Odnos između ljudskih prava versko-kulturnih tradicija

Čini mi se da ovaj referat treba otpočeti od pitanja: može li javna sfera biti neutralna u odnosu na vrednosne orijentacije? Pod javnom sferom podrazumevaću delatnost državnih institucija, društvenih grupa ili pojedinaca koja vrši uticaj na celokupno društvo ili na njegov deo. Ova definicija pretpostavlja da javni prostor ne može biti neutralan, budući da se svaka aktivnost planira i realizuje polazeći od određenih ideja i ciljeva. Tako, zakoni ili politički kurs ne mogu a da ne uzimaju u obzir vrednosti koje postoje u društvu. Utoliko pre razvoj kulture, obrazovanja i nauke zavise od vrednosnih orijentacija.

Proveru stabilnosti svakog savremenog društva predstavlja njegova sposobnost za život u uslovima interakcije mnogih vrednosnih sistema. Zato postoji jasna i veoma važna definicija mesta i uloge svakog manje ili više relevantnog sistema vrednosti u javnom prostoru. To je neophodno za stabilnost u društvu, jer javni prostor raspolaže sredstvima, između ostalog, i prinudnog delovanja na ljude. Šta podrazumevam pod tim prinudnim delovanjem? U svojoj zakonodavnoj i političkoj delatnosti država ustanovljuje sankcije za neispunjavanje ovih ili onih normi. U sferi sredstava javnog informisanja ili obrazovanja koriste se metode propagande i agitacije razrađene na osnovu psiholoških zakonitosti. Neophodno je reći da je delovanje na ljude posredstvom sredstava javnog informisanja i obrazovanja najčešće vezano za nekakvo prihvatanje standarda, mišljenja i ponašanja, kao i za pojam mode. Moda je standard ponašanja, i niko ne može kazati da moda, standardi mišljenja i ponašanja niču stihijski. Apsolutno je očigledno da se sve to formira pod uticajem, između ostalog, i sredstava masovnog informisanja, koja danas vrše ogroman uticaj na društvo. Ta sredstva nude izvesne standarde ponašanja i u skladu sa njima vaspitavaju mladu generaciju. Vlast nad umovima ljudi nije primitivna, kao što je to bilo u doba Sovjetskog Saveza, kada je jedno zabranjivano, a drugo dopuštano, i kada su ljudi osećali neslobodu. Čovekom je moguće upravljati ne izazivajući u njemu osećanje protesta, nudeći mu u šarenom pakpapiru savremene kulture standarde  ponašanja i viđenja sveta. Tada će on sam upravljati svojim osećanjima i svojim postupcima, već u skladu sa sistemom koji mu se nudi.

KONTROLA NAD POJEDINCEM
Usavršavanje tehničkih sredstava detekcije postepeno vodi jačanju kontrole nad životom pojedinca. U tim uslovima nametanje većini vrednosti kojih se pridržava uska grupa ljudi može dovesti do katastrofe. Izlaz sagledavamo u tome da društvo mudro definiše koji vrednosni sistemi mogu biti prisutni u javnoj, a koji ostaju isključivo u privatnoj sferi.
Svoju tezu želeo bih da ilustrujem konkretnim primerom. U januaru prošle godine Evropski parlament prihvatio je Rezoluciju o homofobiji u Evropi. Između ostalog, u članu petom ovog dokumenta zemlje članice Evropske Unije pozivaju se na borbu sa homofobijom u školama, na univerzitetima, u sredstvima javnog informisanja, kao i uz upotrebu administrativnih, pravnih i zakonodavnih sredstava. Ovakva praksa je već dovela do toga da u javnoj sferi izvesnih zemalja ljudi ne mogu iskazati negativan odnos prema homoseksualnosti. Zbog toga im može biti uskraćena politička funkcija, kao što je to bilo u slučaju sa Butiljoneom, ili mogu biti lišeni slobode, poput pastora Grina u Švedskoj. Poznati su nam i drugi primeri kada su ljudi bili izlagani pritisku zbog svojih pogleda na homoseksualnost kao na grehovnu pojavu. U ovakvim situacijama vrednosni pogledi manjine nameću se većini upravo putem javnog prostora. Bilo bi ispravno ostaviti slobodu izbora oblika polnog života u privatnoj sferi, ali se u javnom prostoru norma takvih polnih odnosa ne može propagirati kao prirodna, budući da se većina ljudi sa tim ne slaže.

