Odnos prema manastiru Bogovađi

Sem 1808, sve ostale ustaničke godine bile su ratne, te su ljudi bili po logorima na granici, a zemlja je usled toga nedovoljno obrađivana. Uz to, većina ovih godina bile su nerodne: „Te iste 1807. godine bila je velika oskudica hrane, jerbo je prošasto leto bilo veoma sušno.

Kad bi u mesecu maju i junu slegoše se iz sviju nahija mnogo kiradžija sa konjima. A obližnja sela s kolima i prekrile su Vračar na podobije kakve vojske, da žito kupe. No, u Beogradu što je bilo, sve je rasprodato, a iz Nemačke ne dopušta nemačka vlast u Srbiju žito prenositi...”. Vidi se da je ovde imanje novca samo „polovina“ problema, ako nema načina da se ono što je potrebno nabavi. Tih godina i Austrija prolazi kroz tešku ekonomsku krizu, pa u nekim momentima izgleda da je srpska ekonomija zdravija i njen novac vredniji. Stoga, pred naukom još uvek ostaje pitanje odakle je ustanička država crpela svoju snagu kroz čitavu deceniju natčovečanske borbe.Ponekad ima obostranog nerazumevanja. Moćna imperija se „zaboravi“, pa u Srbima gleda saveznike, a ne teške nevoljnike, kojima treba pomoć svake vrste. Savezništvo podrazumeva i ravnopravne obaveze, te se od Srba očekuje i ono što oni, uz svu dobru volju i krajnji samopregor, ne mogu da učine. Sa druge strane, u očima porobljenog naroda velika Rusija je „svemoćna“ i oni od nje očekuju „čuda“. Njima je nepoznata složenost ruskog položaja, pogotovo tada, u vreme francuske nadmoći, kada Napoleon kaže da će prelazak Rusa na desnu stranu Dunava smatrati ravnim uzimanju Carigrada.
Uz ostalo, može se praviti poređenje Prote Matije i arhimandrita manastira Bogovađe, Hadži-Ruvima, o kome Prota začuđujuće malo govori. Oni su savremenici i potiču sa istog prostora. Uz to, Prota je pašenog Ruvimovog sinovca Petra Nikolajevića Molera, o kome takođe malo govori. Pominje ljude čija uloga je kroz ustanak manja od Molerove, a samog Molera tek uzgred. Ruvimova kuća kao da je više vezana za crkvu i dala je veći broj sveštenika, dok je iz kuće kneza Alekse samo jedan njegov sin sveštenik. Sam arhimandrit je darovit umetnik i cenjen monah. Prota se ređe doživljava kao umetnik, iako je tu u izvesnom smislu ravan sa Hadži-Ruvimom.
Sa malo reči Vuk je o Ruvimu mnogo rekao „Znao je grčki govoriti, ikone pisati, krstove, panagije i pečate graditi“. Od pomenutih darova sam Ruvim je najviše cenio svoj rad na izradi duboreznih krstova, te je sebe rado nazivao „krstorez“. Radio je na prostoru znatno širem od beogradske oblasti. Poznata je njegova drvorezna predstava Pećke patrijaršije, rađena po narudžbi pećkog jeromonaha Isaije 1797. Već po dodatku uz lično ime jasno je da je posetio Jerusalim, a u poslednjoj predustaničkoj (i ujedno svojoj poslednjoj godini) posetio je i Svetu Goru. Pre toga je proveo oko mesec dana u manastiru Studenici i o svom boravku tu ostavio više jasnih tragova kroz nekoliko sačuvanih zapisa. Ako je toliko uradio samo za jedan mesec, onda se može jedino zamišljati koliki je ukupni obim njegovog rada. Kao da se više zna o stvaranju tokom jednog meseca u Studenici, nego o godinama delovanja u Bogovađi. Uz patrijarha Pajseja (1614–1647) on je sastavio najveći broj „potpisanih“ zapisa. Sačuvano ih je preko stotinu. Njegova smrt od turske ruke ne znači samo jednu žrtvu više u dahijskom divljanju, već je time presečen i rad jednog vrsnog stvaraoca.
On je za ono vreme i vrhunski intelektualac. Pitanje je da li se neko južno od Save mogao pohvaliti onakvom zbirkom knjiga kakvu je imao Hadži Ruvim. Sam je sastavio popis svoje biblioteke, gde se navodi trideset osam dela u pedeset devet tomova. „Da se zna koliko ima knjiga u mojoj biblioteci, to jest, arhimandrita Hadži Ruvima bogovađaskog... i niko od mojega roda sin ili brat ništa da ne ima tražiti..., već je manastirsko“. Među njima, dosta je knjiga iz Rusije, a neke su sasvim nove. Za ono vreme, to je moderna biblioteka, a veći broj njenih knjiga imalo bi mesta i u zbirci današnjih bogoslova.
