Свет књиге

Биљана Марковић, Јустинијанов закон

Средњовековна византијско-српска правна компилација.

Српска академија наука и уметности, Београд 2007. г.

Преписи и преводи рукописа, извори, литература, скраћенице, регистар, фотографије

277 страница и 99 фотографија.

Оригинални рукопис Јустинијановог законика није пронађен до сада или можда није сачуван, вероватно због многих разарања, сељења или неадекватног чувања. Поједине правне компилације Јустинијановог законика су нашле своје место у укупном законодавству цара Стефана Душана. До данашњих дана сачувано је 25 рукописа Душановог законодавства који су настали у периоду од последњих деценија 14. века све до почетка 19. века. До сада имамо осам рукописа из старије редакције и још петнаест из млађе редакције (петнаести је изгорео у пожару приликом бомбардовања Београда 6. априла 1941). Јустинијанов закон налазимо у 22 рукописа. Занимљиво је да постоји и румунска верзија Јустинијановог закона која је сачувана заједно са Душановим закоником као препис из 18. века.

Доласком на Балкан, Срби наилазе на влашки, романски и грчки етнос. Затечено становништво је већ било под јаким утицајем византијске културе, књижевности, уметности и правног система. У свему томе су досељени Срби нашли обрасце за стварање своје државе према својим могућностима и потребама. Византијско право је било узор и неопходност за стварање сопствене државе. Постојеће обичајно право се усклађивало са развијеним византијским правом, а током времена оформило се и посебно законодавство као неопходна потреба државне и друштвене заједнице. Византија која је била војно, економски, политички, културно и правно надмоћнија, имала је пресудан утицај на стварање држава у окружењу све док је постојала, односно све до доласка Турака на Балкан. У сложеном сплету међусобног утицаја државе и Цркве у средњовековној Србији није било лако увести византијски казнени систем који је био пун тешких телесних казни. Старија казнена структура „вражде“, са плаћањем казнених глоба, била је далеко ближа традиционалном правном систему и начину живота у Србији. Византијско право се јаче осетило од тренутка када је проглашена аутокефалност Српске Православне Цркве, као и од увођења Законоправила Св. Саве на целу територију црквене јурисдикције. Србија није била изолована од страних утицаја, стога је српско и византијско право било у специфичном склопу намењено савременом уређењу новог царства. Душаново законодавство је било значајно за српску државу и народ, те је његов текст вековима преписиван чак и после пропасти те исте државе. Српски Средњи век са својим законоправилима је био извор за духовно преживљавање народа и Цркве. Старо законодавство давало је и правне основе за односе који су се обликовали и под Турцима. Са своје стране, осиромашена Црква и калуђери по Србији неговали су, колико су могли, успомене на прошле векове. Колективно памћење на ранију правно уређену државу помоћи ће да се припреми свест о могућем поновном стварању нове српске државе.

У књизи се анализирају текстови законика који су до сада пронађени и објављивани. О сваком појединачном рукопису дат је сажет историјат налаза, ко га је и где пронашао, затим библиографија са критичким освтртом на досадашње радове, као и место где се данас чувају рукописи, збирка, библиотека или музеј. Фотографије Шишатовачког рукописа Јустинијановог закона нису биле доступне, стога је коришћен већ објављен научни апарат Т. Д. Флоринског.

У тумачењу и поређењу појединих рукописа закона било је доста потешкоћа. Рукописи су настали у различитим временима и на различитим местима у Србији и ван ње. Такође су их преписивали различити писари у великом временском интервалу. У преписивању су се поткрале грешке и превиди, али локални преписивачи су рукописе прилагођавали својим дијалектима и променама у језику. Понекад није било могуће тачно разазнати која су слова употребљена, као и њихово значење. На фотографијама рукописа није било увек могуће јасно распознати који је знак у питању, па су грешке у тумачењу текстова могуће. Тако су полугласови уписивани само када су се са сигурношћу могли распознати, јер је то у сагласности са српском редакцијском традицијом рашког правописа. Текст се понегде разрешавао тако што се речи природно раздвајају и онда када су у оригиналу писане у континиутету. Велика и мала слова су репродукована према стању у рукопису, али је и то било понекад тешко утврдити. Тешко је било распознати тачку или запету у тексту. Тачке су некада биле у средини реда, некада на доњој линији реда, понегде је писар стављао две тачке са овалном цртицом или више тачака без овалне цртице. Некада је било тешко утврдити праву функцију интерпункцијских знакова, стога је у препису остављен само један знак. Крај страна у рукопису означен је усправном цртом.

Рукописи се данас чувају у збиркама по музејима и библиотекама у Москви, Прагу, Софији, Београду, Новом Саду, Вршцу и по манастирима на Светој Гори.

