Odričeš li se satane?

(„A jezik... to nemirno zlo, puno otrova“ [Jak.3,8]) Sveštenik: „Odričeš li se Satane..? Oglašeni: „Odričem se.“ (iz molitava pred sveto krštenje)

Opšte poznato je da je đavo dobio svoj naziv na osnovu svoga dè­la (ime mu znači – klevetnik ili opadač). U narednim redovima otkrivaćemo sledeće – u kakvoj je unutrašnjoj vezi njegovo delovanje sa navikom suvišnog govora i pronošenja vesti o slabostima drugih ljudi.

„MISLITE O ONOME ŠTO JE GÓ­RE..“ (KOL.3,4)
Neki smatraju da vernik koji hoće da vodi zdrav duhovni život ne treba previše da misli i govori o zlu. Ovo je iz razloga što preokupacija zlom čoveka može da odvrati od sozercavanja onog što je nebesko, od sagledavanja onoga na šta upućuje Sveti Apostol Pavle koji kaže hrišćanima: „Ako ste, dakle, vaskrsli sa Hristom, tražite ono što je gore gde Hristos sedi s desne strane Boga.“ (Kol.3,1) Pored nabrajanja zala od kojih hrišćani treba da se uklanjaju (Kol.3,5–9), on upućuje na njima suprotne vrline (Kol.3,12–17) i radikalno naglašava: „Mislite o onome što je gó­re, a ne što je na zemlji. Jer umreste i vaš je život sakriven sa Hristom u Bogu.“ (Kol.3,2–3) Plodovi ovog života sakrivenog u Bogu će se otvoriti, postaće svima poznati „kada se javi Hristos, život naš“ (Kol.3,4) – u vreme Drugog dolaska i opšteg priznanja na Strašnom Sudu.
Molitveni život Crkve ovo potvrđuje. Naše se molitve prvenstveno bave Bogom, Božijom blagodaću. Zlo se pominje, ali u molitvama nema preopterećenosti njime. Dobro, a ne zlo, mora ispuniti centar našeg bića. Preokupacija zlom i usiljena težnja da se ono svuda i na svakom mestu pronalazi je često karakteristika pesimističke, očajničke i osuđivačke duhovnosti, tačnije rečeno – devijantne i nezdrave duhovnosti.

Ali, iako je naše hrišćansko „življenje“ i „naše građanstvo na nebu“ (Poslanica Diognetu, V,9; X,3)[1], ipak nekada moramo da pogledamo i na ono preispodnje. U molitvama „pre svetog krštenja“ vrši se „zaprećivanje (zaklinjanje)“. Đavo se pominje, ali kao onaj koji je inferioran, kao onaj koji će biti isteran i prognan – „uplaši se, izađi, i otstupi od stvorenja ovog!“[2] (Zaprećivanje prvo), pominje se kao onaj čija ništavna moć „ni nad svinjama nema vlasti“[3] (Zaprećivanje drugo). Ova se zaklinjanja završavaju sjedinjenjem sa Hristom, posle čega čovek krštenjem ulazi u Crkvu, živi novi život, pričešćuje se Svetim Tajnama. Pobožan čovek živi sa Hristom i u Hristu jer je odbacio đavola. Pošto mu odbačeni više nije preokupacija, izbegava se i suvišno pominjanje njegovih imena (ili nadimaka) zbog čega mu je naš poboži narod i smislio odgovarajući naziv – „Nepomenik“.