Prota je parohijski sveštenik, čovek sa porodicom, upućen na praktično delovanje u tekućem životu na nivou svoje parohije, bez namere i mogućnosti – iako je kneževski sin – da teži za postizanjem nečeg većeg. Tek događaji oko početka ustanka uvukli su ga u vrtlog delovanja od opštenarodnog značaja, i to uglavnom stoga što je njegov otac, knez Aleksa, posečen. U suprotnom, on bi se bavio narodnim poslovima, a Prota bi, kao i desetine drugih jereja, ostao pri vršenju svoje osnovne dužnosti.
Sklonosti za druženje sa knjigom Prota je imao, ali izgleda da se to ne bi razvilo u nešto trajnije. Još kao đak u Kupinovu, naišao je na akt (tada star oko pedeset godina) i shvatio kako bi dobro bilo da ga sačuva. I čuvao ga je kroz sledećih pedeset godina, kad ga je ustupio Isidoru Stojanoviću. Zatim govori kako je imao Krmčiju na osnovu koje je početkom ustanka sastavio svoj zakonik kojim bi se koristili prvi sudovi nove države.
Hadži Ruvim je darovit likovni umetnik koji pokušava i da piše, ali ne može da prevaziđe okvir opširnog zapisa. Vidi se to na više primera gde nastoji da stvori i kraću povest o nekom događaju. Pričanje se pretvara u ponavljanje već rečenog.
Prota sticajem okolnosti postaje akter događaja opšteg značaja. Ta činjenica je presudno uticala i da pokuša da postane pisac. Da je bio samo u parohiji, ne bi imao pobude ili „opravdanja“ za pisanje. Tako se može reći da Protino umetničko delovanje počinje tamo gde Hadži Ruvim „staje“.
Dok Prota o Hadži-Ruvimu govori malo, dotle obično kritički raspoložen Vuk u svoju priču unosi i ono što je malo verovatno. Tako on pominje skup od dvanaest knezova ili četrnaest poslanica upućenih tokom jednomesečnog boravka u manastiru Studenici.
Prota govori i o smrti Hadži-Ruvima, najčešće pominjane žrtve dahijske seče: „Kad Hadži Ruvim dočuje da su knezovi u Valjevu poapšeni, a on ne hteše begati preko Save, a lako je mogao, nego dođe u Beograd...”. Protina priča je samo jedna od verzija o načinu hapšenja i pogubljenja Hadži-Ruvima. Zemunski prota Mihailo Peić bio je poverenik mitropolita Stratimirovića, i već dva-tri dana posle pogubljenja javlja o tome svome pretpostavljenom. „Hadži Ruvim arhimandrit jest črez gospodina episkopa beogradskoga prizvan, koji njega voprošavo jest u kojem stanju sada je raja, to jest Servijanci nalaze se... Gospodin episkop ovaj razogovor objavi daijama, na koje krvožaždušči Turci u noćno doba, to jest 28. januarija pošlju u konak gde je bio rečeni Hadži Ruvim...”.
Na jednom od tih pisama mitropolit dopisuje u toku istog dana svojom rukom dva dodatka na osnovu vesti dobijenih sa drugih strana, pa i na osnovu izveštaja austrijske vojne komande. Već tada nije bilo jasno kako se desilo da Hadži Ruvim dođe u Beograd. Prema mitropolitu Stratimiroviću, beogradski vladika Leontije ga je pozvao po nalogu dahija. Šest meseci kasnije nije siguran da li je vladika stvarno odgovoran za smrt Hadži-Ruvima: „Misli se da je on domamio i izdao dahijama nevinu žrtvu najčasnijeg starca u zemlji arhimandrita Ruvima, koji se već bio sklonio na bezbedno mesto. Ne može se znati da li greh za ovo poslednje pada baš na njega; dosta je da mu se to pripisuje“.
Tako, mitropolit Stratimirović u izvesnoj meri „dograđuje“ ono što kaže Prota, unošenjem detalja da se arhimandrit Hadži Ruvim već bio sklonio. Mitropolit ili je bolje obavešten, ili je Prota, pošto kasno piše svoja sećanja, ponešto već zaboravio.
O Hadži-Ruvimu govori i Sima Milutinović u više navrata. Njegova „Serbijanka“ objavljena je 1826. godine, verovatno pre nego što je prota počeo da zapisuje svoja sećanja. Prema Milutinoviću, Ruvim po manastirskom poslu odlazi u Beograd.
Međutim je Ruvim bogovađski
Arhimandrit, i hadžijom bivši.
S Đerom ot’šo u Beograd poslom
Manastira, do vladike svoga
Te ufaćen dahijama bude.
U drugim svojim spisima ovaj savremenik i istorik ustanka ne govori uvek tako. Većina od ovoga bilo je poznato i Milanu Milićeviću. I on, koji se skoro redovno smatra pouzdanim izvorom za vreme ustanka, jer beleži sačuvana predanja, i pored toliko postojećih daje svoju verziju o smrti Hadži-Ruvima, gde uvodi i priču o hajduku Cepigrabiću, koja deluje najmanje uverljivo. To je jedino mesto gde Milićević iznosi toliku izmenu u već postojeću sliku o nekom događaju.
