Дубоки смисао

Сваки детаљ храма, међутим, има свој дубоки смисао и значење. Још издалека можемо да видимо како се блистају крстови на куполама храма. Купола са крстовима као да повезује небески и земаљски простор у један целовити, освештани свет. Купола је слична пламену упаљене свеће и није случајно што су још од давнина наши преци настојали да чак и у најтежим временима позлате куполе и крстове храма.  

Сваки храм је посвећен неком светитељу или догађају. Понекад храмови имају и по неколико олтара, и тада је сваки од њих посвећен једном светитељу или догађају. Само здање храма гради се или у облику крста (Христов символ), или у виду круга (символ вечности) или, пак, у виду осмоугаоника (символ Витлејемске звезде, која је мудрацима са истока показала пут). Храм је овенчан куполом (која је символ неба), на чији се врх поставља крст. Уколико се на цркву постави једна купола, онда она символише Самога Христа; ако се поставе две куполе - онда су оне символ две Христове природе, божанске и човечије; три куполе су символ Три Лица Пресвете Тројице, пет купола - символ Христа и четворице Јеванђелиста, ако их је седам онда су оне символ седам Светих Тајни Цркве или Седам Васељенских сабора, ако их је девет - оне су символ девет анђелских чинова а ако их је, пак, тринаест, онда символишу Христа и Његових 12 апостола.

АРХИТЕКТУРА ХРАМА

Као и сваки вид уметности, и архитектура има себи својствен професионални језик - језик архитектонских форми које су нераскидиво повезане са човековим погледом на свет, са његовим духовним устројством. Управо због тога се смисао и значење архитектонских форми хришћанског храма може разјаснити само уколико храм посматрамо у његовој идеји - као плод домостроја Божијег и на основу предања које се брижљиво чува унутар Цркве. Русија је, на пример, из Византије заједно са Православљем примила и обрасце црквене архитектуре, али, иако су сачувале опште и основне црте византијских храмова, руске цркве имају и много тога самобитног и својеврсног.


Било би занимљиво да упоредимо живописање зидова унутар храма са символиком спољашњих архитектонских детаља. Садржај зидног живописа обично чине јеванђелски догађаји везани за земаљски живот Господа Исуса Христа, Пресвете Богородице, апостола - и то је видљива слика закона Божијег који је хришћанима дат у Новом Завету. На зидовима се такође живопишу и ликови светих - царева, светих епископа, мученика и преподобних, који су својим животима испунили и проповедали закон хришћанске вере. 

У куполи се изображава Глава Цркве - Христос Сведржитељ. На четири зида главног дела храма обично се узвисује свод у облику полулопте, слично као што се небески свод уздиже над све четири стране света. Сам врх храма, који крунише купола са изображењем Христа Сведржитеља, јесте заправо символ Самога Христа - Главе Васељенске Цркве. Уколико је сам храм тело Цркве, онда је његов врх - обитавалиште Божије премудрости.

УСТРОЈСТВО ЦРКВЕ

Од посебног је значаја само устројство храма. Најчешће се сусреће троделна подела храма на олтар, храм у ужем смислу (наос) и припрату. Олтар означава сферу обитавања бића Божијег, храм - сферу вишњег анђелског света (духовно небо), а припрата - сферу земаљског постојања. У припрати су некада стајали они који су се припремали за крштење („оглашени“), као и покајници који су привремено били одлучени од Светог Причешћа. У манастирским храмовима се догађало да припрату користе и као трпезарију. Сам храм или наос је предодређен непосредно за верујуће. Главни део храма је олтар, свето место у које непосвећенима није дозвољено да уђу. Олтар означава небо на којем обитава Бог, док храм изображава земљу. Олтар је обавезно окренут према истоку, одакле долази Царство Христово. Сагласно јеванђелским текстовима, Христос је „светлост“ и назива се „Сунцем правде“ и „Незалазним сунцем“. Он се такође назива и „истоком“ и „звездом светлом и јутарњом“, а што је супротност западу, под којим се подразумева сатанино царство. На тај начин, оријентисање храма од запада према истоку није чињеница реалне географије него, у много већој мери, оријентир сакралне топографије, као и чињеница свештене историје која се непрестано понавља. Најважнији део у олтару је престо - посебно освештани четвороугаони сто који украшавају две тканине од којих је доња од белог платна а горња - од броката. Сматра се да је на престолу невидљиво присутан Сам Христос и из тог разлога престо могу да додирну само свештеници. На престолу се увек налазе антиминс, Јеванђеље, крст, дарохранилница и дароносица. Антиминс је главни свештени предмет храма. То је свилено платно које је освештао архијереј и на том платну је извежено Полагање Христа у гроб. Осим тога, у антиминс се обавезно ушива делић моштију неког светитеља. У првим вековима хришћанства служба Божија (Литургија) увек је вршена на гробовима мученика или над њиховим моштима; служба не може да се врши без антиминса. Није случајно што се назив „антиминс“ са грчког преводи као „уместопрестоље“. Антимимс је обично увијен у друго платно - илитон, који подсећа на повез какав је Христос, будући у гробу, имао на глави. Дарохранилница је ковчежић у облику црквице и овде се чувају Свети Дарови за причешћивање болесника. Када, пак, свештеник одлази њиховим кућама да би их причестио, он ове Свете Дарове носи у дароносици.

