Поновно откривање патристичке теологије

...патристичка литература не сачињава само статичко богатство Предања... Дела отаца за нас представљају извор креативног надахнућа, пример хришћанске одважности и мудрости. Она су школа хришћанске мисли и философије... унутрарњи свет искуства и духовног виђења које никад не застарева... Само у овом свету налазимо прави и истински пут у правцу нове хришћанске синтезе, према којој је савремено доба дуже време отворено. Прави је тренутак да „оцрквенимо“ наше умове и да поново оживимо свете и благодатне основе еклисиолошке мисли.(1)

Флоровски је био главни покретач „патристичке ренесансе“ у руској теологији 20 века: његове поставке су биле кључне за интерпретацију патристичког наслеђа, нарочито идеја „неопатристичке синтезе.“ То, према Флоровском, „треба да подразумева више од само сакупљања отачких изрека или тврдњи; то одиста треба да буде синтеза, поновна процена оних увида који су даровани светитељима древног доба. Она мора бити отачка, верна духу и мудрости Отаца, ad mentem Patrum. Такође мора бити и нео-патристичка, јер се обраћа новом добу, које носи своје проблеме и питања.“ (2)

Идеја коју је изразио Флоровски надахнула је не само многе међу руском дијаспором, већ и западне научнике. Овде бих желео да похвалим оне теологе који су, упркос томе што не припадају богословској традицији Истока, успели да открију наслеђе великих Отаца Православне Цркве, и себи и западном свету. Међу њима треба поменути следећа имена: Irénée Hausherr, Hans Urs von Balthasar, Henri de Lubac, Jean Daniélou, Walther Völker, Werner Jaeger, Johannes Quasten, John Kelly, Gilles Prestige, Christoph Schönborn, Gabriel Bunge и Sebastian Brock. „Патристичка ренесанса“ 20. века би била немогућа без ових личности, истинских ревнитеља богословске науке, који су у својим делима успели да превазиђу конфесионалне баријере које их одвајају од православне традиције.

Двадесети век је у великој мери допринео проучавању патристичког наслеђа, захваљујући новим критичким издањима отачких дела и научним студијама које су публиковали поменути научници. Али, да ли је постигнута „нео-патристичка синтеза“ о којој је Флоровски сањао? Сматрам да није. Постоји објективан разлог за то: у 20. веку још увек није било право време за то. Ту синтезу је још увек могуће постићи уколико не напустимо пут који су зацртали теолози 20. века. Они су остварили огроман квалитативни искорак и успели да сруше зид који је делио и источно и западно хришћанство, постављајући темеље истинске „католичанске“ теологије (која је, следећи о. Јована Мајендорфа, укључивала и органски асимиловала богословско наслеђе Истока и Запада у свој својој различитости).(3) Међутим, потребно је начинити још један квалитативан искорак како би се на овим темељима изградила неопатристичка синтеза, који ми, ушавши у 21. век, можемо да спроведемо.

Потребно је да пронађемо нови приступ оцима, који ће нам омогућити да свеобухватније сагледамо патристичко наслеђе. Дубоко сам убеђен да фундаменталан и неопходан елемент таквог новог приступа треба да подразумева употребу логичког контекстуалног метода патристичког проучавања. Говорио бих о главним карактеристикама овог метода детаљније.

Контекстуалан метод подразумева да се за полазну основу узме чињеница да су Оци Цркве живели и писали у различитим еклисиолошким, црквеним, богословским, културолошким, историјским и лингвистичким контекстима. Патристичка традиција не представља једно усамљено „поље“ на ком су Оци делали. Она има многе области делања и обухвата велики број историјских, језичких и културолошких нивоа. Кад је учење у питању, на пример, грчка и латинска традиција су се прилично међусобно разликовале већ у трећем веку (довољно је упоредити Оригеново и Тертулијаново учење о Светој Тројици). Разлике су се продубиле током 4. и 5. века (упореди тријадологију великих Кападокијаца и светог Августина). Неколико векова касније, постала је очигледна значајна разлика на пољу аскетске праксе и у погледу мистицизма (упореди Симеона Новог Богослова са Фрањом Асишким, или Григорија Паламу са Игњацијем Лојолом). Стиче се утисак да су обе традиције биле од самог почетка предодређене да се развијају на резличите начине. То је исто као и рећи да је схизма из 11. века између источне и западне цркве била неизбежна; на крају крајева, обе традиције су током целог миленијума живеле једна уз другу у недрима Цркве.

