Када свети и достојни свештеник улази у свети жртвеник да би Сина Божјег принео на жртву небеском Богу и Његовом Оцу, односно, када улази у свети олтар да би одслужио божанствену Литургију, њега невидљиво окружује мноштво бестелесних и божанствених анђела који му са највећим страхопоштовањем саслужују током читаве Литургије. Као ни ђакони, ни свети анђели не могу сами и без свештеника да изврше ову велику Тајну. Зато у време божанствене Литургије они и заузимају место ђакона који саслужују и помажу свештенику. Свештеник је овде сличан неком високом царском достојанственику, а анђели – царским војницима и служитељима.
Славу земаљског цара представљају његове војсковође и војници, а славу Христа, Цара над царевима и Господара над господарима, представљају Његово свештенство и анђели.
Ми због тога и кажемо да анђели поштују свештенство слично као што поштују Христа. Тако и војници исказују исто онакво поштовање војсковођама какво се исказује и земаљским царевима. Када земаљски цар некоме да власт или неко царско обележје, онда тога човека сви остали поданици поштују као и самога цара. Када је небески Цар запечатио свештенство својом сопственом славом, тада је свештенству додељена част која превазилази сваку анђелску част, и дата му је слава која превазилази сваку анђелску славу.
Свештеника је Црква, односно добри и побожни хришћани, поштовала и поштује онако као што поштује самог Христа. Ко осећа поштовање и побожност пред свештеником, осећа поштовање и побожност и пред Христом. Ко, пак, одбацује свештеника, одбацује и Христа.
Када царске слуге и војници виде да цар показује велику љубав према неком свом пријатељу-војсковођи, поштују војсковођу више него раније. Захваљујући томе што слуге виде како цар подржава војсковођу и како разговара са њим, они ће га слушати, поштовати га и осећати страхопоштовање пред њим, док ће се царева слава умножити и утврдиће се до крајева васељене. Због тога и божанствени анђели осећају побожност пред свештеником и поштују га, јер свештеник одважно беседи са Свецарем Исусом Христом, са Оним на којега они не смеју отворено ни да погледају, осећајући страхопоштовање пред Његовом величином и не усуђујући се да окрену свој поглед ка неизрецивом и божанском блистању Његовог лика. Свештеник, међутим, беседи са Самим Христом онако као што искрен и пријатељ који дубоко воли беседи са својим истинским пријатељем. Као што човек који се одликује великом храброшћу и близак је пријатељ неког великаша, долази код њега и у самоћи разговара с њим, тако се и свештеник, који по благодати свештенства има одважност пред Христом, приближава к Њему и у тајанственој беседи, то јест у дуготрајној молитви, у безмолвију и умереним гласом, разговара с Њим о свим Тајнама. Свештеник изговара молитве на тај начин да открива две ствари: једна је крајња величина Онога Лица са Којим беседи, а друга – чиста љубав и велика одважност коју он поседује.
Када свештеник почне да служи Литургију, његово срце радосно трепери, јер осећа кога прима. Када се одева у свештеничке одежде, његово срце постаје неки слатки извор, јер из њега извире нешто тајанствено, веома скупоцено и веома часно, а што је неко назвао јелејем радости и што је сасвим тачно, јер се срце свештеника изнутра (то јест, његов унутрашњи човек) на неки духовни начин, али као осетно, помазује јелејем радости.
Због тога такав свештеник умилно и са утехом плаче због Христа. И уколико он више плаче због Исуса, утолико се у њему умножава и преумножава сладост радовања, зато што је суза срца, којом оно плаче када свештеник присно беседи са Христом – сва радост, сва ликовање, сва утеха, сва тишина и сва сладост срца и мисли. Христос излива ту благодат као небеско миро на срце, на духовног и невидљивиг човека, то јест на душу свештеника, да би га та благодат укрепила, да би му дала одважност да приступи Христу још ближе и да се не уплаши пламена Божанства као што га се уплашио Јован Крститељ, тако да није смео да положи своју руку на врх Његове главе да би Га крстио, све док га сам Христос није охрабрио својим речима.
