Веровати у Бога неизоставно значи веровати у вечни живот човека – Самооправдање увек постаје самонегација која покреће презир и завист према другоме – Култ личности увек почива на две самовоље: самовољи обожаваног и обожаваоца – Идеологија равнобоштва раслабљује људску мисао већ од почетка историје – Учествовати у добром стваралаштву значи превазићи стање публике која се диви, са крајњим дометом аплаудирања – Живети само свој живот значи љубити ближњега свога као себе самога.
Већ на почетку историје видимо човека како се изговара поступцима другога да би оправдао себе, уместо да одговорно живи свој живот и одмерава своје поступке. Реч је о нашим прародитељима, Адаму и Еви, који, приликом суочења са греховном стварношћу, у жељи да избегну личну одговорност, другоме приписују кривицу за свој грех. Пре свега, погрешан је приступ, јер победа над грехом се састоји у тражењу новога пута, а не у тражењу кривца и беспомоћном чекању казне. Тај статизам греховног стања све обесмишљава, како тада тако и кроз све историјске токове, све до данашњих дана. Приметан је у свакодневици, јер обесмишљава све животне релације, доводећи нас до непожељних и непромишљених поступака. Заправо, уместо да промишљено живимо свој живот, ми се трошимо у неуспешности покушаја да одживимо стотине туђих живота, увек умишљајући да смо у поређењу са другима много бољи од њих. То је стање опасног наслађивања промашајима других, у ствари саучествовања у греховном стању које нас све више и више осваја. У почетку несвесно постајемо део истога, да бисмо у даљем току били апсолутно зависни од њега, и тако живимо живот с наличја. Слушамо, читамо и гледамо о другима, осуђујемо или се приклањамо некоме или нечему, престајемо да одговорно промишљамо и стварамо, постајемо публика туђих поступака. Тако се не изграђује никакав вредносни систем, стварају се поданичке групе које мисле у маси, безлично и неслободно. Ту се подједнако губе у бесмислу обезличавања и такозвани традиционалисти и такозвани модернисти, јер се самовољно одричу одговорне слободе, острашћују се било пореклом, било припадношћу. Није тешко све ово променити на боље, само је потребно препознати промашај, не уплашити се и не застрашивати друге. Треба волети живот на прави начин и живети га са љубављу тако што ћемо „волети једни друге као сами себе“, и том несебичном љубављу побеђивати све недоречености улазећи свесно и одговорно у себе и сопствене поноре и дубине и излазити у сусрет другоме без сувишне знатижеље и са добронамерношћу према њему. СВАКИ ЧОВЕК ЈЕ „ЈАВНА ЛИЧНОСТ“, А НЕ САМО ПРИВИЛЕГОВАНИ ПОЈЕДИНЦИ
Трагично је човеково повлачење из живота у стање посматрача и уплашеног нествараоца који се самовољно одриче права, али и одговорности, да креира животну прогресију. То је свесно одбијање богодароване слободе и пристајање на неумесно покоравање другоме, богопротивно и непрогресивно. Бог то од нас не тражи, јер да тражи, Он би само путем заповести и забрана све решавао, а није тако. Он нас заповестима позива у стваралаштво, што је човек одбио, али нас се Бог ни тада не одриче, него ствара и даље и покреће нас да своју слободу реализујемо у потпуности. Ми се сами спутавамо у томе, и једни друге спутавамо постајући самовољно неслободни. То није казна Божја, него је наше одбијање животног благослова, стање неуспешног покушаја равнобоштва и несхваћености наше боголикости. Тај покушај прародитеља да човек буде „бог без Бога“ траје кроз свеукупну историју, а посебно је приметан кроз наметнуте, често и прихваћене, култове личности. Није ретко да се појединци изјашњавају о некоме као свом идолу, или савременим језиком речено да буду нечији „фанови“, навијачи и присталице. Није то највећи проблем (иако није добро идентификацијом са неким губити идентитет слободне линости), много је опасније што се та припадност схвата као