На бранику хришћанске вере и нације

У ПОХОДЕ ПЕЋКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ И ДРУГИМ СВЕТИЊАМА

Само што смо кренули аутобусом, вођа пута, старешина цркве Светог Саве, протојереј-ставрофор Радивоје Панић, по очитаној молитви и отпеваним духовним песмама, у кратким цртама изнео нам је циљ нашег духовно-поклоничког путовања. Планирано је, ако Бог да, да обиђемо више светиња и манастира свете косовско-мученичке, светолазаревске земље са мученичким и страдалним народом. Да се сами духовно окрепимо у бастионима вере који су преживели петовековно ропство у Отоманским синџирима. А у наше дане, многе од њих су нам, уз припомоћ „напредне“ и хришћанско-европско-америчке браће, спалили и разорили арбанашко-шиптарски злочинци, побили многе и прогнали око 300 хиљада народа хришћанског. У подстакнутом грађанском рату страдали су и једни и други.


Скоро сву ноћ нашег путовања од Београда, кроз Поморавље ауто-путем, и потом, касније, до Косовске Митровице, града Св. великомученика Димитрија, пратила нас је киша. Уз кратко задржавање успут, негде око сванућа били смо у Косовској Митровици. Ту смо добили полицијску пратњу са једним аутом који је ишао испред нас.

У ДЕВИЧУ – МАНАСТИРУ СВ. ЈОАНИКИЈА

Идући асфалтним путем, па макадамом Србица-Клина, где, нажалост, више нема Срба из села Лауше преко моста на реци Клини, лево смо скренули и пут нас је, после 6 км довео пред манастир св. Јоаникија Девичког. Обитељ је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице.

На фресци мале капеле, где почивају свете мошти св. Јоаникија, који је оснивач светиње, на свитку пише: „Браћо, у дан благочестија (тј. српских побожних Царева) сазидах ову Цркву, Ваведења Свете у Светињу, Богородици на радост, иноцима на просвећење, болеснима на исцелење“.


Други ктитор јесте деспот Ђурађ Бранковић (1427–1456), који је саградио велики вишеспратни храм у знак благодарности Богу и св. Јоаникију, који му је излечио ћерку Мару, на коју је, по народној песми, пала Светолазаревска клетва што је њен деда, Вук Бранковић, изневерио на Косову на Видовдан 1389. године.

После одслужене Св. Литургије, поучне проповеди о. Трајана, сви смо били позвани на обедовање у велику трпезарију. Потом смо још разгледали светињу, узимали књижице, иконице, тамјан, бројанице и друго за драге успомене вредних сестара монахиња са игуманијом мати Анастасијом. Одлазећи из живе светиње живог дејствујућег свеца Јоаникија, коме поред православних, притичу у својим животним невољама и муслимани, и католици, тражећи помоћи, као и деспот Ђурађ за своју кћерку Мару, коју је Светитељ прозорљиво препознао, на грех им указао и покајаним здравље повратио. Са чудотворног извора Јоанићијевог воду смо пили, али и „живом из светиње“ душу појили. На обновљеном (делимично) конаку виде се, као и у светињи у олтару, а тако и на фрескама, трагови варварства „У-че-ка“. О томе сведоче и преостали делови конака и зграда огњем разорени, када је око хиљаду обесних разарало светињу и ковчег свечев поломило (17. марта 2004). Спазисмо натпис на плочи конака, где је све у Туркократији било, као у првом и другом светском рату разараној:

 „19+56. Помоћу Божијом и благословом Њег. Пр. Еп. Жичког и Администратора Рашкопризренског Г. Германа, трудом игуманије Параскеве са сестринством обнови се овај конак.

 Рад изводио инж. Аца Савић и неимар Мил. Цветковић са дружином.“

После поздрава отишли смо кишним и каљавим друмом кроз живописне лугове. Сусрећемо стране војнике на путу и њиховом пункту, где стражаре око манастира опкољеног колутима жице. Недалеко је непријатељски и антихришћански расположени помуслимањени живаљ у селима и насељима: Доњој Клини, Дреновцу (Дреници) и Доњем Петричу где је порушен храм Св. Тројице, задужбина породице Карић из Пећи. Материјал богомоље разнет је, као и од спаљених и уништених српских кућа, које, као тешки рањеници из корова цвиле за изгинулим, одбеглим и несрећним својим домаћинима. Иза њих, као на мртвој стражи, на бранику хришћанске цивилизације, осташе до издиханија, мати игуманија Анастасија са својим сестринством.

