Однос према манастиру Боговађи

Кад би у месецу мају и јуну слегоше се из свију нахија много кираџија са коњима. А оближња села с колима и прекриле су Врачар на подобије какве војске, да жито купе. Но, у Београду што је било, све је распродато, а из Немачке не допушта немачка власт у Србију жито преносити...”. Види се да је овде имање новца само „половина“ проблема, ако нема начина да се оно што је потребно набави. Тих година и Аустрија пролази кроз тешку економску кризу, па у неким моментима изгледа да је српска економија здравија и њен новац вреднији. Стога, пред науком још увек остаје питање одакле је устаничка држава црпела своју снагу кроз читаву деценију натчовечанске борбе.Понекад има обостраног неразумевања. Моћна империја се „заборави“, па у Србима гледа савезнике, а не тешке невољнике, којима треба помоћ сваке врсте. Савезништво подразумева и равноправне обавезе, те се од Срба очекује и оно што они, уз сву добру вољу и крајњи самопрегор, не могу да учине. Са друге стране, у очима поробљеног народа велика Русија је „свемоћна“ и они од ње очекују „чуда“. Њима је непозната сложеност руског положаја, поготово тада, у време француске надмоћи, када Наполеон каже да ће прелазак Руса на десну страну Дунава сматрати равним узимању Цариграда.

Уз остало, може се правити поређење Проте Матије и архимандрита манастира Боговађе, Хаџи-Рувима, о коме Прота зачуђујуће мало говори. Они су савременици и потичу са истог простора. Уз то, Прота је пашеног Рувимовог синовца Петра Николајевића Молера, о коме такође мало говори. Помиње људе чија улога је кроз устанак мања од Молерове, а самог Молера тек узгред. Рувимова кућа као да је више везана за цркву и дала је већи број свештеника, док је из куће кнеза Алексе само један његов син свештеник. Сам архимандрит је даровит уметник и цењен монах. Прота се ређе доживљава као уметник, иако је ту у извесном смислу раван са Хаџи-Рувимом.

Са мало речи Вук је о Рувиму много рекао „Знао је грчки говорити, иконе писати, крстове, панагије и печате градити“. Од поменутих дарова сам Рувим је највише ценио свој рад на изради дуборезних крстова, те је себе радо називао „крсторез“. Радио је на простору знатно ширем од београдске области. Позната је његова дрворезна представа Пећке патријаршије, рађена по наруџби пећког јеромонаха Исаије 1797. Већ по додатку уз лично име јасно је да је посетио Јерусалим, а у последњој предустаничкој (и уједно својој последњој години) посетио је и Свету Гору. Пре тога је провео око месец дана у манастиру Студеници и о свом боравку ту оставио више јасних трагова кроз неколико сачуваних записа. Ако је толико урадио само за један месец, онда се може једино замишљати колики је укупни обим његовог рада. Као да се више зна о стварању током једног месеца у Студеници, него о годинама деловања у Боговађи. Уз патријарха Пајсеја (1614–1647) он је саставио највећи број „потписаних“ записа. Сачувано их је преко стотину. Његова смрт од турске руке не значи само једну жртву више у дахијском дивљању, већ је тиме пресечен и рад једног врсног ствараоца.

Он је за оно време и врхунски интелектуалац. Питање је да ли се неко јужно од Саве могао похвалити онаквом збирком књига какву је имао Хаџи Рувим. Сам је саставио попис своје библиотеке, где се наводи тридесет осам дела у педесет девет томова. „Да се зна колико има књига у мојој библиотеци, то јест, архимандрита Хаџи Рувима боговађаског... и нико од мојега рода син или брат ништа да не има тражити..., већ је манастирско“. Међу њима, доста је књига из Русије, а неке су сасвим нове. За оно време, то је модерна библиотека, а већи број њених књига имало би места и у збирци данашњих богослова.

Прота је парохијски свештеник, човек са породицом, упућен на практично деловање у текућем животу на нивоу своје парохије, без намере и могућности – иако је кнежевски син – да тежи за постизањем нечег већег. Тек догађаји око почетка устанка увукли су га у вртлог деловања од општенародног значаја, и то углавном стога што је његов отац, кнез Алекса, посечен. У супротном, он би се бавио народним пословима, а Прота би, као и десетине других јереја, остао при вршењу своје основне дужности.