Када срце свештеника плаче у време Литургије, оно плаче због тога што је његова душа угледала свог љубљеног и драгоценог, најслађег Исуса. Плаче због тога што је намирисала божанско присуство и неизрециви Христов миомирис. И сам свештеник, када се облачи у свештеничку одежду, изненада осети неки чудесан и неизрецив миомирис, због чега његово срце плаче слично детету и топи се од умиљења и изливања многих суза. Тада, благодарећи том благом, неизрецивом, небеском, духовном миомирису, служитељ славе Господа Исуса Христа схвата да му се невидљиво јавио Христос – први Узрок божанског миомириса. Боље би било да кажемо да срце овог благословеног свештеника плаче због тога што су код њега дошли Отац, Син и Свети Дух и што су код њега начинили обитељ (в. Јн 14,23). Оно плаче због тога што му Христос, као у огледалу, показује у каквој ће га неописивој и блиставој слави Он настанити када га удостоји Свога Царства.
И тада, уколико свештеник просветљеним очима своје очишћене душе живље види Христа, утолико га више окружује страхопоштовање пред Христом. А уколико га више окружује страхопоштовање пред Христом, он утолико снажније осећа Христову благодат у својој души. Уколико, пак, благодат очигледније тајанствено делује у његовој души, утолико више плаче његово срце, јер се његово срце преиспуњава сузама које се виде и у његовим очима. Тако се догађа да он сузама орошава свети престо и, покренут неком дубоком љубављу коју осећа према Христу, сузама кваси покровце и воздух. Тим својим сузама он као да кваси и одежду самога Христа, самим тим Му показујући да свом душом жели да буде заједно са Њим у бесконачне векове бесконачних векова. Он сузама орошава и сам свети, свесвети, свенепорочни и од свега узвишенији Свети Хлеб када, приклонивши се ради Причешћа, тим хлебом у виду крсног знамења осењује своје лице. Понекад се, када у рукама држи свети путир, када се причешћује пресветом, пречистом, и живототворном Крвљу Христовом, из његових очију излива толико суза да се догађа да нека капља његових суза, које у том часу теку у потоцима, са великом топлином и утехом падне и унутар светог путира. Лијући најтоплије и изобилне сузе, он тихо говори Христу: „Помени ме, Господе, у Царству своме!“. Догађало се да у неким тренуцима свештеник, будући у иступљењу (грч. екстасис) себе види у ваздуху, на извесном растојању од земље, као да на тај начин, слично анђелу Господњем, врши божанствену Литургију. Понекад, пак, себе осећа као невештаственог – толико му се лаким чини његово тело. Понекад, у време св. Причешћа, он сав постаје радост, сав – ликовање, сав телесно лаган и духовно слободан, сав одважност, сав благ, сав незлопамтив, сав незлобив, једном речју – сав постаје светост.
Када се свештеник достојно причешћује Пречистим Тајнама Христовим, у његово срце утискује се име Христово, и оно бива рањено слатком жаоком божанске чежње (досл. божанског ероса). Због тога он жуди и жели да, уколико буде било потребно, пролије и своју крв, ради љубави према Самом Господу и Богу. Чашу спасења примићу и име Господње призваћу, рекао је пророк (Пс. 115,4).
Када се свештеник причести Божанственим Тајнама и када је из пехара испије спасоносну Крв Христову, истог тренутка његова душа постаје као опијена небеским, будући да је рањена љубављу према Христу и њиме овладава богочежњивост. Током тога дана он помишља на Христа и само на Њега. Он више не жели пропадљиву храну, јер се његова душа наситила јелом које остаје за живот вечни (Јн 6,27). Његова храна и пиће – то су Христови Пречисто Тело и Пречиста Крв. Његова утеха су – утешитељска жалост и сузе, које он пролива Христа ради. Његова наслада и гозба – то је сећање на Христа и поука Христова.