У ВИСОКИМ ДЕЧАНИМА

Прошло је било већ подне док је наш аутобус јурио новим и обновљеним путевима кроз села и насеља која се граде са лепим шиптарским кућама скоро поред оних српских домова и насеља у развалинама. Крај града Пећи, потом кроз варош Дечане, пристижемо на капију царске лавре Високи Дечани. Све делује прелепо у Дечанској котлини (изузев жице и војне силе), величанствена сакрална грађевина св. краља Стефана Дечанског (1321–1331) – „оца Мрате“, најнесрећнијег Србина по народној песми („од оца ослепљен, а од сина погубљен“), заиста је неупоредива у свој својој лепоти и красоти.


Пошто смо разгледали храм Вазнесења Господњег, поклонили смо се дубоком метанијом св. Оцу Мрати и целивали његове свете и чудотворне мошти. Затим смо саслушали историјат Великих Дечана, које су зидали краљ Стефан, а завршио га краљ и цар Душан Силни (1331–1355). Архитекта Великих Дечана био је фрањевац католик фра Вита из Котора са српским неимарима протомајсторем Ђорђем и браћом му Добросавом и Николом, чије радове је надгледао архиепископ Данило Други (1324–1337) с месним властелином Ђорђем Оструш Пећпалом.

Високи Дечани, поред Господње-Вазнесењског, имају Свето-Димитровски и Свето-Николајевски олтар, пошто је св. Никола повратио вид Стефану Дечанском. И ову светињу, поред Св. Врачева (Зочишта) и Девича походе, у својим невољама, и католици и муслимани. Сам патријарх Павле, у свом интервјуу, испричао је како један Србин каже печалном Албанцу: „Што си ти дошао код мог Свеца?“. Унесрећени одговара: „Ја нисам дошао ни твом ни мом већ Божјем Свецу“!

После краћег разгледања манастира и наслужењем код игумана, Епископа липљанског Теодосија, кренули смо ка манастиру Зочишту.

ЗОЧИШТЕ - СВ. ВРАЧЕВА КОЗМЕ И ДАМЈАНА

Од Високих Дечана, после благослова и поздрава, крећемо у живописне котлине од највеће српске средњовековне светиње која броји више десетина сјајних монаха, духовних атлета и јунака наших дана, у свету поколебаном и дезоријентисаном. У овом бастиону вере, балканско-европској, православној источној хемисфери васељење, знатан део војника западне алијансе, често долази са њива „глади“ евроатланских простора, те налази себи духовну храну у Високим Дечанима, Грачаници, Пећкој Патријаршији, Девичу, Зочишту и другим светињама светородних Немањића, Лазаревића и Бранковића.

Хитајући даље, светом плоднострадалном Косовометохијском земљом, прошли смо кроз Ђаковицу, град од око 100 хиљада житеља, где је, пре несрећног грађанског рата, било око 2–4 хиљаде Срба, а сада има само неколико старица. После Другог светског рата, Срби „залуђени комунизмом“ срушили су своју спомен-цркву, зидану 1936–1945, за спомен на жртве првог светског страдања (1914–1918), а од тог материјала је грађен јавни WC. Поред Ваведењског храма, зидана је пред сукобе и скоро укровљена црква, али је разорена 17. марта 2004. године, а материјал је бачен у реку. Даље пролазећи кроз Ораховац, где се у граду налази опкољена српска енклава са црквом и школом (мада су многи Шиптари, у ствари, асимиловани религијски и етнички пореклом од Срба – као и Горанци); у неким продавницама говоре српски, а старији знају само да се потписују ћирилицом, коју смо, нажалост, ми Срби љуто потиснули од тако дугог њеног битисања преко 1100 година (што ниједан народ на свету, данас, нема попут нас два писма). Били смо ускоро пред Зочиштем, где нас опет дочека војска, као и полиција, од којих нас један поздрави са „Помаже Бог! Ја сам Србин Ненад...”. „Бог ти помогао“- одговорисмо углас.

У храму смо Св. лекара Козме и Дамјана, који су без награде лечили и лече и данас болесне, захтевајући само да верују у Христа, за кога су и пострадали 284. године. А њихова светиња спаљена је, такође, као и многе друге, 17. марта 2004. Сада је упола обновљена, и данас лечи унесрећене, не само православне, већ и муслимане, католике и др.

У манастиру смо са братством, које са игуманом Стефаном броји 8 монаха и неколико искушеника, одслужили Акатист св. Браћи Козми и Дамјану. Целивавши мошти и помазавши се Св. Миром, узевши понеку икону, књижицу, уз наслужење и поздрав, упутисмо смо се за Велику Хочу.

 КРАЈ У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ...