Najdublje u čoveku nesmestivo je u reči

Svetlana Luganska je mnogim nitima vezana za Srbiju, za Srpsku Pravoslavnu Crkvu, naše svetitelje i srpski narod. Zahvaljujući poslovnim vezama njenog oca sa Srbijom, kao i njegovim simpatijama prema srpskom narodu koje su se tom prilikom rodile, u Svetlani se probudila želju da savlada jezik naroda koji je oduvek osećala bliskim, i svojim sunarodnicima približi najdragocenije vrednosti srpskog duhovnog nasleđa.

– Rođena sam u porodici inženjera – kaže Svetlana. – Roditelji su bili ateisti, ali u kući je bila ogromna biblioteka, koju nisam napuštala otkad sam naučila da čitam. Pored toga, otac i majka su voleli da putuju po Rusiji, po starim ruskim gradovima, po onoj pravoj iskonskoj Rusiji sa puno crkava i manastira, i često su vodili i mene. Za tatu i mamu sve je to bilo pre svega deo kulturne baštine Rusije, kojoj su se divili i koju su poštovali, ali nisu videli u tome onu pravu vrednost, duhovnu, spasonosnu.
Međutim, na mene, kako to često biva s decom koja mogu da osete blagodat bogosluženja u našim manastirima i crkvama, lepota pojanja, zvuk crkveno-slovenskog jezika (na koji me je kasnije podsetio srpski jezik) ostavili su snažan utisak i dubok trag u duši.
Krstila sam se u 28. godini, kada sam bukvalno fizički osetila besmislenost života van Boga i Crkve.
Vaše veze sa srpskim narodom su dugogodišnje i, možemo reći, porodične.
– Nažalost, nisam uspela da upišem slavistiku, i srpski jezik mi je na fakultetu bio „sporedni“, uz engleski, mada sam kasnije to nadoknadila na Teološkom fakultetu Pravoslavnog univerziteta u Moskvi.Srpski jezik mi je od malih nogu ušao u krv, jer je tata poslovno bio u tesnoj vezi sa Srbijom (ima odlikovanje za oslobođenje Beograda). Voleo je Srbe, puno mi pričao o srpskom narodu i cppckoj zemlji, prenosio utiske i uspomene. Donosio mi je srpske knjižice, slikovnice, pa i jedan mali rečnik, koji sam, gotovo ništa ne razumevajući, volela da „čitam“ osećajući neku neobičnu radost, kojy nisam mogla da objasnim sebi, ocećaj da sam našla nešto izgubljeno i dragoceno. Kasnije, zvuk srpskih reči se povezao sa zvukom crkveno-slovenskog jezika koji sam čula na bogosluženjima, i moja ljubav i ocećaj bliskosti sa Crbijom postali su još dublji.
Kako biste ukratko, na osnovu ličnog iskustva, opisali srpskog čoveka, njegove dobre i loše strane?
- Kada sam prvi put došla u Srbiju 1987. godine, bila sam očarana lepotom zemlje, velikodušnošću i dobrotom srpskog naroda. Nisam imala utisak da sam u tuđoj zemlji. Za mene je srpski narod, srpski čovek, pre svega uzor iskrenosti, gostoljubivosti, hrabrosti. On zna da ceni i poštuje prave vrednosti, pre svega porodične (mada se i kod vas polako se useljava taj duh zapadne „slobode“)... Osećaj tople patrijarhalnosti, mira, iskrenosti, sigurnosti i ljubavi bio je prvi utisak o narodu i zemlji...
Loše strane... Možda ponekad zna biti površan, na primer u veri, u proučavanju vere, svoje istorije… Malo tvrdoglav bez neke velike potrebe; malo naivan, što je samo po sebi dobro, jer opet je znak čistote duše, ali često to biva na štetu naroda.
Odakle ta zainteresovanost za srpske svetitelje? Šta ste sve kroz njihova žitija otkrili o samom narodu i njegovom životu?
