Римокатоличка црква у Југославији и Српска православна црква су уочи посете кардинала Евгенија Тисерана имале контакте на највишем нивоу. Најпре је кардинал Фрањо Шепер 17. априла 1968. године посетио митрополита загребачког Дамаскина, а 25. априла је у Сремским Карловцима имао разговоре са самим патријархом српским Германом. У пратњи кардинала Шепера били су помоћни бискуп загребачки Фрањо Кухарић и бискуп ђаковачки Стјепан Бајерлан. Православна штампа је о том сусрету извештавала на следећи начин:
„Разговори двојице црквених великодостојника протекли су у веома срдачној атмосфери, што даје наде да ће се екуменска мисао и надаље повољно развијати и давати жељене резултате, а братство и једниство наших народа је у овом акту добило веома значајну примену“.
ТИСЕРАН У ЈУГОСЛАВИЈИ 1968. ГОДИНЕ
Кардинал Евгеније Тисеран је дошао у Југославију и боравио у њој у периоду од 3. до 14. јуна 1968. године. На загребачки аеродром је допутовао 3. јуна у пратњи своје нећаке, а у главном граду СР Хрватске се задржао три дана. Ту је дочакан хладно, сачувано је неколико сведочанстава који недвосмислено говоре како националистичка и проусташка струја цркве у Хрвата није заборавила Тисераново држање у току рата.
Кардинал је шестог јуна боравио у Љубљани, а сутрадан га је примио Јосип Броз Тито. У Београду је боравио од 8. до 10. јуна, док је преостало време посете провео у Сплиту, Дубровнику и Котору. Кардинал Евгеније Тисеран није дошао у Југославију у својству црквеног великодостојника него као научник. Форма посете је била управо таква, односно његов долазак у СФРЈ је остварен под академским плаштом. Позив му је упутила Југославенска академија знаности и умјетности (тадашњи председник академик Грга Новак). Кардинал је у исто време био гост Српске и Словеначке Академије. О његовом боравку и држању у двонедељној посети остао је исцрпан извештај Петра Шегвића, помоћника председника Савезне комисије за верска питања. Кардинал Евгеније Тисеран је веома ценио личност бискупа ђаковачког Јосипа Јурја Штросмајера и његово залагање на пољу „југословенства“. О Штросмајеровом делу је говорио у свечаној дворани Југославенске академије наука и умјетности у Загребу. Занимљиво је како је интерпретирао хрватску црквену прошлост боравећи у Ђакову као гост код бискупа ђаковачког Бајерлана:
„Ево, видите ви ово Ђаково, овде се у глави оног бискупа родила мисао о југословенству и она је одавде зрачила надалеко. И шта се догодило? Уместо да црква овде високо држи тај барјак југословенства, тај симбол јединства, она се везала за сепаратистички покрет који је управо Хрватску одвео на пут изоловања од осталих народа Југославије“, пише службеник Министарства иностраних послова СФРЈ који додаје да је кардинал тако објаснио долазак Павелића. Тисеран је том приликом био директан и ироничан на њему својствен начин: „И шта је остало од Штросмајеровог Југословенства? Само витрина у којој се чувају реликвије тог његовог идеала, то је мумија која формално чува југословенско име, а суштински потпуно негира садржај тог широког појма југословенства како је то Штросмајер замишљао“.
Службеник Министарства иностраних послова Петар Шегвић који је највише присуствовао усменим иступањима кардинала Евгенија Тисерана је подвукао:
„Говорећи са становишта цркве и управо бранећи је, кардинал Тисеран је подвукао да је самим тим црква у Југославији изгубила историјску шансу да буде уз народ. Управо због тога, подвукао је даље, она нема неки нарочити морални капитал у очима народа и сада треба спашавати што се може“.
У ПОСЕТИ СРПСКОМ ПАТРИЈАРХУ
Апостолски нунције у Југославији, извињавајући се болешћу, није примио кардинала Тисерана. На то је Тисеран шеретски одговорио: „Да, и то се може догодити, да се неко разболи“. У Министарству иностраних послова су приметили да су га у надбискупским круговима у Загребу дочекали хладно:
„У Загребу је дошао у контакт са бискупом Лахом у првом реду, а затим и са осталим црквеним функционерима јер је тамо сваког дана служио мису. Нисмо имали увид у његове контакте са званичницима Загребачке надбискупије, али сам добио сасвим лични утисак да су они били прилично хладни, мада о томе кардинал међу нама није ни слова проговорио“, закључује Петар Шегвић, човек који је свим чулима био усмерен на високог госта.
Пролазећи кроз Славонију у току вожње до Београда, Тисеран се чешће у разговорима враћао на Штросмајерову личност, тј. „посебно је хтео дати до знања да је управо његова критика папине непогрешивости у своје време била лоше схваћена. О томе је говорио таквим тоном да је хтео јасно ставити до знања да је та идеја данас још и више неприхватљива него раније јер је управо догма о папској непогрешивости једна од основих сметњи уједињавању хришћана који су у данашњем модерном добу још мање спремни да их ма чија непогрешивост може привлачити себи, а папина понајмање“.
