Свет књиге

„ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ“ АРХИМАНДРИТА ГАВРИЛА (ВУЧКОВИЋА)

Једно од скривених правила у медијском развоју је инверзија такозваних процеса. Склони смо да телевизију видимо као напредак у односу на радио; електронску комуникацију видимо као „корак даље“ у односу на штампану књигу. У стварности, нема никаквог напретка; мења се наш однос према реалности. Количина артефаката, међу које спадају и они невидљиви, електронски, повећава се, усложњавајући наш однос са реалношћу, али и са самима собом.

Као што заступници материјализма нису у праву, јер у овом развоју виде безусловни напредак, тако ни искључиви критичари технолошког развоја не могу бити у праву када у њему виде само лоше, чак погубне последице. Они губе из вида праву пропорцију, сводећи Творца и ствараоца на жртве сопствених производа. Они такође губе из вида однос живе и неживе материје; однос бића и предмета. У великим очима застрашених, предмети и материја постају по себи јачи од оног који их ствара и користи.

У инат овима, материја, пуна снаге од божанског даха свог Створитеља, тврдоглаво се противи... Она се намеће некад својом апсолутном лепотом, шармира нâс посматраче и када нисмо и када јесмо свесни од кога нам је као поклон упућена, и као снага стихије када заборавимо на наша људска ограничења.

Исти пут материја налази у такозваним процесима, сменама технологија. У инат савезу песимистичке и оптимистичке браће, она као да задобија живот и понекад се узјогуни. Процес „напретка“ зна тако да се окрене и наопачке, и покаже да и downgrade може и те како да донесе нови квалитет.

Књига архимандрита Гаврила лепавинског леп је пример за то. Од оног, од чега се неки већ јеже, од дописивања-разговора преко интернет-програма Скајп, направљена је читава књига. Навикли смо да видимо обрнути редослед: филмови се снимају по романима, а не обрнуто. Изгледало је врло могуће да таква књига не само да не добије квалитет једне књиге, већ и да изгуби онај животни сок који струји комуникацијом преко интернета када у њој у неком тренутку о озбиљним стварима разговарају свесне личности.

Са књигом „Духовни разговори“, пак, десило се управо супротно. Појавио се један нови жанр. Садржај из „ћаскања“ оправдао је и просто појачао своју тежину и озбиљност. Животност протагониста ове комуникације добила је признање на један виши начин. Сада то није више само игуман једног манастира који нечијим недоумицама посвећује своју пажњу; сада су ове теме добиле димензију у којима је признање опште, путем штампаног медија. Предати овом строгом суду, суду јавности и времена, како приче оних који су у вези са оцем архимандритом, тако и његови савети њима, изгубили су личну релативност, ефемерност чет-контакта и недодирљивост и самовољу једног приватног посла. Ако је, и уколико је (а сигурно јесте) постојало сумњиваца у самом крилу Цркве – како у технички начин контакта (које наш игуман пионирски остварује чак и „на невиђено“, са често потпуно непознатим особама), тако и у садржај његових поука и мисије, сада су они потпуно разоружани. Ретко је који наш духовник имао толико храбрости као лепавински архимандрит у оба ова случаја. Он је прво загазио у терен који се чинио сасвим супротан Православљу, у комуникацију која прети својом површношћу, пролазношћу и необавезношћу. То је урадио као пионир без премца, као шездесетогодишњак, већ озбиљно угроженог здравља, у време када је у крилу Цркве већ нарасло младо свештенство и монаштво од којег би се очекивало више храбрости и сналажења у виртуалном свету. Онда је – опет пионирски – у свом другом кораку одлучио да објави садржај ове комуникације, не оставивши тиме ни најмању сумњу у мисионарску вредност и дубину својих речи. Без страха за огромну одговорност коју духовник и у традиционалном контакту са својим чадом има и трпи, а која је у оваквој комуникацији сигурно још већа. Духовнику иза монитора толико је мање опажајних средстава на располагању од ситуације у непосредном додиру, да је он због тога принуђен да се још више ослони на своја невидљива чула и нагомилано искуство. Саговорника отац архимандрит нити види нити додирује, а од речи које просторно и чулно удаљени трагалац добије од овог духовника неретко зависи остатак његовог живота. При том смо овиме већ рекли да се не ради о простом претресању богословских тема и интересантним дискусијама, већ о сасвим животним питањима. Ова људе муче најчешће и најјаче у тренуцима самоће. У оним часовима, када „при руци“ није ни свештеник ни монах, а неретко ни пријатељ ни рођак. У тим тренуцима испољавамо појачану осетљивост за егзистенцијалне дилеме. У касним или раним сатима дома јавља се и појачана потреба за контактом, саветом, сигурним избором. То знају многи наши духовници који су својим верницима дали број телефона, а који се због тога понекад и покају. Архимандрит Гаврило Вучковић се вероватно никада није покајао за свој познати профил на скајпу, свима приступачан и отворен. Из његових речи, како из ритма тако и садржаја, струји смирење које њему омогућује да савлада искушења, а саговорнику улива спокој и постојани ауторитет. Овај ауторитет бива доказан у разним ситуацијама. Уместо примера, ја ћу вас само упутити на разговоре у књизи. Они говоре за себе. Многи одговори на необична, понекад и провокативна питања, и сами су неочекивани. Они искреном читаоцу јасно кажу да „обичан човек“ овако никако не би могао да се постави и саветује. Они наговештавају дуг пређени пут монаха још из младости и смисао монашког подвизивања који нам често измиче схватању и нема видљиву меру.

