Однос између људских права верско-културних традиција

Чини ми се да овај реферат треба отпочети од питања: може ли јавна сфера бити неутрална у односу на вредносне оријентације? Под јавном сфером подразумеваћу делатност државних институција, друштвених група или појединаца која врши утицај на целокупно друштво или на његов део. Ова дефиниција претпоставља да јавни простор не може бити неутралан, будући да се свака активност планира и реализује полазећи од одређених идеја и циљева. Тако, закони или политички курс не могу а да не узимају у обзир вредности које постоје у друштву. Утолико пре развој културе, образовања и науке зависе од вредносних оријентација.

Проверу стабилности сваког савременог друштва представља његова способност за живот у условима интеракције многих вредносних система. Зато постоји јасна и веома важна дефиниција места и улоге сваког мање или више релевантног система вредности у јавном простору. То је неопходно за стабилност у друштву, јер јавни простор располаже средствима, између осталог, и принудног деловања на људе. Шта подразумевам под тим принудним деловањем? У својој законодавној и политичкој делатности држава установљује санкције за неиспуњавање ових или оних норми. У сфери средстава јавног информисања или образовања користе се методе пропаганде и агитације разрађене на основу психолошких законитости. Неопходно је рећи да је деловање на људе посредством средстава јавног информисања и образовања најчешће везано за некакво прихватање стандарда, мишљења и понашања, као и за појам моде. Мода је стандард понашања, и нико не може казати да мода, стандарди мишљења и понашања ничу стихијски. Апсолутно је очигледно да се све то формира под утицајем, између осталог, и средстава масовног информисања, која данас врше огроман утицај на друштво. Та средства нуде извесне стандарде понашања и у складу са њима васпитавају младу генерацију. Власт над умовима људи није примитивна, као што је то било у доба Совјетског Савеза, када је једно забрањивано, а друго допуштано, и када су људи осећали неслободу. Човеком је могуће управљати не изазивајући у њему осећање протеста, нудећи му у шареном пакпапиру савремене културе стандарде  понашања и виђења света. Тада ће он сам управљати својим осећањима и својим поступцима, већ у складу са системом који му се нуди.

КОНТРОЛА НАД ПОЈЕДИНЦЕМ
Усавршавање техничких средстава детекције постепено води јачању контроле над животом појединца. У тим условима наметање већини вредности којих се придржава уска група људи може довести до катастрофе. Излаз сагледавамо у томе да друштво мудро дефинише који вредносни системи могу бити присутни у јавној, а који остају искључиво у приватној сфери.
Своју тезу желео бих да илуструјем конкретним примером. У јануару прошле године Европски парламент прихватио је Резолуцију о хомофобији у Европи. Између осталог, у члану петом овог документа земље чланице Европске Уније позивају се на борбу са хомофобијом у школама, на универзитетима, у средствима јавног информисања, као и уз употребу административних, правних и законодавних средстава. Оваква пракса је већ довела до тога да у јавној сфери извесних земаља људи не могу исказати негативан однос према хомосексуалности. Због тога им може бити ускраћена политичка функција, као што је то било у случају са Бутиљонеом, или могу бити лишени слободе, попут пастора Грина у Шведској. Познати су нам и други примери када су људи били излагани притиску због својих погледа на хомосексуалност као на греховну појаву. У оваквим ситуацијама вредносни погледи мањине намећу се већини управо путем јавног простора. Било би исправно оставити слободу избора облика полног живота у приватној сфери, али се у јавном простору норма таквих полних односа не може пропагирати као природна, будући да се већина људи са тим не слаже.