Аутор је у књизи ставио акценат на препис и превод Атонског рукописа као и препис и превод рукописа Борђошких. Такође су, поред рукописа и превода, објављене и фотографије Атонског, Призренског, Карловачког и Борђошких рукописа.

Објављивањем Јустинијановог закона, аутор Биљана Марковић је отворила још једну страницу српске средњовековне историје. Њен истраживачки рад на овој византијско-српској правној компилацији, допринео је обогаћивању наших сазнања о историји средњовековног права.

Ранко Баришић

Војин Калинић, Допринос Никодима Милаша културном препороду Срба у Далмацији

Београд-Шибеник 2009, стр. 204.

Далматинска епархија преуспјејет на издавачком плану: само ове године објавила је више знаменитих дела, као: Старац Пајсије Светогорац у преводу с немачког епископа Фотија; Света Гора - историја и манастири,  које дело је такође приредио овај врсни епископ; Come and See, што је изванредни уџбеник енглеског језика на 260 страна, намењен ученицима богословских школа и православних гимназија, а који је сачинило сестринство Тројеручице при овој Епархији, а у редакцији проф. др Владислава Фелбабова с Новосадског универзитета, и друга дела.

Овога пута на научно-истраживачку сцену ступа млади богослов Војин Калинић, син протојереја Душана, родом из тамошњих предела, па је и природно да за тему свога магистарског рада одабере управо никад довољно обрађено дело достославног епископа далматинско-истријског Никодима Милаша (1890-1910; умро 1915). Колико је громадан опус Милашев, може посведочити чињеница да су његова дела Канонско право и Правила васељенских и помесних сабора убрзо по објављивању преведена на многе стране језике: бугарски, руски, грчки, немачки, румунски... А он лично је писао на италијанском и немачком језику, и носилац је звања почасног доктора наука са факултета у Кијеву, Петрограду, Черновцима, Атини, као и друштвено-политичких признања. Заиста, велико име на измаку 19. и на почетку 20. века!

Писати о оваквом горостасу није лако, али с обзиром на сужену тему, млади истраживач Калинић у стању је да читаоцу предочи она најглавнија заузимања Милашева на културном, просветном и политичком плану, све зарад бољег положаја својих епархиота под туђинском влашћу. Писац истиче да је Милаш значајно утицао на културно, политичко, просветно и национално просвећивање и самоосвећивање Срба, у којем циљу је ударио темељ Српској странци и публикацији Српски лист (основан 1880) и са сарадницима снажно делао на буђењу српског националног бића, па је његова заслуга на остварењу српских интереса на Приморју неизмерна.

Аутор дела истиче, наравно, да је Милашевом заслугом отворена прва гимназија у Далмацији са наставним српским језиком (1897), реформисао је Задарски богословски завод (богословија), што је покушао и у београдској Богословији Светога Саве као ректор једне школске године (1886/7)... Делајући на просвећивању своје пастве, велику пажњу је придавао описмењавању православних, настојећи на отварању основних школа по далматинским селима или додељујући стипендије младим људима зарад њиховог вишег школовања.

Не мање интензивна је била Милашева делатност на културном плану: оснивао је часописе и сарађивао у њима, био је једно време уредник Српско-далматинског магазина, или пак писао за часописе и листове ван Далмације, као што су: Застава, Глас Црногорца, Тршћанске новине; скупљао је духовно благо православних Далматинаца и Примораца, и чинио га доступним другим народима; борио се јединим убојним дозвољеним оружјем - пером, посебно када је била у питању унијатска пропаганда, која би, на крају крајева, водила отуђењу од свог националног бића. Његово историјско дело Православна Далмација остаје и надаље непревазиђено! Писао га је као научник, а не као политичар, што је повремено морао бити.

Други истраживачи (др Лука Новаковић) донели су Милашеву библиографију, па се Калинић ограничио на навођење најзначајнијих дела, те истиче да је овај еминентни епископ Српске цркве написао преко 180 чланака, расправа, монографија, књига. Наведени су извори, као и литература у 24 наслова. Калинић пише трезвено, без непотребног величања онога што је ионако огромно, велико, па се књига чита лако, пошто је карактерише прегледност изложене материје и течан стил.

Примећујемо отисак иконе с натписом „Свети Никодим епископ далматински исповедник“ како у левој руци држи књигу с натписом „Свети канони“, сходно предлогу највишим црквеним властима надлежног епископа далматинског Фотија да се његов предшественик на катедри причисли сабору Срба светитеља услед његовог доприноса развоју Православља у Далмацији, и шире.

Своме бившем студенту желим да свагда издржи на мукотрпном путовању кроз научно-истраживачки свет.

Протођакон Радомир Ракић