Господ нас чува

Нисте наступали на великим концертима од 2000. године, премда сте у међувремену непрекидно радили, али ван медија. Добили сте етикету бенда кога је прошли политички режим држао на листи повлашћених. Како се уметници боре против политичких сврставања и страначких утицаја, колико је истине у томе да се музика може радити независно од турбулентних политичких смена у Србији?

– Господ нас чува и сачувао нас је да не патимо за успехом и не владамо се законима естраде. Музичари који то воле су несрећни. И треба да буду несрећни јер су издали уметност. Више нису уметници, већ шефови естраде а ту је примарно да будеш јаван, популаран... У уметности је то најнебитније. Медији су сасвим неоправдано пришивали јавним радницима, а ми то јесмо, политичке етикете. Раде то и данас. Тако су нама покушали да залепе префикс миљеника прошлог режима. Није ту политика крива. Медији су криви за сатанизацију или дизање на пиједестал многих личности. Медији су се понели најсрамније јер су се оглушавали о услове под којима морамо да радимо, с друге стране су партијски навијачи који су нас напали да тобоже припадамо СПС-у. Ми смо игнорисали ту медијску прљаву игру.Преживљава се врло једноставно, тако што волиш своју музику и ако је годинама свираш само у својој соби. Најважније је да се ствара, то ме чини срећним. Ми смо 2000. године започели турнеју по Републици Српској и свирали смо искључиво на славама храмова поштујући традицију српског народа, који је знао да воли добру музику а политику остави политичарима. Путовали смо, дружили се са људима и тако је настао нови албум „Добро јутро - то сам ја“. Спотове смо снимали у Требињу, а куриозитет је да је за потребе спота „Вера“ смањен ниво вештачког језера како би црква која је потопљена изашла из воде. Наша музика никада није била трендовска и није припадала категорији трендовског или политичког лицитирања, то је и разлог због којих смо међу најјачим бендовима који су оставили трага у нашој земљи. Годину дана се мучимо да направимо концерт, свакога дана се мења репертоар проблема, од очаја до ненормалне радости. И све ћемо заборавити када изађемо пред публику.

И КРАЉ И ПРОСЈАК

Ви и „Галија“ славите 30 година музичког рада. Критичари кажу да сте створили јединствени музички израз. Имате ли утисак да сте утицали на генерације ваше публике?

– То је јак број. Било је лепих и ружних тренутака, очаја и ненормалне радости, био сам краљ и просјак. То је суштина живота. Сигуран сам да се свако ко воли свој посао слично осећа када жели да уради нешто велико у том послу. Љубав је једина која те чува од свих страдања када пролазиш тај пут до успеха. Док живиш, док се крећеш кроз живот, једино те љубав чува од удараца.

И публика је утицала на мене. Наравно да је велика привилегија када можеш да саопштиш, условно речено, мудре и паметне ствари. Вероватно није било све паметно. Али, велика је част када припадаш делу учења и памћења народа.

Има ли у тој синергији са публиком одговорности за утицај који имате, бавећи се јавним послом?

– Најважније је да осећате одговорност према самом себи, својој професији, љубави, својим сновима... Онда је сасвим природно да ћете бити одговорни према туђим ставовима. То је немогуће одвојити. Бог све види, Бог све зна. Када сте себични према другима, будите сигурни да сте себични и према себи. Све је постављено на тој правичној основици живота. Тако се и надамо добру или злу.

Да ли је рокенрол изгубио трку са турбо-фолком?

– Друштвена кретања одређују своје законитости. У ружним временима, што каже Андрић, глупост проговори а памет заћути. Мудри људи се повуку, пред глупошћу нема одбране. Паметан човек нема шта да говори у таквим временима, свака његова реченица ће се погрешно протумачити, јер ће се тражити нешто што не припада категорији стваралаштва нити уметности. Повучете се са сцене и сачекате да невреме прође. То није кукавичлук, глупо је гинути, а да не постоји циљ. Мени се чини да је најгоре прошло. Велики уметници и паметни људи настављају јавно да раде. Одједном, видите паметне погледе, град изгледа другачије. Живимо у време тржишне економије, новац нам обезбеђује услове за рад. Ми смо велика група, имамо велике продукцијске услове, то кошта. Морамо да цвилимо и молимо да нам неко помогне. Хвала Богу, и у том свету постоје честити људи који имају културне потребе и чине велике напоре да би урадили нешто и за нас. Њих је мало.

Постоји ли мејнстрим сцена код нас?