STUDENICA OKO 1206. GODINE
Iguman Studenice – Sveti Sava, oko 1206. godine svojim monasima nudi eshatološko viđenje večnoga raja, anđeoskog sveta i tamošnjeg života. Iako u maloj meri, ipak pominje „večnu muku“. On obraća pažnju na to kako li su duše grešnih, te pominje njihovo slanje istu tu „muku“. U njegovoj viziji mučenje grešnih nije izostavljeno, ali ono u ovoj studeničkoj viziji nije prenaglašeno i to iz jednog osnovnog razloga – Sveti Sava, kao izraziti predstavnik svetle i radosne, oblagodaćene duhovnosti, je prevashodno zainteresovan za Carstvo Božije. Zato kaže: „Um naš, dakle, neka bude na nebesima u gledanju na krasote rajske, na obitelji večne, na anđeoske horove...“[4] Njegov savet – „neka bude na nebesima“ odgovara pomenutim rečima Svetog Apostola Pavla: „Mislite o onome što je gó­re, a ne što je na zemlji.“ (Kol.3,2) Studenički iguman u nastavku parafrazira Apostola: „Nebesa će sa hukom proći, vazdusi sažeženi razrušiće se, zemlja i što je na njoj i dela sažeći će se!“ (vidi: 2.Petr.3,10).[5]
On je koncentrisan na javljanje Hristovo, na „Dan Gospodnji“ (2.Petr.3,10), i sâm „očekujući i želeći da skorije bude dolazak Božijega Dana“ (2.Petr.3,12). Zato naš Svetitelj i razmišlja o tome „kako li će se javiti veliki Bog i Spas naš Isus Hristos“ i dalje: „Kakvo li će biti Hristovo strašno i od sunca zračnije lice?“ Svoje duhovno iskustvo prenosi na monahe Studenice rečima: „Ovo nam treba, ljubljena bratijo moja, brinuti i pomišljati, u ovom živeti... jer život na nebesima imamo (vidi: Fil. 3, 20)“.[6]
Savina mistika nikada nije prožeta sumornim asketizmom, njegovo podvižništvo je jevanđelsko-pravoslavno i „svetloradosno“.[7] Ali, ponegde se iz njegovih reči primećuje da je do toga došao kroz duboko „asketsko iskustvo borbe sa tamnim gorčinama greha i zla“.[8] Kada oko 1219. godine, opet u Studenici, izlaže „bogosmišljeni domostroj o našem spasenju“[9] Sveti Sava ne propušta da pomene „tamodršca (=mrakodršca) i grehodršca i zlodelatelja đavola – koji je od početka pogubio mnoge i u svoju tamu uvukao rod naš i mnoge strasti [=stradanja] i stenjanja [=muke] teška stavio u srca naša“.[10] Ovo pominjanje Nepomenika i strasti (tj. stradanja) i stenjanja teških (tj. muka), iako ima važnost, nije bilo u centru zanimanja Svetitelja – njegov um zaokuplja Hristos.
Kao što i ukazuje Sveti Sava u Studenici – „naše življenje je na nebesima“ (Fil.3,20). Produžetak takvog shvatanja je svest da preterano posvećivanje pažnje zlu može da bude štetno za duhovni život čoveka, jer mu odvraća pažnju od onog što je sveto i dobro. Ali, da bismo se bolje orijentisali ka onome što je čisto i sveto, samo ćemo kratko (ali veoma jasno) pomenuti ono što mu je suprotno, naravno, pazeći da ne zadobijemo paranoične strahove od sile koja „ni nad svinjama nema vlasti“ (Zaprećivanje drugo). Dakle, ovo potsećanje činimo radi pronalaska odgovora na staro pitanje: „Šta da činimo da bismo tvorili dela Božija?“ (Jn.6,28)
ODRIČEŠ LI SE SATANE?
U pomenutim molitvama zaprećivanja (zaklinjanja), koje se čitaju onima koji se spremaju za krštenje, đavolu se preti: „Uplaši se, izađi, i otstupi od stvorenja ovog! I nemoj se vraćati, niti se skrivati u njemu, niti ga sretati ili dejstvovati u njemu (...) već otidi u svoj tartar, sve do određenog velikog Sudnjeg Dana“.[11]
I ponovo mu se kaže: „Izađi i otstupi... izađi, i otstupi od ovog stvorenja sa svom silom i anđelima (=vesnicima[12]) tvojim!“[13]
I još: „Bog... đavole... naređuje tebi i svoj pomoćnoj sili tvojoj, da otstupite od novozapečaćenog Imenom Gospoda našega Isusa Hrista, istinitog Boga našeg. Tebi svezlom, i nečistom, i prljavom, i odvratnom, i tuđem duhu zaprećujem silom Isusa Hrista..!“[14]

