimo i u Pilipendi, kada se Pilipenda pita zašto Bog šalje bedu na seljake, koji Ga slave više nego katolici koji su siti i zli.
Pripovetka Pilipenda predstavlja jednu realnu sliku u odnosu čovek-stradanje-Bog. Realnost te slike primenljiva je na bilo koji period čovečanstva, večno je aktuelna kao savremena filosofija životnih relacija, između čoveka i čoveka i između čoveka i Boga.


© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1022/tekst/simbolika-imena-u-pilipendi-sime-matavulja/