Ми који свакодневно користимо скајп и навикли смо на овај вид заједничарења – али и ћаскања, од најинтимнијег поверавања до млаћења празне сламе – мислимо да познајемо форму и формулу чет-програма. Па се баш стога нађемо пренеражени пред овим одговорима. Они нам у моменту сведоче једно немерљиво духовно искуство које у сваком тренутку излази јаче од медијума који користи, и не попушта његовој „логици“.

Књига је, уз овај суштински садржај писане речи и аутентичност проживљених тренутака, и богато опремљена. Уз предговор митрополита Јована и кратку биографију оца архимандрита, ту су и слике. Фотографије, су бројне и мајсторске. Оне не износе лажни сјај овог по свему необичног манастира, блистање позлате или шаренило цвећа, већ препознају његов прави колорит. Овај колорит настаје у сучељавању сенке и светла унутар храма, у побожној и проживљеној молитвеној тишини, у тамнијим, пастелним нијансама и валерима који нама православцима као да су додатни кључ провере истинитости и исправности. Ко од нас није устукнуо пред дречавим шаренилом, хвалисавим богатством и наметљивим габаритима „сестринске“ Западне цркве? И у њима наслутио хладни промашај. Ко се од нас није радовао утешној ненаметљивости православних светиња? Фотографије у књизи, иако недовољно подупрте текстом, сваком активном вернику биће сасвим речите. То нису документарно-информативне слике архитектуре, ентеријера или светиња, прављене за луксузне монографије; то су, чак и као портрети, дискретно ухваћени тренуци молитве и самог живота Цркве, у којима ниједан израз лица није фалсификован нити намештен. Без лажних осмеха и лепих одела, у овим сликама Лепавине открива се свет који смо изабрали код крштења: свет патњом обогаћеног сазнања, свет очишћен од самозадовољства и охолости, свет неупрљан пролазном раскошју и краткотрајним самопоуздањем.

Као што је у овој својој искрености најјачи ослонац вернима, архимандрит подршку себи налази, и потпору и свој ауторитет гради, у – неизвештачености верних, у њиховој ослобођености од сувишног, глумљеног, зализаног и поносног света. У том смислу, ове фотографије су посебно богатство књиге и заслужују да се, повећане, нађу и на једној тематској изложби која би пажљиво објединила уметнички ниво аутора и феномен Лепавине.

Смерност, скромност и стид одлика су сваког хришћанина, и овај је критеријум чак и „шири од самог Православља“. Једна врста условног и исправног поноса, наше сигурности да смо на правом путу, може се мерити овиме. Како писана реч из књиге, тако и фотографије, дају нам осећај спремног поистовећивања са протагонистима, препознавања са њиховим дилемама и ситуацијама. Било би лепо када би овај фотограф имао начин да још чешће „невидљиво“ присуствује светим тајнама, са благословом од игумана и пуним разумевањем верних, без ометања и уплива у њихово понашање и осећања. Да у наредним издањима још присутније буде сликано саборно и молитвено јединство манастирске обитељи и њихових посетилаца.