ДИКТАТУРА ЉУДСКИХ ПРАВА
Треба бити свестан да данас многи представници западног света уочавају овај и многе сличне проблеме. На пример, постоје случајеви када се под притиском мањине са јавних места и из установа уклањају божићне јелке, распећа, а из традиционалних честитки које државни функционери упућују поводом хришћанских празника изостављају се сами називи тих празника. Постоји мноштво примера када ставови верских организација бивају игнорисани приликом доношења важних одлука које се тичу интереса читавог друштва. По правилу, представници Запада тврде да се решење ових проблема може постићи искључиво уз помоћ људских права. При томе, људским правима се не додају никакве друге вредности. После 1991. године ми, грађани Русије и других земаља Савеза независних држава добили смо могућност не само да посматрамо примену људских права у земљама Запада, него и да стичемо властито искуство у њиховој реализацији. Наше искуство показује да се напред побројани проблеми не решавају, већ се, напротив, продубљују уколико људска права у друштву постану једина вредност.
Наиме, ако људска права сматрамо једином вредношћу у друштву, она прелазе у диктатуру, као што сам показао на примеру захтева сексуалних мањина. Међутим, то ниуколико не значи да наше искуство начелно одбацује људска права. Напротив, ми сматрамо да механизам људских права мора бити стимулисан и развијан, пошто он помаже изградњи коректних односа између државе и друштва, између човека и човека. Он ограничава свемоћ државне машинерије, а поред тога свакоме сугерира уважавање друге личности. Прошле године Сверуски народни сабор прихватио је Декларацију о достојанству и правима човека. У њој се говори о неопходности да се развија делатност везана за заштиту људских права, уз обраћање пажње на проблеме и потребе обичних људи. „Спремни смо на сарадњу са државом, са свим добронамерним чиниоцима у сфери обезбеђивања људских права. Посебне сфере овакве сарадње морају постати очување права нација и етничких група на њихову религију, језик, културу, заштита слободе вероисповести и права верника на властити начин живота, супротстављање криминалном деловању на националној и верској основи, одбрана појединца од самовоље власти и послодаваца, брига о правима војних службеника, заштита дечијих права, старање за људе који се налазе на местима издржавања затворских казни и у социјалним установама, заштита жртава деструктивних секти, недопуштање тоталне контроле над приватним животом и убеђењима појединца, супротстављање увлачењу људи у криминал, корупцију, трговину робљем, проституцију, наркоманију и игроманију“.
Међутим, ми разумемо да људска права могу бити ефикасна једино уколико се у друштву подржавају и друге вредности које имају не мањи значај за већину чланова друштва. У већ помињаној Декларацији Сверуског народног сабора у вези са овим констатује се следеће: „Постоје вредности које нису испод људских права. То су вредности попут вере, моралности, светиње, отаџбине. Када те вредности и остваривање људских права доспеју у колизију, друштво, држава и закон дужни су да их хармонизују. Не смеју се дозволити ситуације у којима би остваривање људских права гушило веру и моралну традицију, доводило до вређања верских и националних осећања, изругивања светињама достојим поштовања и угрожавало егзистенцију отаџбине“.
По нашем мишљењу, људска права као безусловна вредност морају се усаглашавати са другим, не мање значајним вредностима: духовношћу, моралношћу, љубављу према отаџбини. Та идеја била је присутна још у Универзалној декларацији о људским правима, али је касније изашла из видног поља политичара. Тако, у чл. 29, став 2. поменуте Декларације говори се: „При остваривању својих права и слобода сваки човек може бити изложен једино оним ограничењима која установљује закон, искључиво у циљу обезбеђивања адекватног признања и поштовања права и слобода других и задовољавања оправданих захтева морала, друштвеног поретка и опште добробити у демократском друштву“. На тај начин, у Универзалној декларацији присутна је идеја да људска права не могу представљати апсолутно мерило, већ да се она морају усаглашавати са низом других вредности.
Нашу тезу о другим вредностима не треба схватати као позивање државе или друштва на самовољу у односу на појединца. Напротив, то је апел за узимање у обзир у државном и друштвеном животу онога што покреће живот већине људи. Према томе, у јавној сфери не треба да се појављује ништа што би се оправдавало људским правима, а што не би узимало у обзир ове вредности. Наравно, немогуће је постићи консензус у вредносној сфери апсолутно са свим друштвеним чиниоцима, али се он може постићи са већим делом друштва. Зато се политички значај дискусије о људским правима коју је отпочела Руска православна црква, не своди на жељу да се људска права уклоне из друштвеног живота, него се састоји у стремљењу ка напретку у постизању реалне демократије не само у Русији него и у свету. Реална демократија значи чути и следити глас већине грађана, пре свега у погледу вредности.
Са руског превела др Ксенија Кончаревић