нужна мржња према свима који су другачији. То неминовно води у беживот, јер нема више мене и мог живота, живот је идеологија којој припадам, тим за који навијам, група са којом се молим, нација у којој сам рођен. Своју припадност потврђујем спремношћу на беспоговорну послушност, пристајем на то да сам „нико и ништа“ пред колективним захтевима. У даљем току се ствара погрешан вредносни систем истицањем појединаца као јединих меродавних чинилаца, постајемо део обожавалаца култа, идеје и идеолога. То подстиче непотребне поделе у којима само неколицина привилегованих имају право да живе, а сви остали су задужени да се диве свакој речи и свим поступцима тих изузетних појединаца, без обзира на њихову реалну вредност. Постоје тачно одређени празници и начини њиховог слављења, задате радње и њихови извршиоци, маса је ту да аплаудирањем показује степен своје среће, а да и не зна шта се догађа. Тај беживотни пасивизам „краси“ многе историјске периоде, и увек је притајена опасност за свако време и сваку личност, било као олако препуштање пред красноречијем, било као саможиви нагон да красноречијем освајамо масе. Граница је веома танка и скоро неприметна, на сваком кораку је могуће прећи на другу страну, а да не будемо одмах свесни тога. Зато је веома важно и потребно бити у свему прибран и не одрицати се своје богодароване слободе, знати да на прави начин препознамо своје и туђе таленте. Не умишљати о себи више него што треба, али ни мање од стварног стања, не покоравати се ауторитетима него непрестано тражити истину у пуноћи одговорне слободе. Бити и сам „јавна личност“ са тачним одређењем о свему и уважавањем поретка и без омаловажавања себе и другога. НИЈЕ ТЕШКО БИТИ СРЕЋАН И БИТИ УСПЕШАН
Највећи проблем савременог човека је његово одбијање да живи сопствени живот и неспремност да се радује. Тај трагизам осликавају речи везане за неку лепу жељу, које, нажалост, често чујемо: „Само да још то дочекам, не жалим да умрем“. Има ли погубније безвољности од ове? Да дочекам, а не да створим, остварим? Па кад се догоди, онда ми не треба више живот, нек дође смрт, ништавило, беживот?! Страшно маловерје, самонегација, иступање из лепоте животног стваралаштва, неисцељени страх од смрти, јер се умирање разуме као нестајање, одлазак заувек нигде. Када се живот овако разуме, онда заиста нема стваралачке радости, све је само чекање, игра на срећу, па ко шта добије. Човек који не верује у себе и своју вечност, како ће онда и у Бога веровати, осим што ће се плашити „неке силе“, а како ту „силу“ не види, онда мора да се покорава јачем од себе. То је пристајање на ништа, прихватање бесмисла за циљ где је обожавање заклонило разумевање обожења свакога човека. Тако је човек мали самоме себи, небитан и брзо пролазна стварност. Све је сведено на „граби дан“, па ко пре и ко више уграби за себе. Срећан и успешан је само онај који је „успео“ више да узме за себе, врхунац среће других је да га следују да му се диве и тако „уживају“ у осећању припадности групи обожавалаца. Али, није то још увек доста, дај сад мало да се дивимо његовим делима, да знамо најтајанственије детаље из његовог живота, како бисмо и сами могли да га опонашамо, од боје косе до одела и других навика. Уживамо у његовој срећи све док нам се не догоди нешто потресно у души, па одједном постанемо несрећни, да би све прерасло у мржњу према обожаваном лику. Тада се јавља неки нови и по нашем мишљењу бољи лик, па опет изнова за њим. Никако да кренемо за собом и стрпљиво живимо свој живот, без подаништва и бунта, са кротошћу и неустрашивошћу доброг стваралаштва. Као да нећемо да се сретнемо сами са собом и будемо срећни у себи и једни са другима. Просто нам требају идоли да бисмо им се клањали, живели њихове животе презирући све друге и другачије, све док нам и они не досаде, па онда почнемо ново беспуће.