– Nije moguće proučavati istoriju jednog pravoslavnog naroda, naroda koji je utemeljen na pravoslavnoj veri, a mimoći njegove svetitelje i ne zavoleti ih. Prvi susret bio je sa svetim Petrom Cetinjskim, koji je i danas među mojim najdražim svetiteljima, ako smem tako da kažem. A kad sam prvi put otvorila knjigu Svetog Vladike Nikolaja Misli o dobru i zlu, više nisam mogla da je zatvorim, pročitala sam je „naiskap“. Kasnije sam dobila blagoslov od duhovnika da prevodim dela Svetog Vladike, što je u nekom smislu bio i veliki izazov... Ne možeš da ne zanemiš pred snagom i uzvišenošću reči i misli svetitelja… Bilo je dosta teškoća i iskušenja u prevodima, ali uzdala sam u molitvenu pomoć Svetog Vladike. Vladičino bogoslovlje i jezik su neobični, puni preliva u mislima i izrazu, teško je sačuvati njegov raznorodan stilski kvalitet, obraditi ga da bude i u duhu ruskog jezika a da se ne unizi nijedna reč, nijedna misao. Puno mi je značio susret s Vladikom, odnosno sa njegovim svetim moštima, u manastiru Lelić. Dugo sam ostala kod njegovih moštiju, nisam mogla da se odvojim od njih, a to je opet doživljaj nesmestiv u reči…
Pored dela Svetog Vladike, prevodila sam i radove vladike Atanasija Jevtića, mitropolita Amfilohija, knjigu o Starcu Tadeju, Atlas Drevne Srbije, knjigu o Srpskim novomučenicima i dr. To je počelo u periodu kad se u Rusiji malo znalo o Srbiji, i negativne informacije iz medija su prevladavale. Sarađivala sam sa Radio-Svetigorom kao dopisnik iz Moskve. Deo toga može da se vidi na mom sajtu www.svetisrbi. ru. Povod za to je bila želja da se više čuje o jednom bratskom narodu koji prolazi kroz paklena stradanja kroz celu svoju istoriju, pa i sada, u 21. veku.
A opet, sve te knjige svedoče i podtvrđuju plemenitu narav naroda, koji, po divnim rečima Desanke Maksimović, „podvige zbog gostoljublja čine, svaki čovek ima čitavo pleme prijatelja i rodbine, veruje u Boga, u sebi ga nosi, i tiho mu se, skoro u snu, moli“…
Pišete o svetim Srpkinjama. Kakvu su ulogu žene odigrale u istorijskom i duhovnom razvoju Srbije i Rusije?
– Uloga žene u Crkvi je izuzetno velika. Uprkos nekom čudnom „modernijem“ stavu koji je karakterističan za ljude koji su manje obavešteni o crkvenoj nauci... Međutim, dovoljno je pročitati Poslanice svetog apostola Pavla Korinćanima i Efescima, gde se govori o ljubavi i poštovanju prema ženi. A opet, Presveta Bogorodica – najveća Žena sveta, najubedljivije je svedočanstvo o visokoj ulozi žene u Hrišćanstvu. Kroz Nju u svet je došao naš Gospod.
U istorijskom i duhovnom razvoju Srbije i Rusije, uloga žena takođe je bila ogromna i dragocena. Možemo da nabrojimo puno divnih srpskih svetiteljki, kao i ruskih. Svaka od njih, svaka na svoj način služila je Gospodu i narodu, duhovnom i zemaljskom napretku svog naroda. To su i žene koje su i upravljale državom i svojom smirenošću, molitvom, krotošću gradile i spasavale i svoje duše i dušu svog naroda. Samo da se što više ugledamo na njih…
Šta je potrebno da bi se saradnja na duhovnom i kulturnom planu između naša dva naroda još više unapredila i podstakla?
– Iz svog iskustva, rekla bih da nam fali dublje upoznavanje. Moram da kažem da, nažalost, većna Rusa koji dolaze u Srbiju i Crnu Goru površno gledaju na dešavanja, istoriju i mentalitet naroda. Bilo bi dobro da se obnovi tradicija filmskih i pozorišnih festivala. Ovde se zna uglavnom za Emira Kusturicu i Gorana Bregovića, a Srbija ima čitavu kulturnu riznicu, bilo književnu, bilo muzičku, bilo filmsku. Istina, treba i neko vreme da se ostvari jedan dublji odnos između naša dva naroda, da se obnovi to što smo u međuvremenu i izgubili. Mislim i nadam se da je taj proces već u toku, između ostalog i zahvaljujući internetu.
Koliko se uopšte srpski pisci prevode na ruski i obratno?
