Одричеш ли се сатане?

(„А језик... то немирно зло, пуно отрова“ [Јак.3,8]) Свештеник: „Одричеш ли се Сатане..? Оглашени: „Одричем се.“ (из молитава пред свето крштење)

Опште познато је да је ђаво добио свој назив на основу свога дè­ла (име му значи – клеветник или опадач). У наредним редовима откриваћемо следеће – у каквој је унутрашњој вези његово деловање са навиком сувишног говора и проношења вести о слабостима других људи.

„МИСЛИТЕ О ОНОМЕ ШТО ЈЕ ГÓ­РЕ..“ (КОЛ.3,4)
Неки сматрају да верник који хоће да води здрав духовни живот не треба превише да мисли и говори о злу. Ово је из разлога што преокупација злом човека може да одврати од созерцавања оног што је небеско, од сагледавања онога на шта упућује Свети Апостол Павле који каже хришћанима: „Ако сте, дакле, васкрсли са Христом, тражите оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога.“ (Кол.3,1) Поред набрајања зала од којих хришћани треба да се уклањају (Кол.3,5–9), он упућује на њима супротне врлине (Кол.3,12–17) и радикално наглашава: „Мислите о ономе што је гó­ре, а не што је на земљи. Јер умресте и ваш је живот сакривен са Христом у Богу.“ (Кол.3,2–3) Плодови овог живота сакривеног у Богу ће се отворити, постаће свима познати „када се јави Христос, живот наш“ (Кол.3,4) – у време Другог доласка и општег признања на Страшном Суду.
Молитвени живот Цркве ово потврђује. Наше се молитве првенствено баве Богом, Божијом благодаћу. Зло се помиње, али у молитвама нема преоптерећености њиме. Добро, а не зло, мора испунити центар нашег бића. Преокупација злом и усиљена тежња да се оно свуда и на сваком месту проналази је често карактеристика песимистичке, очајничке и осуђивачке духовности, тачније речено – девијантне и нездраве духовности.
Али, иако је наше хришћанско „живљење“ и „наше грађанство на небу“ (Посланица Диогнету, V,9; X,3)[1], ипак некада морамо да погледамо и на оно преисподње. У молитвама „пре светог крштења“ врши се „запрећивање (заклињање)“. Ђаво се помиње, али као онај који је инфериоран, као онај који ће бити истеран и прогнан – „уплаши се, изађи, и отступи од створења овог!“[2] (Запрећивање прво), помиње се као онај чија ништавна моћ „ни над свињама нема власти“[3] (Запрећивање друго). Ова се заклињања завршавају сједињењем са Христом, после чега човек крштењем улази у Цркву, живи нови живот, причешћује се Светим Тајнама. Побожан човек живи са Христом и у Христу јер је одбацио ђавола. Пошто му одбачени више није преокупација, избегава се и сувишно помињање његових имена (или надимака) због чега му је наш побожи народ и смислио одговарајући назив – „Непоменик“.