Нарочито место припада другачијим националним традицијама патристичких дела – сиријској, етиопској, коптској, арапској, јерменској и грузијској. Упоређујући богословско мишљење и језик Јефрема Сирина и Григорија Ниског, оба представника исте вере и савременика, који деле исту духовност, а ипак живе у потпуно различитим културолошким и језичким контекстима – не можемо а да не запазимо огромну разлику међу њима. Григоријев језик и начин размишљања је окренут ка јелинској култури; Јефрем, са друге стране, живи у свету семитског хришћанства; Григорије изражава богатство и разноликост хришћаског предања у символичним категоријама грчке митологије, док се Јефрем обраћа карактеристичном сликовитим приказима палестинско-арамејске традиције. Као што доликује Јелину, Григорије је рационалнији и располаже дефиницијама, док је Јефрем емоционалнији и експресивнији.

Важно је истаћи да у древним временима није било чврстих канала комуникације између различитих богословских традиција. Осим неких изузетака, богослови из једне традиције нису ни познавали ни разумели заступнике других традиција. У првом миленијуму су латински аутори били непознати јелинском Истоку; а на Западу се читао само известан број грчких аутора (нарочито Дионисије Ареопагит). Ни Исток ни Запад нису познавали сиријску традицију (осим једног или два писца, као што су Јефрем Сирин и Исаак из Ниниве). Ситуација је била другачија за оне који су примили Хришћанство заједно са потпуно обликованим богословским системом, као што је случај са Словенима; од самог почетка су били оријентисани ка грчким патристичким делима. Међутим, овде више није реч о преношењу грчке културе на руско тло, већ о сродности између две независне традиције или о њиховој интерпретацији.

Све до самог краја Средњег века, свет је био уређен тако да је само неколико људи успело да изађе из граница сопственог језичког и културолошког контекста. Компаративна или унакрсно контекстуална проучавања су била изван домашаја старих народа. Заиста, осим неких екстремно ретких изузетака, рани црквени оци су тешко могли да стекну увид у неке друге области проучавања, изван својих теолошких, језичких и културолошких контекста. Феномени који су одговарали традицији других теолошких система, вредновани су параметрима традиције онога који их посматра; није постојало свеобухватно виђење.

Допустићу себи још један цитат из „богословског завета“ Флоровског, који нам је сачувао један од његових студената:

Спасење је дошло „од Јевреја“ и пропагирано је у јелинском свету. Одиста, бити хришћанин значи бити Грк, јер је наш основни ауторитет заувек јелинска књига, Нови завет. Хришћанска порука је заувек формулисана у јелинским категоријама. Ово ни у ком случају не подразумева просту рецепцију јелинизма као таквог, већ анализу јелинизма. Стари је морао да умре, али је нови и даље био грчки – хришћански јелинизам нашег учења од Новог завета до Григорија Паламе, па све до нашег доба. Решен сам да браним ову тезу, и то на два различита фронта: против закаснелог препорода јудеизма и против свих покушаја поновог формулисања учења у категоријама савремених философа, било немачких, данских или француских (Хегел, Хајдегер, Кјеркегор, Бергсон, Шарден)...(4)

Верујем да би Флоровски у случају да је доживео почетак 21. века, изгубио рат за који је био спреман да положи све, у најмању руку би изгубио„прву битку“. Оживљавање онога што Флоровски назива „јудаизам“ у првој половини 20. века – обнављање онога што је значајно за семитску традицију (у њеној јеврејској, арамејској, сиријској или арапској форми) – представља само почетак. Флоровски није могао да предвиди да ће крајем 20. века бити откривен читав корпус дела св. Исаака Сирина (5), који је у великој мери допринео нашем разумевању овог значајног мистичког писца из 7. века. Флоровски није могао да познаје многа дела на сиријском, арапском, коптском, етиопском и јерменском јазику, која ће се касније објавити у огромним серијама (тренутно броје преко 500 томова). Она су у фундаменталном смислу преокренула досадашње владајуће схватање патристичког наслеђа које је сумирано у Patrologia Graeca и Patrologia Latina. Тек крајем 20. века је постало очигледно да је, као додатак овим традицијама, постојала и Patrologia Orientalis, напредан свет „оријенталне“ богословске традиције, која је дубоко аутентична по форми и садржају. Тада је постало јасно да Хришћанство није могло да се сведе само на византинизам.