Михаило Хаџи-Ценић

УЗ СВЕТОГ ВЛАДИКУ НИКОЛАЈА

(Архимандрит Јован Радосављевић: „Игуман Рафаило Топаловић, духовник Никољски, и његове забелешке о Светом Владици Николају,“ збирка докумената са коментарима и фотографијама, Чачак, 2009. године)

Упркос поодмаклим годинама, радионица неуморног Архимндрита Јована Радосављевића, на радост читалачке публике, и даље је у пуном замаху. „Ево још једног духовника о коме желимо да оставимо корисну успомену у народу,“ скромно наводи аутор на почетку ове књиге - збирке дневничких бележака једног од најближих сарадника Светог Николаја Жичког, игумана Рафаила (Топаловића). Дневник о. Рафаила обогаћен је садржајним, зналачким коментарима о. Јована (Радосављевића), иначе сведока догађаја о којима је дневник вођен. Већи део овог рукописа припремљен је за време ауторовог боравка у Призрену почетком деведесетих година прошлог века, а непосредно пред објављивње обогаћен је новообрађеном грађом, додатним објашњењима, коментарима, фотографијама итд.

Отац Рафаило (Топаловић) био је један од најближих сарадника Светог Николаја у Православној народној хришћанској заједници, познатијој као Богомољачки покрет. Овај покрет имао је своје зачетке у данашњој Српској Војводини у другој половини деветнаестог века, када се вековна тежња српског народа за уједињењем сучелила са интересима тадашњих великих сила, првенствено Аустроугарске и Енглеске. Наиме, Аустроугарска је од Берлинског конгреса 1878. године свим силама покушавала да на својој тадашњој територији насељеној српским живљем (Српска Војводина, Босна, Крајина, Далмација итд.) сузбије свенародни покрет који је тежио уједињењу Срба. Такође, Енглеска као тадашња глобална светска сила (чији приоритетни интереси нису били на Балкану) у оквиру решавања тзв. „Источног питања“(тј. ослобођења православних балканских народа из турског ропства) покушавала је што дуже да одржи на Балкану „болесника са Босфора“-Турску, сматрајући то (наводно) корисним за сузбијање Руских интереса у југоисточној Европи.

Тако су тајне службе појединих западних сила, крајем деветнаестог века убациле више секти из правца Угарске на територију Српске Војводине (а затим и у Србију) и то првенствено оних који обавезују чланове на тзв. „цивилно служење војног рока“ тј. одбијање пријема оружја (адвентисти-суботари, назарени и сл.), у циљу, између осталог, и ометања „претећег“ обједињавања акције Срба из Србије и Српске Војводине(што се догодило 1848. године, само у другим историјским околностима). Као реакација на ово убацивање секти у здраво православно ткиво српског народа, а у циљу очувања националног идентитета, спонтано је настао аутентични православни сељачки покрет међу Србима у Војводини и Срему, претеча Богомољачког покрета. Овај покрет није престао да постоји ни током Првог светског рата, „најцрњих дана по наш народни опстанак, у доба наше народне апокалиптике,“ како је 1940. године писао синђел др Василије Костић, један од првака Богомољачког покрета и потоњи Владика Бањалучки и Жички.

Блаженопочивши Патријарх српски Димитрије одобрио је 2. марта 1921. године Основна правила Народне хришћанске заједнице са циљем да „изврши морални препорођај Српског народа“ (чл. 2. Правила). Крајем лета наредне године у Крагујевцу је одржан први велики сабор Народне хришћанске заједнице на коме је једногласно изабран „за духовног вођу у име Христа“ Његово Преосвештенство Владика Николај (Велимировић). Од тада је Богомољачком покрету приступило неколико стотина хиљада чланова, а његово гласило „Мисионар“ убрзо је достигло тираж од чак педесет хиљада примерака. Поред Архимандрита Јустина (Поповића), протојереја Стеве Димитријевића и Алексе Тодоровића, игумана Васијана (Мишића), синђела Јована (Рапајића), др Василија (Костића) и других српских великана, један од најближих сарадника Светог Николаја у Богомољачком покрету био је и игуман Рафаило (Топаловић), чије дневничке белешке први пут пред читалачку публику износи Архимандрит Јован Радосављевић.