Службеник министарства наглашава: „То је заиста било интересантно од њега чути тим више што се управо спремао да посети патријарха Германа“. Тисеран је боравећи у Словенији посетио Бегуње, у Загребу Музеј револуције, затим се интересовао за Јасеновац, а на гробљу у Шумарицама се молио за жртве немачке казнене експедиције.
Кардинал се, боравећи у Београду, задржао и код београдског надбискупа Баукатка који му је сугерисао да ако жели да стекне прави утисак о Југославији мора да посети и њене делове као што су Босна и Херцеговина и Македонија. „Чувши за Босну“, пише Петар Шегвић, „он је рекао да је сигурно та земља лепа али да тамо има много бркатих фратара којих се треба чувати. Те речи су чудно звучале у бискупској кући, а посебно изненађење присутних је изазвало то што је Тисеран додао објашњење: да тамо има фратара који су директно стајали уз Павелића и да он неће за њих да чује. С тим у вези је рекао да су то фрањевци који су у Павелићевој влади имали фра Главаша“. Фратар Радослав Главаш је окривавио руке у нападу и убијању становника села Бителић у Далмацији. Шегвић је у извештају забележио: „Тисеран је све присутне запањио са својом добром меморијом изговоривши без и најмањег премишљања и подсећања Главашево име“.
Кардинал је од присутних државних службеника добио обавештења о постојању усташке емиграције, о улози Римокатоличке цркве у спашавању ратних злочинаца. Тисеранов став је и том приликом био негативан, а југословенске власти су обећале да ће му о непријатељским групама у емиграцији доставити сву потребну документацију.
У разговорима у Београдској надбискупији о умешаности римокатоличких свештеника у политику НДХ и вршење злочина над српским народом, Тисеран је заузео следећи став који Шегвић преноси: „Кад му је објашњено да се све не може генерализовати, он је чврсто остао на свом становишту да је вероватно тако, али да од Павелићевих сарадника за сад још увек жели бити далеко. На ово је монсињор Квиличи нарочито био изненађен и готово да се за дуже време није снашао због овакве изјаве“.
Кардинал Евгеније Тисеран је био у посети патријарху српском Герману 10. јуна 1968. На патријархово инсистирање пред круговима из Српске академије наука и уметности разговорима је присуствовао познати историчар српске средњевековне уметности академик Светозар Радојчић. У један мах је остао присутан само званични преводилац Српске правосавне црвке др Стојан Гошевић. Људи који памте Тисеранов боравак у Југославији истичу да је патријарх Герман дуго размишљао да ли да прими високог госта из Ватикана, с обзиром да долази као научник, а не као црквено лице. Штампа Српске православне цркве је забележила да је патријарха Германа посетила „једна од најеминентнијих фигура Римокатоличког света“. Књижевник и историчар Божидар Ковачевић је дао два прилога о посети Евгенија Тисерана поглавару Српске праославне цркве. Потпунији текст под насловом Кардинал Тисеран посетио Југославију је објављен у Веснику – Органу Главног савеза удруженог православног свештенства СФР Југославије, бр. 457, стр. 4, а Православни мисионар бр. 4 (1968) доноси нешто краћи напис Кардинал Тисеран међу нама.
НЕОЧЕКИВАНИ И ХРАБРИ СТАВОВИ
Кардинал Евгеније Тисеран је као сведок збивања, човек у политици Римске Курије и као историчар коме је стало до истине био нелицемерно и опасно искрен: „На читавом овом путовању кардинал је показивао извесну дистанцу од званичне политике Ватикана. Тако, нпр. у разговору о најновијој књизи докумената коју је издао Ватикан, а која се односи на Св. Столицу и рат у Европи – где су уосталом изнесени по први пут званични документи Ватикана у односу на стварање НДХ и посету Павелића Пију XII. Тисеран је нарочито подвлачио чињеницу да су то званична акта њиховог Државног секретаријата који не исцрпљују читав проблем односа о којима је реч, алудирајући тиме на то да ће се још много више у Ватиканским архивима наћи но што је објављено. На питање зашто ниједан факсимил рукописа из дипломатске преписке НДХ – Ватикан није тамо објављен као што је то учињено за одговарајућу коресподенцију из неких других земаља, он је само слегнуо раменима и поновио, тога има сигурно у архивима Ватикана, али Секретаријат је објавио само оно што је он сматрао за потребним да се објави“.
Комунистичке власти су од ове посете очекивали много. Она им је била вешт потез: „У свим контактима са црквеним личностима свугде је нарочито подвлачио свој, како га је он назвао, историјски сусрет са другом Титом, који му је оставио најлепше утиске тако да је изгледало да то чини са намером да разбије код истих сваку резерву или чак и страх од њихова контакта и сарадње са највишим државним функционерима и представницима и као да тиме жели критиковати оне из Католичке цркве који већ досада нису управо таквим путем већ и досада пошли“.
Кардинал ниједном приликом није увредио државу, строго поштујући протокол и форму своје научничке посете: „Тисеран се у оквиру своје посете постављао тако коректно и обазриво да је на махове изгледало да је он само учењак и академик који готово на извесном одстојању контактира представнике цркве код нас“.
Посетивши на крају Далмацију, градове Сплит, Трогир, али и Боку Которску, кардинал Евгеније Тисеран је 14. јуна 1968. године са дубровачког аеродрома авионом полетео за Рим. |