Што се тиче „другог бојног поља“ Флоровског, у свом опасном покушају да „преформулишу“ учења у категоријама савремених философских тенденција, неки од ових праваца – пре свега Хајдегеров и Кјеркегоров егзистенцијализам, који помиње Флоровски – указали су на раздвајање западне мисли од ренесансног антропоцентризма и рационализма Просветитељства, утирући тако пут за повратак истинској хришћанској католичанској богословској традицији. Исто као што је древна философија у време Климента Александријског и Оригена, као и философија егзистенцијализма, многима служила као „васпитач“ за Христа. Егзистенцијализам се може еклисијализовати исто као што је древна философија била еклисијализована од стране грчких отаца 3. и 4. века. Штавише, концептуалан језик егзистенцијализма (који је, без сумње, ближи људима данас него употреба древне философије грчких Отаца), може се користити, ако не зарад обликовања „нео-патристичке синтезе“, онда макар за тумачење њених основних елемената, језиком наших савременка. На крају, не можемо игнорисати чињеницу да је теологија Отаца, као што је то Флоровски тако добро формулисао, сама „егзистенцијална“ у суштини, насупрот свим „есенцијалним“ теологијама које нису засноване на стварном искуству заједнице са Богом.(6)

У завршним разматрања „нео-патристичке синтезе,“ рекао бих неколико речи о значају Отаца Цркве за богословско образовање у 21. веку.

Проучавање отаца, и источних и западних, омогућава студентима теологије могућност бољег разумевања традиције којој припадају, односно, присвајање блага хришћанске традиције.

Познавање Отаца ће студенте теологије спречити да се изгубе у мноштву савремених философских праваца и погледа на свет, да не буду „заведени различитим и туђим учењима“ (Јев. 13: 9). То ће им помоћи да поново повежу студије са својим духовним животом, да успоставе личан однос са Богом. Насупрот перцепцији савремених наука попут психоанализе, отачка мудрост исијава здравим духом, заснована је на исправном разумевању људског ума, потреби да се сукоби са човековом склоношћу ка греху и потреби да практикује добра дела. Мудрост отаца је универзалнија од основних постулата фројдизма и применљивија на људе који живе у најразличитијим културним и световним контекстима.

Дела отаца никада не губе своју вредност, јер се баве питањима на која су одговори пресудни за садашње и будуће човечанство. Постало је модерно говорити о „пост-хришћанској“ ери, ери опадања интересовања за Хришћанство међу младим људима, о „хришћанству без будућности“. Најрадикалније прогнозе предвиђају нестанак Хришћанства са мапе религиозног света у трећем миленијуму, тј. његово апсорбовање од стране Ислама.

Надам се да ће се прогнозе показати погрешим, да ће се хришћани чврсто држати заједно ради очувања свог учења, своје Цркве и Предања. Из примера Русије и многих других бивших комунистичких земаља видимо да хришћанска вера ни у ком случају не припада „остацима прошлости“, да се хиљаде и милиони људи, укључујући младе, враћају „отачкој вери“. Надам се да ће процват Хришћанства тек наступити. Желим да верујем да ће 21. век сведочити обнову Хришћанства, а да ће богословско образовање добити нову снагу и трансформисати се од чисто интелектуалне праксе у истинско свеобухватно поновно откривање Хришћанства као пута духовне трансформације и вечног спасења.

(КРАЈ)

Епископ Иларион Алфејев

Превод Јована Лазић

-------------------------------

ФУСНОТЕ:

1)   Fr Georges Florovsky, The Eastern Fathers of the Fourth Century, Paris 1937, p. 6 (на руском).

2) Andrew Blane, ed., Georges Florovsky: Russian Intellectual and Orthodox Churchman, Crestwood, NY, 1993, p.154.

3)  Као што је о. Јован написао у свом чланку ”Orthodox Theology in the Contemporary World” (Messenger of the Western-European Patriarchal Exarchate, no. 67 b., Paris, 1969, p. 175, на руском), „Сви хришћани су суочени са изазовом унификованог и дубоко секуларизованог света. Морамо се одупрети овом изазову... то је питање које захтева богословски и духовни одговор. За млађе генерације, где год да су, није суштински важно ког су духовног порекла – западног или источног, византијског или латинског – све док одговор има истински и живи одјек. Стога, православна теологија ће или бити истински „католичанска” или неће бити теологије уопште.”

4)  Blane, op. cit., p.155.

5)  Флоровски је само површно познавао сиријски корпус дела св. Исаака Сирина. Види напомену у његовим Byzantine Fathers of the Sixth to Eighth Century (Paris, 1933, p. 186, на руском): „Аскетско дело св. Исака (у рукописима углавном без посебног наслова) је тек од недавно доступан у сиријском оригиналу (и чини се да то није интегралан текст).”

6)  Види: Fr Georges Florovsky; ‘St Gregory Palamas and the Tradition of the Fathers,’ у: The Collected Works, op. cit., p. 380-81, 392.