Место иза престола, код источног зида, увек је мало узвишено и назива се „горњим местом“. Сматра се најсветијим местом у олтару. Овде се поставља велики свећњак и велики престони крст. Иза олтарске преграде (иконостаса), код северног зида, постављен је посебан сто који се назива жртвеником. Овде се припремају хлеб и вино за Свето Причешће. Ради њихове припреме током обреда који се назива проскомидија, на жртвенику се налази путир - света чаша у коју се улива вино са водом (крв Христова); осим тога, ту се налази и дискос - тањирић на који се ставља хлеб (тело Христово) за Свето Причешће, као звездица, тј. два метална крака сједињена крстом; звездица се поставља на дискос како покровац не би додиривао честице просфоре (звездица је иначе символ Витлејемске звезде). Најзад, ту се налази и копље - оштар штапић који служи за вађење честица из просфоре (копље је символ оног копља које је Христу проболо ребра док је био на крсту), кашичица за причешћивање верујућих и сунђер за брисање сасуда. Хлеб који је припремљен за Св. Причешће прекрива се покровом. Мали покрови називају се покровци, а велики - воздух. Осим тога, иза олтарске преграде чувају се кадионица, дикирије, трикирије (двокраки и трокраки свећњаци) и рипиде којима ђакони благо покрећу ваздух изнад Дарова приликом њиховог освештавања.

ШТА ЈЕ ИКОНОСТАС?

Иконостас одваја олтар од остатка храма. Истина, један део олтара налази се и испред иконостаса, и тај део се назива солеја (грчки израз, означава „узвишење насред храма“), док се средина солеје назива „амвон“ (такође од грчке речи, која значи „усходим“). Приликом вршења службе, свештеник са амвона изговара најважније речи. У символичком смислу, амвон има више значења. То је, истовремено, и гора са које је проповедао Христос, и Витлејемска пећина у којој се Он родио, и камен са којега је анђео обзнанио женама - мироносицама да је Христос васкрсао. На крајевима солеје, уз зидове храма, налазе се клироси - места за појце и чтеце. Сам назив потиче отуда што ту стоје они свештенослужитељи („клир“) који су и појци. Код самих клироса обично стоје хоругве - иконе на тканини, причвршћене за дугачке штапове и сличне заставама. Оне се носе приликом литија.


На иконостасу, који одваја храм од олтара, обично се налазе троја врата. Средишња и највећа међу њима називају се царским дверима. Осим дрвеним крилима, царске двери су прекривене и завесом која је, као по правилу, црвене боје. Саме царске двери украшене су иконом Благовести и изображењима четворице Јеванђелиста. Изнад њих се обично налази икона са представом Тајне вечере. У већим црквама иконосас се састоји од пет редова икона. Доњи ред се назива локалним, зато што се на њему налази икона празника или светога у чију је част подигнут тај храм. У средини овог, доњег реда, налазе се, као што је речено, царске двери. Када се нађемо пред царским дверима, десно од њих видећемо икону Христа Спаситеља, а десно од ње - икону светога или догађаја којем је посвећен храм. Крајње десно налазе се јужна врата и на њима се обично изображава арханђео. Десно од јужних врата такође може да се нађе нека икона. Лево од царских двери налази се икона Пресвете Богородице, а лево од ње - још неколицина икона. Други ред је обично посвећен празницима и на њему се најчешће налазе иконе 12 Великих празника.

Трећи ред се назива деизисним, где се у средини се налази икона Господа Исуса Христа; са Његове десне стране је икона Пресвете Богородице, а са леве - икона св. Јована Претече. Лево и десно од њих налазе се иконе светитеља и арханђела (а понекад и иконе 12 апостола, прим. прев.). Четврти ред се назива пророчким, јер се у њему налазе иконе старозаветних пророка - Исаије, Јеремије, Данила, Давида, Соломона и других, док се пети ред назива праотачким. Праоци су, заправо, патријарси израиљског народа, као што су Аврам, Јаков, Исак или Ноје.

Такво је традиционално устројство иконостаса. Ово устројство, међутим, може да буде и другачије, тако да можемо да видимо и иконостасе на којима је празнични ред изнад Деизиса или је, пак, сасвим изостављен. Храмовно сликарство има свој дубоки смисао. Ми смо навикли да своје домове украшавамо сликама и портретима наших ближњих. Исто тако, и цркву украшавамо ликовима оних који су нам драги у Царству небеском, с том разликом што то не чинимо фотографијама или сликама, него иконама, мозаицима и фрескама. Храм који је украшен мозаицима или фрескама у потпуности се преображава и та изображења дају архитектури статус сакралног простора. Монументалне декорације храмова у Источној хришћанској Цркви традиционално се остварују тако да ликови Христа, Богородице и светих на зидовима и сводовима храма омогуће ономе који унутра улази да доживи осећање њиховог реалног присуства.