Na oglašenog se priziva blagodat Božija koja istiskuje nečisto: „Gospode... pogledaj na slugu tvoga, i ispitaj i pronađi, i odagnaj od njega sva delovanja đavola; zapreti nečistim dusima, i isteraj ih, i očisti dela ruku tvojih, i silnim dejstvom svojim satri Satanu pod noge njegove uskoro, i daj mu pobedu nad njim i nad nečistim dusima njegovim...“[15]
Vladar Gospod se još umoljava: „ovo stvorenje tvoje, izbavivši od robovanja đavolu, primi u nadnebesko Carstvo tvoje... pridodaj životu njegovom Anđela svetlog, koji će ga izbavljati od svake napasti vražje, od susreta s đavolom, od demona podnevnog, od maštanja zlih.“[16]
Sveštenik isterivanje nastavlja ovako: „Isteraj iz njega svakog zlog i nečistog duha, skrivenog i ugnežđenog u srcu njegovom, duha prevare, duha zlobe, duha idolopoklonstva i svakovrsnog lakomstva, duha laži i svake nečistote, stvarane po nagovoru đavola. I učini ga razumnim jagnjetom svetog stada Hrista tvoga, česnim članom Crkve tvoje, sasudom osvećenim, sinom svetlosti i naslednikom Carstva tvoga; da bi, poživevši po zapovestima tvojim, i sačuvavši pečat nepovređenim, i očuvavši rizu neuprljanom, dobio blaženstvo Svetih u Carstvu tvome.“[17]
Na pitanje sveštenika: „Odričeš li se Satane, i svih dela njegovih, i svih anđela (=vesnika[18]) njegovih, i svakog služenja njemu, i sve gordosti njegove?“[19] čovek odgovara triput: „Odričem se.“[20] Na ponovno pitanje: „Jesi li se odrekao satane?“[21], tri puta potvrđuje: „Odrekao sam se.“[22] Sve se ovo kruniše simvoličnim duvanjem i pljuvanjem na đavola.

NAZIV ĐAVO (ΔΙΆΒΟΛΟΣ) – OD KLEVETATI/OPADATI
No, ovo odricanje ne treba da bude samo na rečima, već i na delu. Sv. Kirilo Jerusalimski, pripremajući kandidate za krštenje, uči o postojanju veoma zlog podstrekača – đavola i kaže: „Začetnik, dakle, greha jeste đavo, i roditelj zalâ. Ovo Gospod kaže, a ne ja: da ’đavo greši od početka’ (1Jn.3,8); pre njega niko nije sagrešio. To što je sagrešio, ne znači da je po prirodnoj neophodnosti zadobio grešnost. Tada bi opet krivica za greh pala na Onoga Koji ga je stvorio. Ali, dobrim stvoren, đavo je to postao po sopstvenom izboru, dobivši naziv na osnovu svoga dè­la. Jer budući arhangel, docnije bi nazvan klevetnik (=opadač), đavo (διάβολος) – od klevetati/opadati, i budući dobri sluga Božji, dobio je sebi svojstveno ime Satana. Jer Satana i znači protivnika – đavola. Ovo učenje nije moje, nego duhonosnog Proroka Jezekilja. Jer on, oplakujući ga kaže: ’Ti si pečat savršenstva i venac lepote u raju Božijem bio’ (Jez.28.12–13). I malo potom: ’Beše neporočan u danima svojim (=savršen beše na putevima svojim) od dana u koji si stvoren, dok se ne nađe bezakonje u tebi (Jez.28,15)‘.“ (Sv. Kirilo Jerusalimski, Katiheza 2, 4)[23]
Dakle, on je dobio naziv na osnovu svoga dè­la. Nekad arhangel, docnije bi nazvan klevetnik, opadač, tj. đavo – od klevetati, opadati. To svakako znači da odricanje od njega podrazumeva i odricanje od učešća u njegovom dè­lu. Usudićemo se da ovo učešće (u njegovom dè­lu), tj. klevetu, okarakterišemo, na osnovu Svetog Pisma, kao usinovljenje đavolu, prema rečima koje je Gospod izrekao farisejima – „Vama je otac đavo, i želje oca svojega hoćete da činite; on beše čovekoubica od početka, i ne stoji u istini, jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori, jer je on laža i otac laži.“ (Jn.8,44) Ovde je reč o očiglednim neistinama zbog kojih im Hristos kaže: „niste od Boga“ (Jn.8,47).

