Сто тридесет година по Рођењу Христовом, витлејемска пећина је била стално поклоничко место хришћана. Да би ово место пало у заборав, идолопоклоник цар Адријан изградио је на њему храм посвећен Адонису. Из истог разлога је раније на Голготи подигао храм богињи Афродити. Његови напори, међутим, нису имали великог успеха. После посете Палестини 213. године, Ориген пише да је место Рођења Христовог било веома познато и да му ходочасте чак и идолопоклоници.
Почетком четвртог века, царица Јелена подиже прву цркву у Витлејему на месту Рођења Христовог и украшава је многим драгоценостима. Сходно сведочењу Евсевија Кесаријског, и цар Константин је даривао ову светињу многим предметима од злата, сребра и драгог камења. То потврђује и путописац фон Бурдигалис, који о цркви у Витлејему пише: „Две миље од Рахиљиног гроба лежи Витлејем, где се родио наш Господ Исус Христос. Ту је по наредби Константина Великог изграђена црква“.
Првобитна црква у Витлејему постојала је неизмењена још двеста година. У петом веку Витлејемску цркву обнавља цар Јустинијан, начинивши је још већом и краснијом. Јустинијан је желео да ова грађевина буде највеличанственија у читавој Палестини. Из поштовања према првобитном облику цркве, његов архитекта је приликом обнове задржао умногоме облик првобитне цркве. Потврду о томе да је нова црква у Витлејему дело цара Јустинијана даје нам једна арапска хроника.
У времену после Јустинијана, врло је мало историјских сведочанства о Витлејемској цркви. Персијска инвазија 614. године донела је велико разарање Витлејема, али је Витлејемска црква због своје масивности сачувана од оштећења. Аркулф и Вилибанд у седмом и осмом веку описују Витлејемску цркву са одушевљењем, док Бернард у осмом веку пише следеће: „У Витлејему постоји једна велика црква и у њеној средини подземна крипта, у коју се улази из правца југа, а из ње се излази према северу. У овој крипти је свето место Рођења Христовог“.
У једанаестом веку Хаким ибн Амрилах је освојио Палестину и разрушио све њене цркве. Једино је црква у Витлејему остала нетакнута. Француски хроничар Адемар сведочи да су Сарацени покушавали и ову цркву да разоре, али се том приликом појављивала светлост у виду муње, која је многе од њих побила. Године 1099. крсташи освајају Јерусалим и затичу цркву у Витлејему потпуно очувану. Годфрид је са својих сто коњаника освојио Витлејем за један дан. Године 1103. он пише да је читава област Витлејема била разорена, али је једино Витлејемска црква стајала усправно.
У следећих педесет година, црква је била изложена лаганом пропадању, због чега се византијски цар Мануил Комнин почиње старати о њој. Јован Фока у своме спису о светим местима пише да су римски бискупи поставили статуу цара Мануила у олтар цркве Рођења. После пада крсташа, бригу о цркви преузимају византијски цареви и православни клирици, који су осветољубиву мржњу Муслимана према цркви покушавали зауставити разним поклонима. Године 1348. цар Кантакузин шаље султану Хасану у Египат молбу преко јерусалимског патријарха Лазара, да се заузме за цркву Васкрсења као и друга света места у Светој Земљи. Године 1435. цар Алексије Комнен чини рестаурацију крова Витлејемске цркве. Познати јерусалимски патријарх Софроније 1561. године дограђује четири простора, који се налазе у оба дела крипте Рођења Христовог. За време патријарха Пајсија вршени су такође одређени радови на крову Витлејемске цркве, али ти радови нису завршени због недостатка новца. Његов наследник Нектарије наставља те радове уз помоћ угледног Манолакиса Касторијаниса, па и уз помоћ самога султана. Ови радови су трајали све до патријарха Доситеја.
Касторијанис је даровао потребну грађу за цркву од дрвета из Јопе. Грађа за Витлејемску цркву је довлачена из Јопе кочијама у Јерусалим. Пошто је у долини Салим, северно од Емауса, пут био закрчен и кочије нису могле пролазити, православни хришћани из градова Ремли, Рамала и Лида, као и из самог Јерусалима, долазили су и својим рукама уклањали препреке, како би грађа стигла у Јерусалим. Овај транстпорт је трајао од месеца августа до децембра. У септембру 1672. године почело је ново реновирање крова и зидова цркве, као и отварање зазиданих врата и прозора. Освећење цркве је извршено у време Сабора у Јерусалиму исте године. Овај Сабор је ослободио Кирила Лукариса од оптужбе језуита.
Са дозволом султана Сулејмана 1689. и у време патријарха Аврамија 1755. године, вршена су нова реновирања Витлејемске цркве. У време Атанасија Трећег, године 1842, извршена је потпуна и велика обнова ове светиње. Стари кров је скинут и замењен оловним. Под витлејемског католикона поплочан је мермером, док је спољни прилаз поплочан домаћим витлејемским каменом. Сви зидови са постојећим мозаицима, иако кроз историју значајно оштећени, заштићени су мермерним малтером. То је била и последња велика обнова Витлејемске цркве до нашег времена. |