СИНТЕЗА УМЕТНОСТИ

Православни храм је синтеза уметности, он је пуноћа и целовитост. Да би се описала лепота храма, можда би било најбоље да употребимо стари, црквенословенски израз „благољепије“. Ова реч је синоним за лепо или прекрасно. Она у себи сједињује два значења, прво је лепота и красота, оно што је изврсно уређено, а друго - је добро и корисно, а што означава црквенословенска реч „благо“. У Цркви, лепота води ка поимању добра, она присаједињује вишем, божанственом добру. То видимо на иконама, то чујемо у црквеној музици. Другим речима, у храмовној уметности не може да постоји ништа што је саблажњиво или острашћено, што нас привезује за овоземаљска задовољства. Све у тој уметности треба да нас уздигне ка вишњем свету и, најзад, ка самом Господу.

Храм и свештенослужење - то је синтеза уметности. Овде се могу видети све врсте уметности, па чак и занатства, које постоје у свету. Овде припада архитектура (само грађење храма), сликарство (иконе), музика (црквено појање) поезија и књижевност (све црквене службе и молитве), умеће беседништва (проповеди), дрворезбарење, шивење, вез, кујунџијски занат. Чак и ако се нађемо у неком скромнијем храму, приметићемо колико је труда и умешности уложено. Овде можемо да приметимо да у храму постоји и сличност са драмском уметношћу. Наиме, васцела служба устројена је по унапред утврђеном плану или, ако бисмо рекли савременим језиком - сценарију. Ако пажљиво размотримо наше свеноћно бдење, у њему можемо наћи елементе старогрчке трагедије (која је, такође, представљала једну религиозну уметност). То, наравно, није случајно, јер су древни Свети Оци, који су састављали ове службе, пореклом били Грци, а у културном погледу - наследници античке цивилизације. 


У православном храму се, помоћу синтезе архитектуре и сликарства (живописа) изражавају идеје о стварању света. Још су стари Грци дали одређење створеном свету - свет је космос, тј. нешто што је добро уређено, складно и лепо. Храм, са своје стране, покушава да понови лепоту васељене. Купола је свод, а полијелеји и свеће - звезде. Олтар и сам храм символизују небеско и земаљско начело. Идеје о створеном свету одражавају се и свештеним радњама. На пример, отварање царских двери символише небо које пред нама отвара своје наручје.

Господ је још у Старом Завету заповедио да се храм и све што му припада не могу начинити од било каквог материјала и да то не може учинити било ко. Другим речима, приликом украшавања храма мора се, колико је то могуће, користити само оно што је најбоље. Христове речи о томе да ћемо Га бити недостојни уколико нешто у овом свету будемо љубили више него Њега Самог могу да се примене и на храм као дом Божији. То значи да своје станове можемо опремати скромније, али да велике напоре треба да уложимо у украшавање храма. Храмови су сведочанства о благочашћу једног народа.

Када смо у храму или на служби, ми стојимо пред лицем Бога Који поседује силу и свемогућство, Који нас је створио и у Чијим је рукама наша судбина. Стога смо дужни да своја осећања према свом Творцу и Доброчинитељу изразимо и одговарајућим украшавањем храма, добрим појањем, молитвама и доличним понашањем на богослужењима. Међутим, утицај ове лепоте на човека и на његово морално стање у највећој мери зависи од начина на који човек поима ту лепоту. Постоје људи који у цркву долазе само зато да би слушали црквено појање. То, наравно, није етички, него естетички приступ. На исти начин можемо се односити и према иконопису, и према свој оној лепоти која је присутна у цркви. Чак се и молитве могу посматрати као примери песничког или беседничког умећа. Ако, пак, желимо да духовно и морално узрастамо, онда би требало да у себи повежемо лепоту и моралност, лепоту и духовне циљеве.

Лепота коју видимо у храму није самој себи циљ. Кроз спољашњу лепоту, ми проничемо у лепоту духовног света, док духовни свет са његовом лепотом, која није од овога света, прониче у нас. О том узајамном проницању говори се и у једној од великопосних песама која, узгред, представља синтезу најузвишенијег богословља, најдубљег религиозног доживљаја и најпрефињенијег песништва. „Женику, Који лепотом превазилазиш свакога човека, Који си нас позвао за трпезу Твоје духовне ложнице, причасношћу страдањима Твојим свуци са мене наказност мојих прегрешења и, одеждом славе украсивши Своју лепоту, покажи ме као светлог учесника за трпезом у Твоме Царству, јер си Милосрдан“.

О. Јосиф Зетеишвили, Светлана Маркова

Превод: Антонина Пантелић