Игуман Рафаило рођен је 1899. године у српској домаћинској кући Недељка и Милунке Топаловић у Коњевићима код Чачка. На крштењу је добио име Бошко. „Њихова кућа у то време била је позната по јакој вери, посту и молитви и уопште по честитом хришћанском живљењу,“ наводи аутор на почетку књиге. „Још као младић, Бошко је својим мирним и финим, хришћанским побожним понашањем скренуо пажњу на себе, па га је због тога и околина ценила, а и Владика Николај га је брзо заволео због његове лепе нарави и оданости према њему као Архијереју. Зато га је често водио са собом.“ Као младић оженио се Миљаном, са којом је изродио два сина и четири кћери.

Година 1934. била је прекретница у Бошковом животу, јер се тада враћа на жички трон (до 1936. као администратор) Владика Николај. У то време побожни становници Коњевића одлучују да, уместо старе цркве брвнаре, подигну нови храм. У великој мери захваљујући брату Бошку прелепа црква св. Цара Константина и царице Јелене освећена је за само годину дана! Када се 1936. године знаменити старац Рафаило, проигуман Хиландарски (после неуспелог обнављања општежића у Хиландару) обрео са сестринством из Калишта у Јовању, Свети Владика је упознао Бошка са овим великим духовником. Убрзо потом Бошко постаје искушеник код старца Рафајла и посвећује се обнови манастира Јовања. „Но он је тако уз Владику Николаја, постепено обнављајући манастир Јовање, прикупљао прилоге и за зидање Преображења, Илиња, Успенија, а доцније и новог Јовања. За све то време он је обнављајући и изграђујући њих, обнављао и себе у духовном израстању и изграђивању...“

У великом искушењу Бошко је био у јесен 1941. године када су га, по повратку из посете Светом Владици у Љубостињи, ухапсили Немци под сумњом да је сарадник Покрета отпора ђенерала Драже Михајловића. У последњи час Бошко је спасен, а из његове бележнице видимо да је он био убеђен „да су то учиниле Владичине молитве, јер је остао у Љубостињи молећи се са сестрама и читајући акатисте за његово избављење...“ На монашењу које је по благослову Светог Николаја из Америке 1949. године обавио тадашњи администратор жички Митрополит Јосиф Цвијовић, Бошко је добио монашко име Рафаило, по свом духовнику. Игуман Рафаило(Топаловић) обнавља Јовање до 1954. када ову Светињу потапају комунистичке власти због изградње хидроцентрале. Затим о. Рафаило са сестрама прелази у оближње Никоље где добија и парохијске обавезе, свакодневно служи Свету Литургију и неуморно ради на изградњи новог Јовања. За време Свете Литургије (проскомидије), овај велики духовник и подвижник о. Рафаило (Топаловић), „предао је своју душу Господу молитвено, тихо и мирно 18. јуна 1982. године, као што је и живео целог свог живота, молитвено, тихо, побожно и мирно...“ У маниру врлих и скромних средњовековних писаца, о. Јован изражава наду да „ове његове (о. Рафајла, прим. С. Р.) забелешке могу бити веома корисне за сваког верујућег човека, који жели да чује за Владику Николаја. Тако сам, надам се, изишао у сусрет и жељи његових поштовалаца и сродника да се ово објави. Ако нисам сасвим успео, умољавам читоце да ми не узму за зло. Није злонамерно.“

На крају, једна занимљивост о аутору, Архимандриту о. Јовану (Радосављевићу) из Лелића, рођаку Светога Николаја Жичког. Потписник овог текста, заједно са архијерејским намесником љубићким, високопреподобним о. Миланом Мирковићем, био је присутан у Коњевићима пре неколико месеци када је веома витални о. Јово готово скакутао, ваљда од среће, док је фотографисао храм, конак и родну кућу игумана Рафаила(фотографије објављене у овој књизи). На деветнаестој страни ове веома занимљиве књиге неуморни о. Јован наводи да се отац Рафаило „упокојио у Господу у дубокој старости“(тј. у осамдесет трећој години). Пошто о. Архимандрит Јован већ увелико пише своју нову, двадесет прву књигу и, хвала Богу, и даље је препун снаге, енергије и планова, можемо само да му, у његовој осамдесет другој години, од свег срца пожелимо: на многаја љета, оче Јово

Слободан М. Радуловић