Са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринејa
Издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Први број „Православља” изашао је 15. априла 1967. године.
Почетна - Архива - Редакција - Контакт - Медији - Преузми - Упутство редак.
У броју 1023

Најава броја

Православље  1084

Издвајамо:








Православни линкови

http://www.spc.rs/
http://www.riznica.org.rs
Човек и технологија, сајт ђакона Оливера Суботића Живе речи утехе - Православни портал и форум
Православно хришћанство.ru - Каталог православних ресурса на интернету

Медијска подршка

Радио Телевизија Србије
Радио Телевизија Републике Српске
Радио-телевизијa Војводинe
Алтернативна Телевизија - Бања Лука
Радио Телевизија Сантос

Оцените чланак

Српска девојачка школа

Аутор: Милијана Радовановић, Број 1023, Рубрика Црква и млади
Око сат времена вожње аутомобилом од Чикага, а четири сата од Детроита, у прелепом пределу који подсећа на нашу Шумадију, смештен је Српски ставропигијални женски манастир посвећен Рођењу Пресвете Богородице.

Скоро две деценије од оснивања, овај манастир је место на коме се духовно рађају, утврђују и Живом водом напајају наши сународници из целе Америке и Канаде. По угледу на вековну праксу српског народа, у коме су манастири били не само духовни, него и значајни културно-просветни центри, са благословом Преосвећеног Епископа новограчаничког-средњезападноамеричког Лонгина, монахиње овог манастира, на челу са мати игуманијом Макрином, организовале су крајем лета „Девојачку школу“ у трајању од седам дана. Идеја је била да се девојчице из српких породица, које су рођене и одрасле у Америци, боље упознају са православном вером, српском традицијом и културом, историјом и књижевноћу. Ове године одазвало се тринаест девојчица узраста 12–15 година.


Свакодневно, полазнице школе су имале часове веронауке, српског језика, књижевности и историје, иконописа и црквеног појања, а поред тога имале су прилику да науче и како се праве бројанице, меси просфора и славски колач, украшавају свеће. У оквиру часова веронауке, изучавана су и Житија деце која су и животе положила али се Христа нису одрекла, као што су били света великомученица Марина, свете сестре Вера, Нада и Љубав.

Поред монахиња, предавачи су били и локални свештеници – о. Александар Савић, о. Александар Новаковић, о. Саша Медић, о. Марко Матић и попадија Весна Матић, јеромонах о. Серафим (Балтић), сабрат манастира Нова Грачаница, проф. др Ружица Марић са Богословског факултета у Либертивилу, дипломирани теолог и иконописац Филип Суботић и гошћа из Србије дипломирани филолог сестра Снежана. Последња два дана овом сабрању придружио се и Владика Лонгин кога смо замолили за кратку изјаву:


– Ево, с Божијом помоћу и за врло кратко време, организовали смо ову школу као један пилот-пројекат и модел за даље деловање. Деца која су се ове године одазвала, долазе углавном из побожних и оцрковљених породица, тако да већ имају једну добру основу и темељ за даље надзидање. Верујемо да су ове девојчице током вишедневног боравка на овом благословеном месту виделе и доживеле и нешто што нису у могућности да доживе ни у кругу породице, па ни у парохијским црквама. Ми у Америци имамо неколико сличних школа, тзв. летњих кампова који такође имају одличан план и програм, али овакав начин рада са децом је јединствен у том смислу што се одржава у правој манастирској атмосфери и због тога што су главни васпитачи монахиње које које су се, Христа ради, одрекле светских угађања и посветиле служењу Богу. Током времена проведеног овде, ова деца су се најпре сасвим удаљила од многобројних светских искушења укључујући и телевизију и све оно што човека расејава и, да тако кажемо, замајава човеков разум црпећи његове духовне енергије и одводећи га све даље од суштинских ствари. То је почетак сваког духовног делања. Све оно што су могле да чују и науче на часовима и о својој вери и о свом српском народу, веома је значајно, али мислим да је још важније то што су, кроз једно интензивније дружење са монахињама и свим другим предавачима, могле ближе и на самом делу да упознају један систем вредности другачији од оног који им данашњи свет нуди; систем вредности у коме највећа вредност није ни лепо одело, ни положај у друштву него љубав према Богу и ближњему, честитост и поштење. Знате, све то звучи нормално за православног хришћанина, и таквим врлинама би сви требало да будемо украшени, али у стварности то је у директном контрасту са системом вредности који се намеће из околине а који је преиспуњен кичом, шундом, тзв. слободним животом. А такав живот је све само не слободан. То је живот у коме људи робују свему и свачему, а превасходно својим страстима, и душевним, и телесним. Оно што се данас пропагира кроз медије, па и кроз редовну школу, директно удара на породицу, а посебно на децу, раслабљујући им и душу и тело. Надамо се да ће ова школа остати као један неизбрисиви печат на њиховим чистим душама и да ће им то помоћи да се у времену у коме живимо, а које некако постаје све теже и безбожније, одупру искушењима и саблазнима и сачувају веру православну и благочастивост живота, да изаберу онај добри део, а то је живот у складу са Божјим запосвестима“.

Своје утиске и доживљаје пренела нам је једна од учесница, Ирина Јовановић. Ирина има 13 година, живи у Рокфорду (држава Илиноис) и одлично говори српски језик.

„Ово лето је било другачије од претходних, јер сам имала прилику више дана да будем у Богородичином манастиру у Индијани. Било је лепо и забавно.

Прво, упознала сам пуно нових другарица, и са већином сам и сада у контакту. Друго, испунила ми се давнашња жеља када нас је мати научила да правимо бројанице. Нарочито ми се допало што смо имале прилику да причамо са нашим предавачима, свештеницима, монасима и монахињама. Могле смо да постављамо разна питања и да добијемо одговоре на њих. Питале смо монахиње о њиховом животу пре монашења... Осим тога, правиле смо разнобојне декоративне свеће од воска, са иконицама и перлицама. Затим, вежбале смо певање, црквене и српске родољубиве песме. Из историје, наш друг Александар, који живи у Шапцу, причао нам је о великом жупану Стефану Немањи и о Светом Сави. Мој омиљени део је био иконописање. Фрескописац Филип нас је учио да иконопишемо лик Светог Луке. Било је још занимљивих и незаборавних догађаја којих ћу се увек сећати, као што је играње одбојке, дуги ноћни разговори са другарицама, разговори са оцем Серафимом, певање за певницом, чишћење цркве пред долазак владике, прање судова, најукуснији ручкови, читање Житија и обећање свих девојчица да ћемо, ако Бог да, следеће године поново заједно бити у манастиру“.


© 2005—2012 Православље
Сва права задржана.
latinica