Када свештеник, који је божанском благодаћу невидљиво рукоположен са небеса и чија је Литургија угодна Богу, узме епитрахиљ, када га благослови и изговори молитву, приклањајући главу и полажући епитрахиљ на врат, пре него што га стави или одмах после тога, осећа како га благодат Божја додирује и дотиче средину његовог чела, као неки слатки и тихи поветарац. Као невештаствен, овај поветарац телу изгледа као нешто што је изнад чула, али њега осећају мисао, срце и душа, јер он врши духовно дејство на њих. Чим се ова благодат духовног и божанственог поветарца дотакне његовог чела, на читаво тело свештеника и на васцелу његову душу преноси се божанствено дејствовање епитрахиља. Свештеник услед тога тада постаје радостан и весео, испуњава се надом и умиљењем. Захваљујући овом знаку, свештеник тада и сам разуме, бива свестан и добија истинско уверење у то да га Бог прихвата као посредника и достојног свештенослужитеља Божанствених и Пречистих Тајни Господа Исуса, којем он с највећим страхопоштовањем и многим сузама приноси жртву за своје грехе и за грехе сваке душе која верује у Христа.
Овај знак божанствене утехе не даје се свештенику увек, него само понекад и повремено, када Христос благоволи да га утеши овим добрим знамењем. И као што у време кише не севају увек муње, него понекад бива много муња, а понекад мало, слично се догађа и свештенику, служитељу Господњем. Достојни свештеник је за Бога увек угодан посредник и Бог га слуша. Бог му, међутим, не показује увек благодат очигледно, тј. тако да би свештеник увек могао да је осети. То, међутим, не значи да Бог не даје увек своју благодат достојном свештенику. Нека, међутим, оном свештенику, који жели да у себи очигледно осети благодат Божју, тело буде умртвљено телесним подвигом, нека му срце буде скрушено смиреном молитвом и нека му мисао буде сједињена и неодвојива од сећања на Бога.
Када душа достојног свештеника пожели да свештенодејствује, тада његов дух на неки неописив начин, који се не може речима исказати, свештенодејствује заједно са анђелима. Често се, а посебно када се припрема веома брижљиво и тако да га његова савест ни због чега не разобличује, често се, кажем, изненадно и неочекивано, без његове посебне прозбе Богу, отвара око његовог срца и он оком душе види самога себе или, му се, пак његова одежда чини као божанствена и невештаствена, да блиста као муња, као одежда од светлости, према ономе што је речено: Хаљине Његове постадоше беле као светлост (Мт 17,2).
Када свештеник пре возгласа „Благословено царство...” кади свети престо, понекад он на неки необјашњив начин у свом срцу осећа благодат Светога Духа, која, дотакнувши се његовог срца на почетку божанствене Литургије, остаје приметно у њему, узрокујући неизрециво духовно и божанствено дејство све док се не оконча Литургија. Понекад та благодат Светога Духа остаје у његовом срцу готово читавог дана, уколико се овај истински служитељ Господњи с великом пажњом односи према својим духовним обавезама. На тај начин, он осећа да тога дана на њему почива и да у његовом срцу невештаствено и неисказано дејствује благодат Светога Духа. Због тога је тај дан за њега – дан духовног ликовања, дан истинског весеља, дан живе утехе и неописиве радости наслађивања. Духовна радост, којом се овај чисти служитељ Христов испуњава онда кад осећа да га теши благодат Светога Духа, велика је и света радост. Та радост је неотуђива. Нико не може да му је одузме – ни човек, ни демон, ни било која твар, било видљива, било духовна. О тој радости говори Спаситељ: Радост вашу нико неће узети од вас (Јн 16,22).