– Има, припада илегали: Ју група, Галија, Чорба, Дејан Цукић, Октобар, Деца лоших музичара, Партибрејкерси... Нема их на сцени. Свира само онај ко има новца. Читавих 20 година водила се хајка на гомилу уметника приписујући им разне етикете и тако су их склањали. Као да је неко намерно хтео да уништи ту сцену. Најпарадоксалније је да смо најуспешније периоде у каријери доживели у временима највећих друштвених и политичких криза, када је беснео рат, у време санкција, распада земље, нових граница... Данас имамо право да свирамо само ако нађемо спонзора, ниједна дискографска кућа није у стању то да финансира. Све што је везано за културу, нажалост, изумире. Чинимо велике напоре да рок сцена преживи, али је све теже и теже, све је мање концерата. Држава се потпуно изоловала, тако да некако испада да смо ми једини који хоћемо да се у нашој средини негују праве културне вредности.

ХИМНА ЖИВОТУ

У којој мери је православље утицало на вашу музику?

– Ја сам православац и то ми је дато рођењем. Онај ко у томе види припадност супарничкој вери, није достојан својих духовних вредности. Када сам радио циклус песама инспирисан православљем, желео сам да пренесем истинске духовне вредности. Позивао сам се на тај сегмент духовности. Те песме причају о љубави и ми смо ту поруку послали. Песма „Православље“ је постала химна многих људи а ја сам ту песму доживео као химну животу. Ако пођете од тога да су цркве и манастири чувари културне баштине српског народа, а наши прадедови чувари породичног наслеђа, православље је чувар целог нашег постојања у духовном смислу. Многе ствари се мењају - политичке околности, финансије, границе Србије али се духовне вредности једино не мењају. Ја веру гледам кроз ту форму. О својој прошлости можемо најлакше да научимо проучавајући духовну традицију. Када сам постао свестан своје вере, као дете, био сам фасциниран благошћу, миром, мирисима, љубави према животу и лепотама на којима је заснована љубав према Христу. Мржња је за мене потпуно страна ствар. Осим „Православља“, публика је лепо примила албум „Нечујна звона“ урађен за Милицу Милисављевић Дугалић, посвећен Косову и Метохији, јер су све песме са тог подручја. Албум је инспирисан православљем и вековима који су иза нас. Позивали смо се на духовне вредности, љубав, достојанство. Спасиће нас очување хришћанског духа и душе, а не пребројавање колико има православних, колико католика, колико других.

Наступали сте у портама цркава и манастира. Колико је то различит доживљај од концертне свирке?

– Имали смо част, захваљујући свештенству СПЦ, који су нас позивали да певамо за велике празнике, да осетимо то несвакидашње искуство наступа у близини светиње. Свештеници су препознали вредност наших песама и позивали нас, као рецимо приликом освештавања цркве на Романији, да одсвирамо концерт испред цркве. Огромна је разлика, вера нас обавезује, са радошћу се сећамо тих концерата. Ми смо једини бенд који црква прихвата да свира у порти када су славе. Свирамо искључиво нашу ауторску музику, музику „Галије“. Обрађивали смо током три деценије различите теме које су биле испровоциране временом у коме смо живели. Тако је и са песмама које имају за инспирацију православље, које нас је учинило бољим као народ и личности. Будућност музике је у прошлости. Озбиљни народи имају везу између будућности и прошлости. Срби имају велики проблем- кратко памтимо. Колико колена уназад свако од нас памти свог рођака, чиме се бавио, ко нам је био прадеда... Живимо и мислимо као да је живот и трајање на овоме свету везано само за наше постојање, престали смо да уважавамо прошлост, не мислимо озбиљно на будућност. Генерације наше деце показују велику површност. Када пажљиво слушамо нашу народну музику можемо да сагледамо српски народ из сасвим реалне перспективе и разумемо ко су ти људи били у ствари. Народна музика мора да има озбиљне разлоге за певање.

Ваша филмска музика за филм „Зона Замфирова“ доживела је велики успех. Нисте се бавили народном музиком, али сте одлично дочарали нишки градски миље из 19. века. Јесте ли задовољни како сте показали дух времена?

– Музика је прављена из три сегмента - у првом смо обрађивали песме из културне баштине са етномузиколошке дистанце, у следећем сегменту смо обрађивали оригиналну филмску музику прављену по принципу класичне музике и трећи део припада сонговима. Мислим да смо успели да музиком изразимо дух времена. Писао сам музику за „Зону“ да изгледа као да је стара 200 година.