СТУДЕНИЦА ОКО 1206. ГОДИНЕ
Игуман Студенице – Свети Сава, око 1206. године својим монасима нуди есхатолошко виђење вечнога раја, анђеоског света и тамошњег живота. Иако у малој мери, ипак помиње „вечну муку“. Он обраћа пажњу на то како ли су душе грешних, те помиње њихово слање исту ту „муку“. У његовој визији мучење грешних није изостављено, али оно у овој студеничкој визији није пренаглашено и то из једног основног разлога – Свети Сава, као изразити представник светле и радосне, облагодаћене духовности, је превасходно заинтересован за Царство Божије. Зато каже: „Ум наш, дакле, нека буде на небесима у гледању на красоте рајске, на обитељи вечне, на анђеоске хорове...“[4] Његов савет – „нека буде на небесима“ одговара поменутим речима Светог Апостола Павла: „Мислите о ономе што је гó­ре, а не што је на земљи.“ (Кол.3,2) Студенички игуман у наставку парафразира Апостола: „Небеса ће са хуком проћи, ваздуси сажежени разрушиће се, земља и што је на њој и дела сажећи ће се!“ (види: 2.Петр.3,10).[5]
Он је концентрисан на јављање Христово, на „Дан Господњи“ (2.Петр.3,10), и сâм „очекујући и желећи да скорије буде долазак Божијега Дана“ (2.Петр.3,12). Зато наш Светитељ и размишља о томе „како ли ће се јавити велики Бог и Спас наш Исус Христос“ и даље: „Какво ли ће бити Христово страшно и од сунца зрачније лице?“ Своје духовно искуство преноси на монахе Студенице речима: „Ово нам треба, љубљена братијо моја, бринути и помишљати, у овом живети... јер живот на небесима имамо (види: Фил. 3, 20)“.[6]
Савина мистика никада није прожета суморним аскетизмом, његово подвижништво је јеванђелско-православно и „светлорадосно“.[7] Али, понегде се из његових речи примећује да је до тога дошао кроз дубоко „аскетско искуство борбе са тамним горчинама греха и зла“.[8] Када око 1219. године, опет у Студеници, излаже „богосмишљени домострој о нашем спасењу“[9] Свети Сава не пропушта да помене „тамодршца (=мракодршца) и греходршца и злоделатеља ђавола – који је од почетка погубио многе и у своју таму увукао род наш и многе страсти [=страдања] и стењања [=муке] тешка ставио у срца наша“.[10] Ово помињање Непоменика и страсти (тј. страдања) и стењања тешких (тј. мука), иако има важност, није било у центру занимања Светитеља – његов ум заокупља Христос.
Као што и указује Свети Сава у Студеници – „наше живљење је на небесима“ (Фил.3,20). Продужетак таквог схватања је свест да претерано посвећивање пажње злу може да буде штетно за духовни живот човека, јер му одвраћа пажњу од оног што је свето и добро. Али, да бисмо се боље оријентисали ка ономе што је чисто и свето, само ћемо кратко (али веома јасно) поменути оно што му је супротно, наравно, пазећи да не задобијемо параноичне страхове од силе која „ни над свињама нема власти“ (Запрећивање друго). Дакле, ово потсећање чинимо ради проналаска одговора на старо питање: „Шта да чинимо да бисмо творили дела Божија?“ (Јн.6,28)
ОДРИЧЕШ ЛИ СЕ САТАНЕ?
У поменутим молитвама запрећивања (заклињања), које се читају онима који се спремају за крштење, ђаволу се прети: „Уплаши се, изађи, и отступи од створења овог! И немој се враћати, нити се скривати у њему, нити га сретати или дејствовати у њему (...) већ отиди у свој тартар, све до одређеног великог Судњег Дана“.[11]
И поново му се каже: „Изађи и отступи... изађи, и отступи од овог створења са свом силом и анђелима (=весницима[12]) твојим!“[13]
И још: „Бог... ђаволе... наређује теби и свој помоћној сили твојој, да отступите од новозапечаћеног Именом Господа нашега Исуса Христа, истинитог Бога нашег. Теби свезлом, и нечистом, и прљавом, и одвратном, и туђем духу запрећујем силом Исуса Христа..!“[14]
На оглашеног се призива благодат Божија која истискује нечисто: „Господе... погледај на слугу твога, и испитај и пронађи, и одагнај од њега сва деловања ђавола; запрети нечистим дусима, и истерај их, и очисти дела руку твојих, и силним дејством својим сатри Сатану под ноге његове ускоро, и дај му победу над њим и над нечистим дусима његовим...“[15]
Владар Господ се још умољава: „ово створење твоје, избавивши од робовања ђаволу, прими у наднебеско Царство твоје... придодај животу његовом Анђела светлог, који ће га избављати од сваке напасти вражје, од сусрета с ђаволом, од демона подневног, од маштања злих.“[16]
Свештеник истеривање наставља овако: „Истерај из њега сваког злог и нечистог духа, скривеног и угнежђеног у срцу његовом, духа преваре, духа злобе, духа идолопоклонства и сваковрсног лакомства, духа лажи и сваке нечистоте, стваране по наговору ђавола. И учини га разумним јагњетом светог стада Христа твога, чесним чланом Цркве твоје, сасудом освећеним, сином светлости и наследником Царства твога; да би, поживевши по заповестима твојим, и сачувавши печат неповређеним, и очувавши ризу неупрљаном, добио блаженство Светих у Царству твоме.“[17]
На питање свештеника: „Одричеш ли се Сатане, и свих дела његових, и свих анђела (=весника[18]) његових, и сваког служења њему, и све гордости његове?“[19] човек одговара трипут: „Одричем се.“[20] На поновно питање: „Јеси ли се одрекао сатане?“[21], три пута потврђује: „Одрекао сам се.“[22] Све се ово крунише символичним дувањем и пљувањем на ђавола.