– Ne toliko kako ranije. Što se tiče svetovne književnosti, tu mogu da navedem Antologiju srpskog pesništva, i to bi verovatno bilo sve, bar od značajnijih projekata. Više se radi na crkvenoj njivi, ove godine izdato je čak tri različita kalendara (svaki po oko 400 strana) za sledeću godinu, posvećenih Svetom Nikolaju Žičkom. Takođe se planira izdanje i njegovih sabranih dela, kao i sabranih dela Ave Justina Popovića.
Na srpski sa ruskog uglavnom se prevodi duhovna literatura.
U Beogradu se upravo završio 54. Međunarodni sajam knjiga. U Moskvi je nedavno održan 22. Međunarodni sajam knjiga, na kome su predstavljena sabrana dela dela velikog ruskog pisca Andreja Platonova.
– Ove godine Moskovski sajam knjiga bio je održan na novom mestu, u većem prostoru. Ličio je na pravi mali „grad knjige“, kako je s pravom nazvan. A da bi bio „grad“, sada su, prvi put, obeležene „ulice“ imenima ruskih velikih pisaca, kojih još nema u pravom gradu. Bile su tu ulice Bulgakova, Gorkog, Platonova itd. Na sajmu je bilo više od 800 štandova, 55 stranih učesnika. Srbija je, nažalost, bila zastupljena samo „Srpskim kuvarom“.
Kako ocenjujete izdavačku delatnost u Rusiji? Je li „velika ruska književnost“ još uvek velika?
Moglo bi se reći da izdavačka delatnost u Rusiji sada dosta napreduje. Postoji relativno mnogo izdavačkih kuća, ali skoro 60% tržišta pripada nekolicini velikih izdavačkih kuća koje u svojim rukama drže lanac štamparija, fabrika za preradu hartije, knjižare. Poslovna politika tih izdavačkih kuća je, nažalost, dosta jednostavna: štampanje mora da ima profit. Zbog toga na tržište izlaze kriminalističke pripovetke, ljubavni romani i slično, a kvalitet nije važan. Književnost se polako pretvara u konzumiranje tekstova, neku vrstu razonode, „brzu hranu“ za dušu. Za „ozbiljnu književnost“ teško da se nađe čitalac.
U nešto boljoj situaciji je klasična književnost – remek-dela poznatih ruskih i svetskih pisaca, zato što je ova vrsta književnosti uvršćena u školski program.
Ruska književnost... Raduje me što je ove godine jednu od značajnih nagrada dobila pesnikinja Olesja Nikolajeva, a knjiga pesnika i pisca Olega Kruglova, koji je nedavno postao i sveštenik, proglašena je za jednu od deset najboljih ruskih knjiga protekle godine. Inače, savremena književnost je u sličnom stanju kao rusko društvo: ako je ranije stradala od pritiska ideologije, sada strada od pritiska komercijalizovanosti, ne zna se šta je gore... Ranije je u Istočnoj Evropi vladao sistem koga ljudi možda nisu bili ni svesni, bio je to sistem kad je pisac imao mnogo veći uticaj na ljudske duše nego igde u svetu. Biti književnik značilo je određen status i ugled. Postojala je i krilatica da je y „Rusiji pesnik (pisac) više nego pesnik“. Posle promena nastalih poslednjih decenija, pisac mora da pronađe svoju ciljnu grupu za koju će da radi. Ko zna, možda baš sada među nama živi genijalan pisac ili pesnik, ali mi ne znamo za njega, jer prosto nije u mogućnosti da dođe do svoje publike, da se probije kroz diktaturu novca.
Srpska Pravoslavna Crkva je odavno u Vama prepoznala iskrenog prijatelja našeg naroda i vrednog pregaoca na polju povezivanja Srba i Rusa. To je potvrdila dodelivši Vam najviše odlikovanje SPC, Orden Svetog Save. Kako ste primili tu vest?
– Bila sam iznenađena i zbunjena, čak nisam mogla da verujem, iako to nije za šalu. Ovo odlikovanje je za mene ogromna čast i odgovornost, a i izraz ljubavi od strane srpske Crkve i naroda, što mi je jako važno, jer me u mom radu pre svega motiviše ljubav prema Srbiji koju smatram svojom drugom domovinom.