Црква светог архангела Гаврила

Пројекат овог храма, задужбине народног посланика Милана Вукићевића, израдио је Григорије Самојлов, руски архитекта у емиграцији, који је пројектовао и извео велики број зграда различитог карактера у Београду. Основа цркве, која је саграђена у српско-византијском стилу, је у облику крста са полукружном, споља тространом олтарском апсидом, централном куполом, бочним певницама и припратом која повезује мање куполе – северну и јужну. Фасада је декорисана жутим раковичким, и црвеним и белим аранђеловачким каменом.Иконостас и резбарене делове полијелеја израдила су браћа Милојевић, а иконе на иконостасу академски сликар Драгомир Глишић. Под цркве је израђен у мозаику, по узору на манастир Св. архангела у Призрену, а прозори су украшени изузетно лепим витражима, о чијем аутору у летопису цркве, нажалост, нема података. Мозаик-икону св. арх. Гаврила, која се налази изнад јужног улаза у храм, израдио је 1972. год. сликар Милосав Младеновић.

РАД И ОБНОВА

Академски сликари Варун Секрет и Ретлингер су, одмах по изградњи храма, насликали неколико зидних композиција, али по избијању Другог светског рата обустављено је живописање. Рестаурацију њихових фресака обавили су брачни пар из Београда, академски сликари Даница и Милосав Младеновић (њих двоје су у периоду од 1997. до 2000. год. живописали храм св. Саве у Хановеру – Немачка). Почетком 80-тих година прошлог века, Црквена управа је од више истакнутих живописаца изабрала Драгомира (Драгана) Марунића, академског сликара из Београда, да живопише унутрашње зидове. Он је за 226 дана осликао цео храм, и 11. октобра 1987. год. патријарх Герман обавио је чин освећења живописа.


На Ликовној академији у Атини Марунић је провео три године изучавајући технологију боја, сликарство и фрескопис, и његово познавање византијске иконографије се јасно види у цркви Св. арх. Гаврила коју је живописао у српско-византијском стилу. Поред ове, осликао је и 36 српских цркава широм света, међу којим су и: цркве манастира Каона и Велика Ремета (заједно са сликаром ђаконом Николом Лубардићем), цркву манастира Тавна, цркве у Сремчици, Светог Саве на Врачару, Сабор српских светитеља на Карабурми (1993.), Светог Василија Острошког на Бежанијској коси (2002–2003), цркву у Хамилтону (на Nash Road-у) и у Риџајни (Канада). Такође, Марунић је, у периоду од 1995. до 2002, живописао прву српску манастирску цркву у Канади, у Милтону, манастир Св. Преображења Господњег, уз помоћ ђакона Николе Лубардића и Драгана Станковића.

У осликавању храма Св. арх. Гаврила Марунић је применио програмско решење живописа куполних цркава у касновизантијској епохи. Сцене из циклуса Великих празника, Христових страдања, Христових чуда и парабола и циклуса посвећеног Мајци Божјој уметник је представио користећи предлошке старих мајстора, понајвише Ерминију Дионисија Фурноаграфиота, и по узору на иконографска решења изведена у великим грчким, српским и македонским манастирима (као што су Ставроникита, Студеница, Пећка Патријаршија, Старо Нагоричино).

У средишту централне куполе је Христос Пантократор, у тамбуру старозаветни пророци са ротулусима, а на пандантифима јеванђелисти. У врху олтарске апсиде насликана је Ширшаја небес, испод Причешће апостола, и у доњој зони Служба архијереја. У олтарском луку изнад иконостаса представљене су старозаветне сцене: Премудрост сазида себи храм, Скинија Господња, Спомен праведног Гедеона, Жртва Аврамова.

У наосу, у највишој зони су представљене теме из Великих празника, ниже из Христолошких циклуса, испод којих је фриз светих Мученика у попрсју. И у најнижој зони живописа наоса су појединачне представе светих у пуној фигури. У галерији, поред ликова светитеља, насликан је и Први васељенски сабор.

На зидовима припрате представљени су: лево од улаза – стојећа фигура св. арх. Гаврила, који држи свитак у рукама, а поред њега, са друге стране прозора, св. Симеон Столпник. Изнад њих, у лунети изнад прозора приказан је св. Јован Кронштатски. На северном зиду овог дела припрате насликани су св. цар Константин и царица Јелена. У луку на своду су преподобни Пахомије Велики и преподобни Варлаам Индијски. На централном делу свода припрате, изнад улаза у храм, представљени су старозаветни праоци. На зиду десно од улаза насликани су: св. арх. Михаило, поред њега, са друге стране прозора је св. Алимпије Столпник. Изнад њих, у лунети изнад прозора св. Нектарије Егински. На јужном зиду су приказана света браћа Кирило и Методије.

Сви остали делови зидних површина осликани су ликовима преподобних, мученика, светих жена и других светих људи у медаљонима, и орнаментиком. У овом храму су, први пут у српском фреско-сликарству, представљени светитељи као што су св. Јован Кукузељ, св. Николај Јапански, св. Иринеј Сремски.