НАЗИВ ЂАВО (ΔΙΆΒΟΛΟΣ) – ОД КЛЕВЕТАТИ/ОПАДАТИ
Но, ово одрицање не треба да буде само на речима, већ и на делу. Св. Кирило Јерусалимски, припремајући кандидате за крштење, учи о постојању веома злог подстрекача – ђавола и каже: „Зачетник, дакле, греха јесте ђаво, и родитељ залâ. Ово Господ каже, а не ја: да ’ђаво греши од почетка’ (1Јн.3,8); пре њега нико није сагрешио. То што је сагрешио, не значи да је по природној неопходности задобио грешност. Тада би опет кривица за грех пала на Онога Који га је створио. Али, добрим створен, ђаво је то постао по сопственом избору, добивши назив на основу свога дè­ла. Јер будући архангел, доцније би назван клеветник (=опадач), ђаво (διάβολος) – од клеветати/опадати, и будући добри слуга Божји, добио је себи својствено име Сатана. Јер Сатана и значи противника – ђавола. Ово учење није моје, него духоносног Пророка Језекиља. Јер он, оплакујући га каже: ’Ти си печат савршенства и венац лепоте у рају Божијем био’ (Јез.28.12–13). И мало потом: ’Беше непорочан у данима својим (=савршен беше на путевима својим) од дана у који си створен, док се не нађе безакоње у теби (Јез.28,15)‘.“ (Св. Кирило Јерусалимски, Катихеза 2, 4)[23]
Дакле, он је добио назив на основу свога дè­ла. Некад архангел, доцније би назван клеветник, опадач, тј. ђаво – од клеветати, опадати. То свакако значи да одрицање од њега подразумева и одрицање од учешћа у његовом дè­лу. Усудићемо се да ово учешће (у његовом дè­лу), тј. клевету, окарактеришемо, на основу Светог Писма, као усиновљење ђаволу, према речима које је Господ изрекао фарисејима – „Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; он беше човекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи.“ (Јн.8,44) Овде је реч о очигледним неистинама због којих им Христос каже: „нисте од Бога“ (Јн.8,47).

ОДРИЧЕШ ЛИ СЕ СВИХ ВЕСНИКА ЊЕГОВИХ?