Od svih pomenutih pisaca, samo je Prota lično poznavao Hadži-Ruvima (ostali nisu bili u prilici da ga sretnu), pa ipak Protin opis o njemu govori najmanje. Sa druge strane, treba istaći da Prota prvi koristi zapis Hadži-Ruvima kao istorijski izvor kad govori o pogubljenju beogradskog vladike Metodija.
Kao čovek posvećen svom umetničkom daru i radu, Hadži Ruvim nije predstavljao opasnost za Turke. Posle pogubljenja, sahranjen je kod beogradske crkve, i o njegovom grobu se više ne govori. Kasnije, kad su Srbi oslobodili grad, pred crkvom je 1808. sahranjen Petar Novaković Čardaklija, a 1811. Dositej Obradović. Izvori se ne slažu o položaju njihovih grobova.
Manastir Bogovađa ima jedinstvenu sudbinu tokom prve godine ustanka. Samo za nekoliko meseci izgubila je dva svoja nastojatelja – arhimandrita Hadži-Ruvima i igumana Vasilija Petrovića (Žarka).
Iguman Vasilije je čovek drugog kova. Po onome što Prota o njemu kaže, a to je skoro jedino što se zna – za Turke je bio neuporedivo opasniji od tihog stvaraoca Hadži-Ruvima. Od Prote rečeno, o bogovađskom igumanu zvuči malo verovatno. „Iguman Žarko – junak ni Turcima se nije dao gaziti no i’ je vezao i sikiricom onom tukao... Ovu je ćorbaltu, to jest, tupu sikiricu i za Turaka na sedlu o junkašu svagda nosio, ja dobro znam“. Teško je ovo prihvatiti iako Prota to odlučno tvrdi, jer je strah od Turaka u narodu bio veliki, pošto se svaki pokušaj otpora i odbrane osnovnog dostojanstva surovo kažnjava bez obzira na okolnosti kako do njega dolazi. Turčinu je bilo sve dozvoljeno, i tu ga nije ništa ograničavalo.
U opšti kontekst tadašnjeg ropskog stanja, potvrđenog sa više strana, bolje se uklapaju reči znamenitog Topolca Petra Jokića: „A to dignuti ruku na Turčina bila je stvar nemogućna ni pomisliti“.
O smrti igumana Vasilija govori i Prota i pomenuti Topolac, ali se njihova svedočenja mnogo razilaze. Petar Jokić priča kao očevidac, a Prota po kazivanju Miloša Obrenovića koji je bio prisutan. Po Protinoj verziji, smrt igumana Vasilija je od velikog, možda i sudbonosnog značaja za ceo ustanak – „sva vojska mrtva je igumana i blagosiljala govoreći: ’Žarko pogibe, ali svu našu vojsku od sramotne smrti izbavi, jer bi nas Turci na njihovoj veri sve potukli’”. Tragedija igumana je višestruka, jer nevin gine, na oči Turaka od srpske ruke.
Prema Jokiću, koji igumana ne pominje po imenu, do sukoba dolazi zbog njiske Žarkovog konja, što je upropastilo pripreman napad i razjarilo Crnog Đorđa, a kaluđer je iz straha za život potegao sablju na Vožda i ranio ga. O događaju govori i Sima Milutinović. Poput Jokića, ni on ne pominje Žarkovo ime, već ga naziva Deli Kaluđer. Nije mu poznat razlog sukoba, ali i on tvrdi da je time izbegnuta od Turaka spremana klopka pod vidom susreta radi tobožnjeg dogovora.
Inače, iguman Vasilije nije miljenik istorije. Sem Prote, koji o njemu govori sa puno simpatija, po imenu ga još jedino pominje Janićije Đurić, opet u nepovoljnom kontekstu i stavlja u red sa nesavesnim trgovcima, koji, bez obzira na opšte teške prilike, idu po narodu svojim uobičejanim poslom. „Cerna ti tergovina, tergovče, a tebe, kaluđeru, crna prošnja i milostinja! Zar ne vidite šta mi radimo, i ne čujete da mi Turke bijemo po anovi i anove Turske palimo? No, i vi da ovako radite, i da ne čekate da ja vas silom teram. Zašto, koga ja silom teram ne prolazi dobro.“ Nasuprot Đuriću, Prota tim povodom loše govori o Stanoju Glavašu, koga samo ovde pominje kao čoveka spremnog na otimačinu. Epizoda je značajna, ali nedorečena.
Nakon priče o smrti igumana Vasilija sledi Protino rezonovanje o pripremanoj klopci za ustanike tom prilikom i na danas prihvatljiv način. „A to se i samo kaže: da su erlije (domaći) hoteli nama verni biti oni bi lako mogli učiniti, kad dahije i njihova vojska izađu na nas na Topčider i u Vračar na boj, oni bi lako mogli kapije zatvoriti i šanac ufatiti, pa oni iznutra i mi spolja, među dve vatre dahije i njihovu vojsku, i ako nebi sve pobili mi bi barem oterali u Vidin“. Ovde je Prota dosledan svom ranijem kazivanju, da nisu tačne u početku ustanka širene vesti kako su okolni i tobož mirni Turci pomagali borbi ustanika protiv dahija. U tome Prota je prilično usamljen, ali dosledan.