Склоности за дружење са књигом Прота је имао, али изгледа да се то не би развило у нешто трајније. Још као ђак у Купинову, наишао је на акт (тада стар око педесет година) и схватио како би добро било да га сачува. И чувао га је кроз следећих педесет година, кад га је уступио Исидору Стојановићу. Затим говори како је имао Крмчију на основу које је почетком устанка саставио свој законик којим би се користили први судови нове државе.

Хаџи Рувим је даровит ликовни уметник који покушава и да пише, али не може да превазиђе оквир опширног записа. Види се то на више примера где настоји да створи и краћу повест о неком догађају. Причање се претвара у понављање већ реченог.

Прота стицајем околности постаје актер догађаја општег значаја. Та чињеница је пресудно утицала и да покуша да постане писац. Да је био само у парохији, не би имао побуде или „оправдања“ за писање. Тако се може рећи да Протино уметничко деловање почиње тамо где Хаџи Рувим „стаје“.

Док Прота о Хаџи-Рувиму говори мало, дотле обично критички расположен Вук у своју причу уноси и оно што је мало вероватно. Тако он помиње скуп од дванаест кнезова или четрнаест посланица упућених током једномесечног боравка у манастиру Студеници.

Прота говори и о смрти Хаџи-Рувима, најчешће помињане жртве дахијске сече: „Кад Хаџи Рувим дочује да су кнезови у Ваљеву поапшени, а он не хтеше бегати преко Саве, а лако је могао, него дође у Београд...”. Протина прича је само једна од верзија о начину хапшења и погубљења Хаџи-Рувима. Земунски прота Михаило Пеић био је повереник митрополита Стратимировића, и већ два-три дана после погубљења јавља о томе своме претпостављеном. „Хаџи Рувим архимандрит јест чрез господина епископа београдскога призван, који њега вопрошаво јест у којем стању сада је раја, то јест Сервијанци налазе се... Господин епископ овај разоговор објави даијама, на које крвожаждушчи Турци у ноћно доба, то јест 28. јануарија пошљу у конак где је био речени Хаџи Рувим...”.

На једном од тих писама митрополит дописује у току истог дана својом руком два додатка на основу вести добијених са других страна, па и на основу извештаја аустријске војне команде. Већ тада није било јасно како се десило да Хаџи Рувим дође у Београд. Према митрополиту Стратимировићу, београдски владика Леонтије га је позвао по налогу дахија. Шест месеци касније није сигуран да ли је владика стварно одговоран за смрт Хаџи-Рувима: „Мисли се да је он домамио и издао дахијама невину жртву најчаснијег старца у земљи архимандрита Рувима, који се већ био склонио на безбедно место. Не може се знати да ли грех за ово последње пада баш на њега; доста је да му се то приписује“.

Тако, митрополит Стратимировић у извесној мери „дограђује“ оно што каже Прота, уношењем детаља да се архимандрит Хаџи Рувим већ био склонио. Митрополит или је боље обавештен, или је Прота, пошто касно пише своја сећања, понешто већ заборавио.

О Хаџи-Рувиму говори и Сима Милутиновић у више наврата. Његова „Сербијанка“ објављена је 1826. године, вероватно пре него што је прота почео да записује своја сећања. Према Милутиновићу, Рувим по манастирском послу одлази у Београд.

Међутим је Рувим боговађски

Архимандрит, и хаџијом бивши.

С Ђером от’шо у Београд послом

Манастира, до владике свога

Те уфаћен дахијама буде.

У другим својим списима овај савременик и историк устанка не говори увек тако. Већина од овога било је познато и Милану Милићевићу. И он, који се скоро редовно сматра поузданим извором за време устанка, јер бележи сачувана предања, и поред толико постојећих даје своју верзију о смрти Хаџи-Рувима, где уводи и причу о хајдуку Цепиграбићу, која делује најмање уверљиво. То је једино место где Милићевић износи толику измену у већ постојећу слику о неком догађају.

Од свих поменутих писаца, само је Прота лично познавао Хаџи-Рувима (остали нису били у прилици да га сретну), па ипак Протин опис о њему говори најмање. Са друге стране, треба истаћи да Прота први користи запис Хаџи-Рувима као историјски извор кад говори о погубљењу београдског владике Методија.

