Велика Хоча била је велико средњовековно насеље са око 40 хиљада становника. Било је то време успона Српског краљевства и царства са деспотством, када је Србија производила петину светског сребра, када се на дворовима јело из позлаћеног посуђа и када је Ново Брдо, рударска престоница сребра и злата, било велико као Лондон и Париз. Гледано данас, види се колико су Азијати декадентно деловали на нас Словено–Србе који смо петвековном крвљу бранили успон европске хришћанске цивилизације. Међутим, да су Азијати освојили Цариград (Византију), како је писао Георгије Острогорски, 678. или 718, или победили Карла Мартела код Поатјеа 732. године на другом крају Европе, како П. П. Његош закључује „Францускога да не би бријега/ Арависко (Арабљанско) море све потопи“.
И да је то етничко, експанзионо море из Азије у 7. и 8. веку потопило Балкан, како би то ужасно било, не бисмо имали средњовековно духовно, национално и културно расцветавање јужнословенских земаља, па ни Србије, светородних Немањића, Лазаревића, Бранковића и других. Полом је дошао у 14. и 15. веку, а последице преверавања и данас су тужне. Храм Св. Архиђакона Стефана у Великој Хочи је један од 13 цркава и манастира колико их сада има. Мада је, сам „царски Призрен“, „мали Цариград“, имао и сад има 365 цркава и црквишта (од којих многи данас имају само темеље), од њих је најславнија Богородица Љевишка, као и Св. Архангели Силног цара Душана, али су обе светиње љуто, са стотине других, спаљене и рушене пре, а особито 17. марта 2004. Чак и гробови, са преминулима, скрнављени су, кости разбациване и туцане, што је ужаснуло и стране војнике, Чехе, Словаке и друге (о чему је, двомесечно, и чешће, Епархија рашко-призренска обавештавала и давала саопштења пре и после 1999. и 2004. год.).
Надлежни парох у Великој Хочи, прота Миленко Милодраговић, као и вођа пута, о. Панић, успут су нам, потанко, о свему говорили. И то, да је из Велике Хоче у „царски Призрен“ вино отпремано виноводом. По обављеним кратким молитвама, уз целивање икона, посебно велике Св. Николе, прешли смо прекопута у Винотеку Високих Дечана где смо обишли капелу Св. Великомученика Трифуна, заштитника виноградара. После краће молитве, целивали смо чудотворну икону Пресвете Богородице, из чијег се десног ока види потекла сасушена суза. У огромној винотеци, од монаха Данила, сазнали смо како се припрема то чувено дечанско вино. Неки су га и пробали, купили и, са одличном лозовачом из подрума мештана, понели за Београд. После заједничке вечере отишли смо на починак.
Ујутру, око 6 часова, поздравили смо се са племенитим домаћинима и кренули ка светој Пећкој Патријаршији, која тога дана слави Покров Пресвете Богородице (14/1. октобра). То је једна од три велике цркве повезане припратом. Под једним кровом су храмови: Покрова Пресвете Богородице, Св. Димитрија и Светих Апостола, који је подигао св. Арсеније Сремац (1233–1263) (+1266), када је из Жиче пренео седиште Српске Архиепископије због монголске најезде 1242. године. У Пећи су видљиви трагови много ранијих богомоља. Као што је и Велика Хоча на темељима светиње из 4. века, а цркве су су јој од В. Дечана старије око 300 година. И четврта црква Св. Николе јесте уз Пећки свети бастион млађег датума, задужбина Светородних Бранковића. О свему овоме вођа пута о. Радивоје нам је упечатљиво говорио.
У СВЕТОЈ ПЕЋКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ
Одлазећи из Велике Хоче кроз села и градове, Ораховац, Ђаковицу, Пећ и опет гледајући исту тужну слику, разорена и спаљена српска села, нешто обновљена која чекају да им се врате власници, као и храмови где има монаха и монахиња; они су ту на мртвој стражи хришћанске цивилизације, нису по цену смрти дезертирали. Да ли то, слепи душом, западњаци хоће да виде и глуви бићем да чују? Зочиште и сви други бастиони Словено-српског Православља јесу лечилишта и прогледилишта (духовна). То вече, уочи Покрова, један интелектуалац Србин, исприча нам, да му се мучен један Албанац више пута жалио, да га мучи савест што није помогао једном киднапованом убијеном Србину, који је вапио: „Спаси ме, помози ми“. Несрећнику је он одговорио да не може. Као и разговор са једним високим официром мировних снага који му се, попивши мало више алкохола, поверио: „Ваша је вера ортодоксна (православна) најближа Богу“. „ Бог Христос је један исти, а ви нам однемажете“ рекао му је Србин, на што му је западњак одговорио: „Јесте, тачно је то, али ми немамо опасност од Албанаца, већ од Туркиш; Турци се доселе, и после доведу и населе целу улицу. Јесмо вам разбили државу, али Црква вам је јака, њу никако не можемо да разбијемо“. Размишљајући о тим мислима, као и о речима проте великохочанског Милодраговића (од Лознице), који нам је пред растанак, на питање мисли ли негде да тражи другу парохију, рекао: „Не, земљаче, мени је овде добро, остајем цео свој живот, до пензије“, за коју му треба још око 10 година. Не жели да му народ каже „побегуља“. Мада је, у Св. Писму и сам Господ рекао: „А кад вас потерају у једном граду, бежите у други“ (Мт 10,23), што се Србима догађа вековима. Великохочански парох још додаде: „Само ви нама дођите, кад год можете, овде има свега: грожђа, вина, ракије, поврћа за зимницу и осталог, не треба нама ништа да доносите. Не заборавите нас!“. Такве родољубиве мисли покретале су хиљаде српских душа да крену Светој Патријаршији Пећкој. Али услед наглог захлађења, снежних вејавица по планинама пошао је само један део од унутрашње Србије и Црне Горе, чији се један аутобус заглавио у сметовима на Чакору.