Није ово заговарање сивила и просечности, него је позив свима да своје таленте избројимо, знајући да су они којима је више дато одговорнији и позванији да дају допринос бољитку. Никако није добро да себичношћу обесмишљавају стваралаштво тражећи поданике и подаништво. Добро је да постоји поредак и да човек зна своје место, посебно да зна од кога је млађи, а не само од кога је старији. Тада ће разумети онај јеванђељски обрт: „Многи први биће последњи, а последњи први“, као добар позив а не као сурову претњу. Али, треба бити овде трезвен и разумети оне са већим талентом, јер просто постају плен масе која почиње да их обожава. Но, како имају више талента, то би требало да значи да боље препознају мере живота, посебно ако су верници, да су праве мере то да „већи служе мањима“, и тако своје стваралаштво усмере. То је знао велики Тесла, Пупин, Миланковић... и пре њих млади принц Растко, Свети Сава. Они, као и многи други, умели су да усмере своје стваралаштво, не стварајући „фанове“ и не дивећи се самима себи, него стварајући у времену за вечност, а њихова дела и данас живе, савремена су и свевремена, јер нису оптерећена потребом за популарношћу. Нису стварали своје идеологије, дали су све од себе и победили у себи саможивост и себичност. Погледајмо данас чему се дивимо, препознајмо промашај злобе и зависти због порекла и припадности. Будимо отворени једни према другима, али не као нека маса присталица која на другој страни види другу масу; сачувајмо свој укус и припадајмо по слободи чувајући и уважавајући разлике. Дивимо се стваралашптву без обожавања било кога, не презиримо другачије мишљење и не завидимо успеху другога. Највећи успех и највећа радост нека буде прихватање другога са свим његовим манама и врлинама. То прихватање никако не значи поистовећивање и пристајање на промашај, али може бити почетак добре комуникације која може покренути преображај на боље. Само треба веровати у добре могућности, не дозволити да нас лоше стање заустави и низведе у безнађе.
Можемо, дакле, бити срећни, само ако то желимо, молити се и добро чинити, читати своју литературу, имати свој политички став, уметнички укус, само не треба од другога тражити да „буде као ја“. Не треба се плашити „већих“, нити је потребно застрашивати „мале“, према свима треба бити добронамеран у пуноћи љубави. Потребно је мудро носити свој живот, и тада нам неће бити најважније оно што неко ради или не ради, јер ћемо бити посвећени сопственој успешности живота, знајући да је сваки човек непоновљиво оригиналан и да нико не треба да се губи у неслободи следовања. Остварујемо се у заједници као слободне личности, свако у себи и за себе, и сви једни са другима и једни за друге. Свако има своје место и своју функцију, различитост је показатељ јединства и заједништва, а једнакост је заправо право на различитост. Не можемо сви исто да мислимо, имамо, дајемо или узимамо, али можемо заједно да се саостварујемо у животу. Нико никоме не треба да буде идол, и није добро да нас било какве пароле спајају или раздвајају. РАДУЈМО СЕ
Само онда кад је човек слободан од себе, али и од захтева споља, може да ствара на прави начин и буде „задовољан оним што има“, како то лепо каже апостол Павле. Тада се не губимо у стању дивљења које брзо постаје стање зависти, него трезвеним поступком показујемо животну зрелост и успешност. Радујемо се добром стваралаштву, било као конкретни ствараоци или учесници у стваралачком делу, нисмо подељени на извођаче и посматраче, ствараоце и кориснике, сви стварамо и свако има своје име и своје место. Не трошимо се у опонашању и следовању, све чинимо у пуноћи слободе и видимо да је најбоље кад свако несебично живи само свој живот не оптерећујући се нестваралачком радозналошћу према животу другога. Само тако можемо једни другима на прави начин помоћи, бити своји и служити бољитку других... |
