У навечерје празника светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова кренули смо из Београда на поклоничко путовање по светињама старе Зете. Са нама, Светосавском омладином при Храму Светог Саве, кренули су и протојереј-ставрофор Миодраг Поповић, архимандрит манастира Средиште о. Нектарије (Татарин), о. Горан Ђукић и сестре манастира Месић.
Целу ноћ путујемо. Кроз јутарњу измаглицу стижемо на службу у манастир Морачу. После молитве поклонили смо се моштима ранохришћанског великомученика Харалампија, и са благословом оца Рафаила, игумана морачког, кренули према Цетињу. 
Зидине Цетињског манастира, задужбине Ивана Црнојевића, чувају у цркви посвећеној Рођењу Пресвете Богородице, десну руку св. Јована Крститеља, честицу Часног Крста, икону Богородице Филермосе и кивот светог Петра Цетињског. Осунчан, бели манастир дочекује нас отворене капије, улазимо у бели загрљај манастирских сводова, па у цркву певајући тропаре Богородици, Часном Крсту, Крститељу, светом Петру Цетињском. Уз певање псалама, поклањамо се светињама. Потом се поздрављамо са монасима и одлазимо на Михољску Превлаку, острво које је од четвртог века манастирско добро.
Мати Стефанида проводи нас по острву и прича о историји читавог овог краја, о бројним искушењима кроз које је прошла црква на Михољској Превлаци. Цело острво је добило име по цркви која је била посвећена светом архангелу Михаилу. Садашња црква је из 19. века и посвећена је Светој Тројици. Манастир је дуго био запуштен, све до средине деведесетих година прошлог века, када су се појавиле свете мошти седамдесет Превлачких мученика, пострадалих 1452. Једно време се ово острво називало Острвом цвећа, јер је цело острво мирисало, мислило се, на цвеће. Откривањем светих мошти постало је коначно јасно шта мирише - миомирисне, мироточиве мученичке мошти, које сведоче како се сила Божја у немоћи показује савршеном.
На путу за Будву, свраћамо да поздравимо мати Доротеју у манастиру Подластва.
У манастир Подмаине стижемо на тиху, пламеном свећа уоквирену вечерњу службу, у прелепој цркви посвећеној светој Петки. Обратио нам се и игуман манастира, отац Рафаило, подсећајући, између осталог, и на једну причицу из живота оца Тадеја.
Рано ујутро крећемо на Скадарско језеро. Из Вирпазара крећемо чамцем који клизи по површини воде, поред нас промичу острвца која се овде зову „горице“ и сва су махом ниска, каменита, обрасла ловориком, бршљаном, наром и шибљем. На њима су своје заветне цркве подизали Балшићи. После сат времена стижемо до острва и манастира Бешка, задужбине Јелене Балшић. У средњем веку манастир је имао веома интензивну преписивачку активност. У манастирском скрипторијуму настао је и „Шестоднев“ и „Горички зборник“ Никона Јерусалимца који је био и Јеленин духовник. У цркви се налази и њен гроб. Мати Фотина нас позива у цркву на молитву. После Литургије и послужења, напуштамо острво...
Следеће је острво и манастир Морачник, где налазимо оца Николаја, самог, окруженог белим каменом, високом кулом, црквом посвећеном Богородици Тројеручици.
Уз песму испловљавамо и крећемо ка Старчевој Горици. Старчево је најстарији од свих манастира које су Балшићи подигли на Скадарском језеру. Пролазимо кроз шуму дивљег нара дo високог зида са капијом. Тишина, затворена капија. Куцамо. Нико не отвара. За тренутак, недоумица. Певамо тропар Васкрсења „Христос воскресе из мертвих...”. Капија се отвара, улазимо у манастир. Улазимо у цркву посвећену Живоносном Источнику, где певамо духовне песме посвећене Пресветој Богородици. Упознајемо настојатеља манастира, оца Григорија, који, поред тога што четрнаест година сам чува, обнавља и одржава овај манастир, прави и мала уметничка дела у виду дрвених крстића. Он резбари крстиће користећи технику интарзије – уклапања различитих комада дрвета. У свом раду користи преко педесет различитих врста дрвета. Има ту и махагонија, тиковине, јавора, шимшира, дивље поморанџе, руја, трешње, кедра... Најстарији комад је махагони из 1928, а најновији је кедар од пре пар месеци.
Пут. Идемо код Свеца. Увече стижемо у Доњи манастир, смештамо се и журно одлазимо до Горњег манастира. Отац Горан Ђукић служи Акатист св. Василију Острошком. Небо пуно звезда, молитвена тишина... „Радуј се Василије свети, похвало рода нашега!“. Јутро. У шест сати почиње Света Литургија у пећиници-црквици посвећеној Ваведењу Пресвете Богородице, у којој се налазе мошти светог Василија Острошког. Народ стоји на степеницама, попуњавајући плато испред конака. Улазимо један по један, клањамо се моштима и са благословом одлазимо у Доњи манастир, где у цркви Свете Тројице епископ диоклијски Јован служи Свету архијерејску Литургију. 
У повратку нас стиже и киша. Последња станица је Подгорица, Саборни храм Христовог Васкрсења. Саборни, сабирни храм у себе је сабрао све векове и све просторе сакралног градитељства у Срба. Узете су геометријске пропорције Светих Архангела (код Призрена), капа куполе Милешеве, Дечана или Сопоћана, тролисна основа која је у основи свих Балшићких задужбина на Скадарском језеру, класични милутиновски брод цркве, литургијска звона на преслици са цркве Св. Георгија на Бешки, а ступови су увек били знак да је ту двор, жупана, краља, војводе, али и епископска црква.
По повратку у Београд размишљамо о сусретима са људима и светињама, и сва нам се сећања на сусрете претварају у молитву. |