DIKTATURA LjUDSKIH PRAVA
Treba biti svestan da danas mnogi predstavnici zapadnog sveta uočavaju ovaj i mnoge slične probleme. Na primer, postoje slučajevi kada se pod pritiskom manjine sa javnih mesta i iz ustanova uklanjaju božićne jelke, raspeća, a iz tradicionalnih čestitki koje državni funkcioneri upućuju povodom hrišćanskih praznika izostavljaju se sami nazivi tih praznika. Postoji mnoštvo primera kada stavovi verskih organizacija bivaju ignorisani prilikom donošenja važnih odluka koje se tiču interesa čitavog društva. Po pravilu, predstavnici Zapada tvrde da se rešenje ovih problema može postići isključivo uz pomoć ljudskih prava. Pri tome, ljudskim pravima se ne dodaju nikakve druge vrednosti. Posle 1991. godine mi, građani Rusije i drugih zemalja Saveza nezavisnih država dobili smo mogućnost ne samo da posmatramo primenu ljudskih prava u zemljama Zapada, nego i da stičemo vlastito iskustvo u njihovoj realizaciji. Naše iskustvo pokazuje da se napred pobrojani problemi ne rešavaju, već se, naprotiv, produbljuju ukoliko ljudska prava u društvu postanu jedina vrednost.
Naime, ako ljudska prava smatramo jedinom vrednošću u društvu, ona prelaze u diktaturu, kao što sam pokazao na primeru zahteva seksualnih manjina. Međutim, to niukoliko ne znači da naše iskustvo načelno odbacuje ljudska prava. Naprotiv, mi smatramo da mehanizam ljudskih prava mora biti stimulisan i razvijan, pošto on pomaže izgradnji korektnih odnosa između države i društva, između čoveka i čoveka. On ograničava svemoć državne mašinerije, a pored toga svakome sugerira uvažavanje druge ličnosti. Prošle godine Sveruski narodni sabor prihvatio je Deklaraciju o dostojanstvu i pravima čoveka. U njoj se govori o neophodnosti da se razvija delatnost vezana za zaštitu ljudskih prava, uz obraćanje pažnje na probleme i potrebe običnih ljudi. „Spremni smo na saradnju sa državom, sa svim dobronamernim činiocima u sferi obezbeđivanja ljudskih prava. Posebne sfere ovakve saradnje moraju postati očuvanje prava nacija i etničkih grupa na njihovu religiju, jezik, kulturu, zaštita slobode veroispovesti i prava vernika na vlastiti način života, suprotstavljanje kriminalnom delovanju na nacionalnoj i verskoj osnovi, odbrana pojedinca od samovolje vlasti i poslodavaca, briga o pravima vojnih službenika, zaštita dečijih prava, staranje za ljude koji se nalaze na mestima izdržavanja zatvorskih kazni i u socijalnim ustanovama, zaštita žrtava destruktivnih sekti, nedopuštanje totalne kontrole nad privatnim životom i ubeđenjima pojedinca, suprotstavljanje uvlačenju ljudi u kriminal, korupciju, trgovinu robljem, prostituciju, narkomaniju i igromaniju“.
Međutim, mi razumemo da ljudska prava mogu biti efikasna jedino ukoliko se u društvu podržavaju i druge vrednosti koje imaju ne manji značaj za većinu članova društva. U već pominjanoj Deklaraciji Sveruskog narodnog sabora u vezi sa ovim konstatuje se sledeće: „Postoje vrednosti koje nisu ispod ljudskih prava. To su vrednosti poput vere, moralnosti, svetinje, otadžbine. Kada te vrednosti i ostvarivanje ljudskih prava dospeju u koliziju, društvo, država i zakon dužni su da ih harmonizuju. Ne smeju se dozvoliti situacije u kojima bi ostvarivanje ljudskih prava gušilo veru i moralnu tradiciju, dovodilo do vređanja verskih i nacionalnih osećanja, izrugivanja svetinjama dostojim poštovanja i ugrožavalo egzistenciju otadžbine“.
Po našem mišljenju, ljudska prava kao bezuslovna vrednost moraju se usaglašavati sa drugim, ne manje značajnim vrednostima: duhovnošću, moralnošću, ljubavlju prema otadžbini. Ta ideja bila je prisutna još u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima, ali je kasnije izašla iz vidnog polja političara. Tako, u čl. 29, stav 2. pomenute Deklaracije govori se: „Pri ostvarivanju svojih prava i sloboda svaki čovek može biti izložen jedino onim ograničenjima koja ustanovljuje zakon, isključivo u cilju obezbeđivanja adekvatnog priznanja i poštovanja prava i sloboda drugih i zadovoljavanja opravdanih zahteva morala, društvenog poretka i opšte dobrobiti u demokratskom društvu“. Na taj način, u Univerzalnoj deklaraciji prisutna je ideja da ljudska prava ne mogu predstavljati apsolutno merilo, već da se ona moraju usaglašavati sa nizom drugih vrednosti.
Našu tezu o drugim vrednostima ne treba shvatati kao pozivanje države ili društva na samovolju u odnosu na pojedinca. Naprotiv, to je apel za uzimanje u obzir u državnom i društvenom životu onoga što pokreće život većine ljudi. Prema tome, u javnoj sferi ne treba da se pojavljuje ništa što bi se opravdavalo ljudskim pravima, a što ne bi uzimalo u obzir ove vrednosti. Naravno, nemoguće je postići konsenzus u vrednosnoj sferi apsolutno sa svim društvenim činiocima, ali se on može postići sa većim delom društva. Zato se politički značaj diskusije o ljudskim pravima koju je otpočela Ruska pravoslavna crkva, ne svodi na želju da se ljudska prava uklone iz društvenog života, nego se sastoji u stremljenju ka napretku u postizanju realne demokratije ne samo u Rusiji nego i u svetu. Realna demokratija znači čuti i slediti glas većine građana, pre svega u pogledu vrednosti.
Sa ruskog prevela dr Ksenija Končarević