Марунић је у цркви Св. арх. Гаврила извео аутентичан византијски, православни живопис. Позадина фигура и сцена, које приповедају догађаје из свештене историје, је тамноплава. Ликови светих, који су приказани преображени у слави Христовој, су продуховљени и изражајни, и Марунић успева да подражава фреско-сликарство византијске епохе које „новог човека представља у хармоничном односу са Новим небом и Новом земљом Царства Божјег“.

Посматрајући зидно сликарство овог храма, на коме се и у детаљу види суптилан сликарски приступ уметника, човек опитно доживљава ово место као „своје огњиште, дом Божји“ и кроз Евхаристију „предокуша искупљен, нетрулежан и преображени време-простор Царства Небеског“ (о. Стаматис Склирис, У огледалу и загонетки, Бгд, 2005, стр.274).

ПУТ РАЗВОЈА

Из овог приказа зидног сликарства већих београдских храмова, који је изложен у неколико наставака, види се развојни пут црквене уметности у Србији у периоду од друге половине 19. па до краја 20. века. Види се и однос Цркве, њених великодостојника и самих уметника, према црквеном зидном сликарству. У време када су се на овим просторима стварала уметничка дела на прелазу из класицизма у романтизам, српски сликари образовали су се на Уметничкој академији у Бечу, са које су и донели много тога страног српском традиционалном црквеном сликарству. Они су радили под утицајем назаренског сликарства и преко њега унели и неке католичке теме у православну иконографију. Међутим, и поред тога што нису довољно познавали или нису имали чула за православне догме, они су се, користећи се техникама и дидактиком назаренске школе, трудили да створе национално сликарство. Јер, у то време „православност ће постати национална, а не теолошка категорија“ (С. Богдановић, Православност у српском црквеном живопису, Зборник Матице српске за ликовне уметности 9, 1973, стр.235). Димитрије Аврамовић и Живко Петровић су неки од уметника бечке школе који, су осликавајући зидове цркава, унели новине у само схватање зидне слике и мотиве који се на њој приказују (на пример, иконографски тип Христа – или Бога Оца – Старац дана на своду изнад солеје насликан на „западњачки начин“).


 Да су у то време уметници били под великим утицајем Запада, говори и њихов живопис који не прекрива све унутрашње зидове цркве, већ су то само појединачне представе на одређеном месту, рађене не више у фреско-техници, већ уљаним бојама на сувом малтеру. Јер, тада и високи и богато декорисани иконостаси рађени у стилу западноевропске уметности готово да и потпуно замењују живопис који је сведен на декорацију мањих површина. Али, како је уметник везан за епоху и друштво у коме живи и ствара, тако је и његово дело израз времена у коме је настало. И зато касније, када слаби утицај Западне цркве и њеног сликарства, а повећава се интересовање за средњовековну источнохришћанску традицију, уметници живопишу цркве у стилу српског традиционалног сликарства комбинованог са савременом уметношћу. Најпре је то синтеза са реализмом (Андреј Биценко), а онда и са надреализмом (стил у коме је Милић од Мачве живописао вождовачку цркву) као уметничким оквиром у коме стварају сликари средином прошлог века.

И најзад, потпуно враћање и обнављање аутентичне православне иконографије и сликарства – средњовековног византијског сликарства у чијем духу данашњи уметници осликавају зидове храмова (Драгомир Марунић). То је не само обнављање средњовековних мотива и тематског програма живописа, или технолошког процеса којим је он изведен, већ и својеврсна реминисценција на сврху ове уметности – њене свештене функције и улоге уметника у њој. Јер, живописац слика оваплоћеног Логоса, Бога који је љубав и преображеног човека у Његовом царству. Он је „слуга Лепоте Божје, који проповеда о Богу помоћу својих боја и цртежа... Он је и оригиналан (изворан) јер је такав само онај који допире до Извора, до Бога“ (еп. Данило Крстић, Иконограф: слуга Лепоте Божје, у: Теолошки погледи 4, 1990, стр. 214). И зато не може свако да представи духовну лепоту и богатство православне црквене уметности, већ онај који у смирењу прилази овом служењу („Када би се уметност састојала једино у објективном репродуковању предмета, онда би, не само сваки човек, са више или мање напора, могао бити уметник, него би и сва уметничка дела у историји била слична, па чак и иста. Нема за правог уметника објективног предмета истоветног за све људе; за уметника има на првом месту његовог осећања поводом једног предмета, и зато што је код људи осећање различито, различит је и исти ’предмет’ код разних уметника“, Милан Кашанин, Погледи и мисли, Матица српска, Н. Сад, 1978, стр. 14). „Нису сви људи рођени за иконописце“ – ми бисмо на овом месту рекли живописце, „јер су многа и различита рукодеља (дарови) дарована од Бога којима се људи могу хранити и опстати у животу и без иконописа“ – живописа. Јер не треба „дати да се Божји образ (лик, слика) понизи!“ (из 43. главе Стоглава – Московског сабора из 1551. год). Само онај уметник који опитно живи духом Православља, и који није пуки кописта, већ је ликовно инвентиван, може „светим добром украсити“ храм, и његово дело ће бити слика Царства Божјег.

КРАЈ ФЕЉТОНА