Као човек посвећен свом уметничком дару и раду, Хаџи Рувим није представљао опасност за Турке. После погубљења, сахрањен је код београдске цркве, и о његовом гробу се више не говори. Касније, кад су Срби ослободили град, пред црквом је 1808. сахрањен Петар Новаковић Чардаклија, а 1811. Доситеј Обрадовић. Извори се не слажу о положају њихових гробова.

Манастир Боговађа има јединствену судбину током прве године устанка. Само за неколико месеци изгубила је два своја настојатеља – архимандрита Хаџи-Рувима и игумана Василија Петровића (Жарка).

Игуман Василије је човек другог кова. По ономе што Прота о њему каже, а то је скоро једино што се зна – за Турке је био неупоредиво опаснији од тихог ствараоца Хаџи-Рувима. Од Проте речено, о боговађском игуману звучи мало вероватно. „Игуман Жарко – јунак ни Турцима се није дао газити но и’ је везао и сикирицом оном тукао... Ову је ћорбалту, то јест, тупу сикирицу и за Турака на седлу о јункашу свагда носио, ја добро знам“. Тешко је ово прихватити иако Прота то одлучно тврди, јер је страх од Турака у народу био велики, пошто се сваки покушај отпора и одбране основног достојанства сурово кажњава без обзира на околности како до њега долази. Турчину је било све дозвољено, и ту га није ништа ограничавало.

У општи контекст тадашњег ропског стања, потврђеног са више страна, боље се уклапају речи знаменитог Тополца Петра Јокића: „А то дигнути руку на Турчина била је ствар немогућна ни помислити“.

О смрти игумана Василија говори и Прота и поменути Тополац, али се њихова сведочења много разилазе. Петар Јокић прича као очевидац, а Прота по казивању Милоша Обреновића који је био присутан. По Протиној верзији, смрт игумана Василија је од великог, можда и судбоносног значаја за цео устанак – „сва војска мртва је игумана и благосиљала говорећи: ’Жарко погибе, али сву нашу војску од срамотне смрти избави, јер би нас Турци на њиховој вери све потукли’”. Трагедија игумана је вишеструка, јер невин гине, на очи Турака од српске руке.

Према Јокићу, који игумана не помиње по имену, до сукоба долази због њиске Жарковог коња, што је упропастило припреман напад и разјарило Црног Ђорђа, а калуђер је из страха за живот потегао сабљу на Вожда и ранио га. О догађају говори и Сима Милутиновић. Попут Јокића, ни он не помиње Жарково име, већ га назива Дели Калуђер. Није му познат разлог сукоба, али и он тврди да је тиме избегнута од Турака спремана клопка под видом сусрета ради тобожњег договора.

Иначе, игуман Василије није миљеник историје. Сем Проте, који о њему говори са пуно симпатија, по имену га још једино помиње Јанићије Ђурић, опет у неповољном контексту и ставља у ред са несавесним трговцима, који, без обзира на опште тешке прилике, иду по народу својим уобичејаним послом. „Церна ти терговина, терговче, а тебе, калуђеру, црна прошња и милостиња! Зар не видите шта ми радимо, и не чујете да ми Турке бијемо по анови и анове Турске палимо? Но, и ви да овако радите, и да не чекате да ја вас силом терам. Зашто, кога ја силом терам не пролази добро.“ Насупрот Ђурићу, Прота тим поводом лоше говори о Станоју Главашу, кога само овде помиње као човека спремног на отимачину. Епизода је значајна, али недоречена.

Након приче о смрти игумана Василија следи Протино резоновање о припреманој клопци за устанике том приликом и на данас прихватљив начин. „А то се и само каже: да су ерлије (домаћи) хотели нама верни бити они би лако могли учинити, кад дахије и њихова војска изађу на нас на Топчидер и у Врачар на бој, они би лако могли капије затворити и шанац уфатити, па они изнутра и ми споља, међу две ватре дахије и њихову војску, и ако неби све побили ми би барем отерали у Видин“. Овде је Прота доследан свом ранијем казивању, да нису тачне у почетку устанка ширене вести како су околни и тобож мирни Турци помагали борби устаника против дахија. У томе Прота је прилично усамљен, али доследан.