ODRIČEŠ LI SE SVIH VESNIKA NjEGOVIH?
Znajući da je duhovni život prefinjen, ispitajmo malo i sebe kako bi saznali da li možda, i u kojoj meri, i mi sami učestvujemo u klevetnikovom dè­lu. Učeći hrišćane da odbace „svaku nečistotu i ostatak zlobe“ (Jak.1,21), Sveti Apostol Jakov upozorava na grehe počinjene jezikom. U ovome i mi vidimo vezu naših postupaka sa delovanjem onoga koga se odrekosmo. Jer je, po učenju apostola, „jezik mali ud, a hvali se da je veliki. Gle, malena vatra, kako velike stvari zapali! I jezik je vatra, svet nepravde. Tako se i jezik nalazi među našim udima, prljajući sve telo, i paleći tok života našega, i zapaljujući se od pakla.“ (Jak.3,5–6) Jezik jeste malena vatra, kako je rečeno, ali je problem u tome što on biva zapaljen „od pakla“. Apostol kaže da je jezik „nemirno zlo, puno otrova smrtonosnoga. Njime  blagosiljamo Boga i Oca, i njime proklinjemo ljude stvorene po podobiju Božiju“. (Jak.3,8–9) Kada iz usta izlazi kletva (vidi: Jak.3,10), ako „proklinjemo“ (Jak.3,9), očigledno je da se jezik zapalio od pakla – „prljajući sve telo“ (Jak.3,6). Međutim, nas sada toliko ne zanimaju očigledne situacije hule, gneva, laži i klevete, već se bojimo sopstvene „neprimetne“ pomirenosti sa navikom nekontrolisanog i preteranog govora. Iako tako obično ne izgleda, ovo prvo (kleveta) i ovo drugo (suvišan govor) može da bude u dubokoj unutrašnjoj vezi. Unutrašnji veznik ne može biti niko drugi nego sâm klevetnik. „Svi mnogo grešimo“ (Jak.3,2) – otkriva Apostol i kaže: „Ako neko u reči ne greši, taj je savršen čovek, moćan je zauzdati i sve telo.“ (Jak.3,2) Ako, dakle, ne prestanemo da grešimo u reči, nema nam napretka. „Eto, i lađe, iako su velike i silni ih vetrovi gone, okreću se malim kormilom onamo kuda hoće onaj koji upravlja.“ (Jak.3,4) Dakle, neobuzdan jezik prlja „sve telo“ i on pali „tok života našega“ (Jak.3,6), ali obratimo pažnju na nešto što je sa pomenutim povezano. U svakoj želji da čujemo nešto na račun drugoga prepoznajemo u sebi želju za klevetanjem.
Šta tek reći za naviku prenošenja neproverenih vesti o slabostima i pogreškama drugih ljudi? Ako u sebi zadržimo ovu klicu zluradosti, znajmo – bićemo prenosioci tuđe zle volje, i to ne bilo čije nego klevetnikove – đavolje. A zla volja se ispoljava u kleveti i svemu što je sa klevetom u unutrašnjoj vezi. Ako ostane u nama ovakvih želja i običaja bićemo kao neki nesvesni medijumi klevetnika. Ne ustručavamo se da ovo konstatujemo iako strašno zvuči. A rekli smo da se odričemo ne samo sâmog klevetnika već „i svih dela njegovih, i svih anđela (vesnika[24}) njegovih, i svakog služenja njemu...“[25] Ako iščekujemo i primamo sa znatiželjom i ushićenjem ([zlu]radošću) mnoge vesti, znajmo – sa radošću primamo ništa drugo nego vesnike njegove za koje smo rekli svečano – „odričem se“. Ako sa počašću dočekujemo njih, koji donose zlu volju njegovu, onda ćemo i mi postati nalik na vesnike njegove (tj. vesnike đavolje). Tome može sledovati i činjenje ostalih dela njegovih, mada je sâma kleveta osnovno delo njegovo, iako prikriveno. U tome će se prepoznati služenje njemu, jer on sâm je dobio naziv „na osnovu svoga dè­la“ – kako kaže Sveti Kirilo.
No, teško je više o ovome govoriti a da se ne oseti duševna muka.
(KRAJ U SLEDEĆEM BROJU)
--------------------------
FUSNOTE:
1  Poslanica Diognetu, Dela Apostolskih učenika, Vrnjačka Banja – Trebinje 1999., 101.
2  Poredak pre Svetog Krštenja, Mali trebnik, Prizren 1994., 14
3  Isto, 15–16
4  Vidi: Sveti Sava, „Žitije Svetog Simeona”, Studenički tipik, carostavnik manastira Studenice, Beograd 1994., 190–193.
5  Vidi: Isto, 190–193.
6  Vidi: Isto, 190–193.
7  „II studenička beseda Svetoga Save“, Jevtić, A., Bog Otaca naših, rukoveti sa njive Gospodnje, Manastir Hilandar, Sveta Gora Atonska 2000., 138.
8  Isto, 139.
9  Isto, 133.
10  Isto, 134.
11  Poredak pre Svetog Krštenja, Mali trebnik, Prizren 1994., 14–15
12  prim autora
13  Poredak pre Svetog Krštenja, Mali trebnik, Prizren 1994., 15
14  Isto, 15
15  Isto, 16
16  Isto, 17
17  Isto, 17
18  prim. autora
19  Isto, 18
20  Isto, 18
21  Isto, 18
22  Isto, 18
23 Sv. Kirilo Jerusalimski, Katiheza 2, 4 (prevod Jeromonaha Dr Amfilohija [Radovića]), str. 43–44.
24  prim. autora
25  Poredak pre Svetog Krštenja, Mali trebnik, Prizren 1994., 18