Свештеник, дакле, који жели да неосуђено свештенодејствује, мора водити неосуђени живот, односно, мора бити чист и телом и духом, а његова мисао мора бити просветљена обилним сузама. Његов ум мора бити чист, слободан и веома узвишен, да би свагда, ако је то могуће, био окренут горе, ка небеском. Његово срце мора бити обитељ и сасуд Светога Духа, а помисли – добре и корисне. Нека поучавање о Богу свагда свија гнездо у његовом срцу. Нека страх Господњи буде дубоко укорењен у њему. Нека љубав Божја обитава у његовој души. Он мора ненавидети зло, мора се одрицати порока, мора се поучавати у добру и творити добро. Нека га не напушта читање божанствених речи. Нека у њему царује заповест Христова. Као што окуша Пречисто Тело Христово, и као што својим устима пије пренепорочну Крв Самога Христа, тако нека и он буде чист у целомудрености тела и душе. Нека помишља на то чији је он служитељ и коме служи. Нека се плаши свога служења и нека му се радује. Нека подрхтава телом и нека се радује душом. Нека његово тело буде потчињено вољи душе, а душа нека буде потчињена вољи Господњој. Нека не живи сам по себи, него нека живи Христос у њему. „Живим – не више ја“, каже божанствени Павле, „него живи у мени Христос“ (Гал. 2,20). Нека живи у Христу и Христос у њему. Служитељ Божји у свему треба да живи као истински подвижник, али пре свега мора поседовати крајње смирење, и све што је постигао мора приписивати дејству благодати Христове, дејству Самога Христа, а не свом напредовању, јер је речено: Без Мене не можете чинити ништа (Јн 15,5).
Нека и мисао свештеника увек буде просветљена, сабрана и трезвена. Нека не допусти да његова уста предухитре мисао. Нека његове очи буду простодушне и лишене лукавства. Нека корача скромно и смерно, нека његове руке буду непорочне и нека ниједну ствар не додирну страсним додиром. Кад му помисао говори да уради нешто слично, нека се сети и нека помисли на то кога узимају његове руке у време божанствене Литургије, на кога гледа и пред ким стоји. Ако помисли на то и на слично томе, лукава помисао ће истог тренутка ишчезнути из његовог срца. Боље речено, одатле ће ишчезнути сатана, који то и сеје у његово срце.
Као што овце без пастира и без паса прождиру вукови и остале дивље звери, тако и словесне овце Христове, то јест хришћани, без свештенства и без молитава ових пријатеља Господњих постају духовна храна и плен демона.
Уистину, благословено је стадо Христово! Свештенство је велика помоћ за васцели хришћански род, јер када чисти и достојни свештеник Исуса Христа и вишњега Бога, приклони видљиво и умно колена тела и душе, и кад се моли Творцу и милостивом Христу за Његово изабрано стадо ради којега је и сам Христос на Крсту пролио своју пресвету Крв – тада је немогуће да сам Христос не услиши његову смирену молитву и прозбу коју он узноси за то стадо Христово. И зато, када нашег Господа Исуса Христа најтоплије моли Његов чисти и достојни служитељ који пред светим престолом пролива своје сузе као најчистије уље, како је могуће да га Он не услиши и да не испуни његову душекорисну и спасоносну прозбу? „Вољу оних који Га се боје испуниће“, каже Писмо, „и молбу њихову услишиће Господ“ (в. Пс. 144,19).
Када чисти и достојни свештеници и служитељи Господњи својим молитвама куцају на врата Вишњег Јерусалима, тада одмах притрчавају небески анђели и, отварајући им врата живота, уводе их и и прате унутра, јер, према благодати свештенства, они знају да су слуге истог Господара и служитељи једне Тајне. Најзад, анђели-чувари сваког хришћанина, моле се Богу за оне душе које су им поверене да их сачувају, али свештеник чини и више од тога – он се такође моли, али не само за једну, него за све хришћанске душе.
Док из дубине срца и са страхопоштовањем свештеник чита Молитве пред Свето Причешће, односно „Верујем, Господе, и исповедам да си Ти уистину Христос, Син Бога живога...”, он својим телесним очима гледа на Свети Хлеб и на Часну Крв Господњу. Умним очим, пак, он будно мотри на Самог Господа славе, који почива у тим страшним Тајнама и пред којим он у том часу стоји са највећим страхопоштовањем и трепетом, размишљајући истовремено о Његовој насхватљивој љубави према човеку. Ради те љубави, Бестелесни се оваплотио и дао човеку ову Свету Тајну да би кроз њу освештао човека и сјединио га са Самим Собом, односно, да би причешћивањем Светим Тајнама обожио човека и увео га у своје Царство. Свештеник тада у име свих изговара: „Помени ме, Господе, у Царству Твоме“, и овога Царства нека се удостојимо сви ми, благодаћу, милошћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа. Њему нека је слава и сила свагда. Амин.
Превод: Антонина Пантелић |