Тог прохладног јутра у Пећи и околини није падала киша, али је било хладно од снега који се белео на планинама.
СВЕТА ЛИТУРГИЈА И РУКОПОЛОЖЕЊЕ
У 9 сати почела је Света архијерејска Литургија коју је предводио Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, са још шест отачаствених архијереја из отаџбине и иностранства, као и 20 свештеника и ђакона, cа новорукоположеним, тада на служби ђаконом Марком, сином проте Трајана Којића из цркве Св. Марка у Београду. Сама Литургија била је величанствена, уз мноштво света младог и старијег у све три цркве и испред храмова, праћена свеумилним хорским и народним појањем. Свето небеско-земаљско торжество сливало се у симфонију у којој су учествовали и анђели и светитељи, који из ковчега својом молитвеном снагом вапију Богу живом и свуда присутном за спас рода Српскоправославног и свечовечјег. Тако су молитвом небесима са народом стремили отачаствени архијереји, свештеници и монаси са ђаконима и новорукоположени Марко Којић. На Св. Литургији приличан број верних се и причестио...
ВАСЕЉЕНСКА БЕСЕДА
„Бог није оставио човјека, кога је са светом из љубави створио“, зборио је Mитрополит Амфилохије, већ га је походио кроз изабранике своје, патријарха Аврама, св. пророка Мојсеја на Синају, коме је открио Име и Закон који је основа свих закона до данас, куда ходи род човечји. Преко сина човечјег, историјски, космички и надкосмички открио Бога Оца и Духа Светога освећивао људски живот. Како су св. Апостоли то кроз проповед пројављивали: ’што чусмо, што видесмо и рукама својим опипасмо, то вам јављамо’. До данас јављање Божје и присуство Господа у роду народима и појединцима“.
"За време византијског цара Лава Мудрог, 911. године у Влахерни цркви, св. Андреј Јуродиви, који је био „луд ради Христа“, и носио „олтар живоме Господу у души“, удостојио се да види Пресвету Богородицу са својим златним Покровом над народом Божјим, Цариградом, Црквом Христовом, народима света и земље, чувајући да се не распадне... Ми целивамо красницу Пећку свесвету, која и честито чува, не само Косово и Метохију, већ и сав свет... Света Красница Пећка, са светим ћивотима кроз векове, св. Краљем Стефаном, св. Кнезом Лазарем, св. Јоаникијем, св. Петром Коришким, штите свој народ. Покров Мајке Божје, препун чистоте и добра, чува овај народ, и он је у бићу и животу овог народа. Господа благосиљамо и Пресвету Богородицу, која је шира од небеса, што су и нас прибрали хришћанским народима, подарили нам свете да нас обрадује не људском, већ Божјом мудрошћу. Темељећи нас на Покрову Пресвете Богородице, која крили наш народ и сав свијет. Нека је Богу Оцу, Сину и Духу Светоме хвала и слава у векове! Амин.
На крају свечаности, пресечен је славски колач сестре Цице из Црне Горе, са Михољске Превлаке из Тивта, чију четврт је примио бизнисмен, задужбинар цркве у Пећкој Бањи, Милорад Ралевић. Том приликом, митрополит Амфилохије поздравио је домаћине Славе честитајући им празник, игуманији Февронији са сестринством чији број са искушеницама је око пола стотине. Као и новопосвећеног ђакона Марка, који се сврстао у легију Христових богослужитеља, да ревнује, као и монаси, за Христа.
Посебно, митрополит је поздравио појединачно сваког архијереја: Константина који у Западној Европи брине и сабира Србе у дијаспори у Цркви Православној, еп. Пахомија који доноси благослов од Светог Прохора Пчињског, еп. Саву који чува Православље у страдалној Славонији, еп. Филарета од Светиње манастира Милешева, задужбине синовца Св. Саве краља Владислава, затим, еп. Јоаникија из Никшића, као и еп. липљанског Теодосија, игумана Високих Дечана, који је дошао од стране еп. рашко-призренског Артемија, који је био на Слави друге косовометохијске цркве која слави исто Покров Пресвете Богородице.
На крају се прешло у патријаршијску резиденцију, где је митрополит Амфилохије у име патријарха Павла и Св. Синода уручио Орден Св. Саве новинару Драгославу Савићу, који је снимио на хиљаде верских радио-емисија, нарочито са монасима Св. Горе и Хиландара, и то у време жестоког богоборства. Господин Драгослав „Батица“ Савић, захвалио је митрополиту и Св. Синоду бираним речима.
Потом се прешло у Велику дворану на свечан ручак, где су међу уваженим гостима били и високи официри наше западне браће.
По завршеном обеду, узесмо благослов од Светиње и Светих, поздрависмо се и кренусмо ка северу балканских простора. Иза нас, на мртвој стражи хришћанске цивилизације, осташе мати игуманија Февронија, која, са неким сестрама има по око 70 година монашког ревновања, више но ми неки живота. Ово неуморно јато чеда Свете браће Кирила и Методија и Светога Саве остадоше са осталим сестрама, монасима и страдалним народом хришћанским, као живи бедем од крви и меса, ревни и верни Христу Богу до издиханија. |