Знајући да је духовни живот префињен, испитајмо мало и себе како би сазнали да ли можда, и у којој мери, и ми сами учествујемо у клеветниковом дè­лу. Учећи хришћане да одбаце „сваку нечистоту и остатак злобе“ (Јак.1,21), Свети Апостол Јаков упозорава на грехе почињене језиком. У овоме и ми видимо везу наших поступака са деловањем онога кога се одрекосмо. Јер је, по учењу апостола, „језик мали уд, а хвали се да је велики. Гле, малена ватра, како велике ствари запали! И језик је ватра, свет неправде. Тако се и језик налази међу нашим удима, прљајући све тело, и палећи ток живота нашега, и запаљујући се од пакла.“ (Јак.3,5–6) Језик јесте малена ватра, како је речено, али је проблем у томе што он бива запаљен „од пакла“. Апостол каже да је језик „немирно зло, пуно отрова смртоноснога. Њиме  благосиљамо Бога и Оца, и њиме проклињемо људе створене по подобију Божију“. (Јак.3,8–9) Када из уста излази клетва (види: Јак.3,10), ако „проклињемо“ (Јак.3,9), очигледно је да се језик запалио од пакла – „прљајући све тело“ (Јак.3,6). Међутим, нас сада толико не занимају очигледне ситуације хуле, гнева, лажи и клевете, већ се бојимо сопствене „неприметне“ помирености са навиком неконтролисаног и претераног говора. Иако тако обично не изгледа, ово прво (клевета) и ово друго (сувишан говор) може да буде у дубокој унутрашњој вези. Унутрашњи везник не може бити нико други него сâм клеветник. „Сви много грешимо“ (Јак.3,2) – открива Апостол и каже: „Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело.“ (Јак.3,2) Ако, дакле, не престанемо да грешимо у речи, нема нам напретка. „Ето, и лађе, иако су велике и силни их ветрови гоне, окрећу се малим кормилом онамо куда хоће онај који управља.“ (Јак.3,4) Дакле, необуздан језик прља „све тело“ и он пали „ток живота нашега“ (Јак.3,6), али обратимо пажњу на нешто што је са поменутим повезано. У свакој жељи да чујемо нешто на рачун другога препознајемо у себи жељу за клеветањем.Шта тек рећи за навику преношења непроверених вести о слабостима и погрешкама других људи? Ако у себи задржимо ову клицу злурадости, знајмо – бићемо преносиоци туђе зле воље, и то не било чије него клеветникове – ђавоље. А зла воља се испољава у клевети и свему што је са клеветом у унутрашњој вези. Ако остане у нама оваквих жеља и обичаја бићемо као неки несвесни медијуми клеветника. Не устручавамо се да ово констатујемо иако страшно звучи. А рекли смо да се одричемо не само сâмог клеветника већ „и свих дела његових, и свих анђела (весника[24}) његових, и сваког служења њему...“[25] Ако ишчекујемо и примамо са знатижељом и усхићењем ([злу]радошћу) многе вести, знајмо – са радошћу примамо ништа друго него веснике његове за које смо рекли свечано – „одричем се“. Ако са почашћу дочекујемо њих, који доносе злу вољу његову, онда ћемо и ми постати налик на веснике његове (тј. веснике ђавоље). Томе може следовати и чињење осталих дела његових, мада је сâма клевета основно дело његово, иако прикривено. У томе ће се препознати служење њему, јер он сâм је добио назив „на основу свога дè­ла“ – како каже Свети Кирило.
Но, тешко је више о овоме говорити а да се не осети душевна мука.
(КРАЈ У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ)
--------------------------
ФУСНОТЕ:
1  Посланица Диогнету, Дела Апостолских ученика, Врњачка Бања – Требиње 1999., 101.
2  Поредак пре Светог Крштења, Мали требник, Призрен 1994., 14
3  Исто, 15–16
4  Види: Свети Сава, „Житије Светог Симеона”, Студенички типик, цароставник манастира Студенице, Београд 1994., 190–193.
5  Види: Исто, 190–193.
6  Види: Исто, 190–193.
7  „II студеничка беседа Светога Саве“, Јевтић, А., Бог Отаца наших, руковети са њиве Господње, Манастир Хиландар, Света Гора Атонска 2000., 138.
8  Исто, 139.
9  Исто, 133.
10  Исто, 134.
11  Поредак пре Светог Крштења, Мали требник, Призрен 1994., 14–15
12  прим аутора
13  Поредак пре Светог Крштења, Мали требник, Призрен 1994., 15
14  Исто, 15
15  Исто, 16
16  Исто, 17
17  Исто, 17
18  прим. аутора
19  Исто, 18
20  Исто, 18
21  Исто, 18
22  Исто, 18
23 Св. Кирило Јерусалимски, Катихеза 2, 4 (превод Јеромонаха Др Амфилохија [Радовића]), стр. 43–44.
24  прим. аутора
25  Поредак пре Светог Крштења, Мали требник, Призрен 1994., 18