Игумана манастира Боговађе Мојсеја, Прота помиње само једанпут: „У Боговађи имамо два калуђера, Неофита из Дрена и Мојсеја игумана, те су помагали концепте преписивати“. Била је то прилика да проговори и о ширем значају српских манастира. „Зато треба нашим калуђерима благодарити, што су нам манастире сачували те се нисмо истурчили или пошокчили“. Прота је, за разлику од других казивача о устанку, лично познавао сваког од три поменута настојатеља манастира, од којих сваки има понешто посебно - Рувим је даровит уметник, Василије одлучан војник, Мојсије добар домаћин.
Иначе, игуман Василије и Методије су познати од раније преко савремених записа и натписа. „Сије евангелије приложише ктитори... при митрополиту Данилу и архимандриту Рувиму и игуману Василију тојже светој обитељи 1796 ... На 1801, на октобар 2. ја игуман Мојсеј овог манастира Боговађе, примих у Срему од старца Игњата Јовановича у Купинову, књигу тумачења Псалтира где беше на прочитанију 11 година и ми је вратисмо у манастир Боговађу на њено прво место ... Узе ову свету књигу, Нови Завет, и даде у злато коване и сребро позлаћене даске да се положи и тако украшену предаде је манастиру себи за вечни помен и браћи Јакову, Матеју, Петру и Гаврилу за здравље, а усопшим Деспоту и Недељку и Дамјану у лето 1805. при ..... игуману Мојсеју манастира Боговађе ... 1808. месеца фебруара 4. нека је знано, када су донесена звона, једно од седам центи а једно од четири цента, при игуману Мојсију Савићу“.
Као што се види, највише вести о игуману Мојсеју потичу из 1805. године. Сачуван је његов потпис уз архимандрита манастира Раче, Хаџи Милентија и игумана манастира Петковице, Константина на пуномоћју за устаничку депутацију у Цариград који чине прота Алексије Лазаревић из Шопића, трговац Стефан Живковић и Петар Новаковић.
ПРЕПОРОД
Државотворна мисао Проте наменила је овој обитељи значајну улогу у препороду свог народа који би дошао упоредо са стварањем нове државе. Поменуто је како се пре па и почетком устанка цео јавни живот одвија под „отвореним небом“. Није постојало неко традиционално познато место где би се вршило редовно окупљање на нивоу целог народа, где би се људи бар сусретали, упознавали, разговарали о својим невољама ако већ нису могли планирати и чинити.
Поједини угледни манастири као центри штовања домаћих светитеља вршили су своју мисију првенствено на верском плану и кроз учешће појединаца. Такво стање јесте једна од најтежих последица укидања Пећке Патријаршије (1766).
По замисли Проте, Боговађа је требало у новим условима да одигра улогу какву су у време Светог Саве имали манастири Студеница и Жича које су на известан начин биле и државни центри. До оснивања архиепископије (1219) цео државни живот се одвија око Студенице а касније ту улогу преузима манастир Жича.
Вољом Црног Ђорђа прва устаничка влада је установљена у Борку што је наставак дотадашњег начина деловања државе под ведрим небом. Тим путем је извршена деградација овог значајног и свечаног чина, пошто се Борак не може поредити по значају са једним угледним манастиром. Вожд је војнички геније али било је момената где и Прота заблиста својим поимањем државности и може се само зажалити што није било по његовој намери усмереној према општој добробити.
Уместо Боговађе, како је то Прота намеравао улогу једне од устаничких престоница касније ће преузети манастир Враћевшница из једног посебног и неочекиваног разлога. Страсне седмице 1806. године ту су избегли монаси манастира Студенице који су Турци попалили. Са собом су пренели и највише цењену светињу своје обитељи – мошти Светога краља Стефана Првовенчаног које су код Срба поштоване и чуване са највећом пажњом, јер су стекле статус државног символа. Кад год су предосетили опасности покушавали су да их сачувају преношењем или скривањем. Тако је познато 15-ак преноса.
Враћевшница је постала једна од српских престоница током устанка и у њој је радо долазио и сам Вожд. У срећнијим приликама вероватно би се поступило по предлогу од устаника цењеног Доситеја Обрадовића да седиште владе из Београда као крајње истуреног места пренесу негде у „дубину“ што ближе Тополи.
Поменуте су недоумице савременика о смрти Хаџи Рувима јер су о томе већ тада постојале различите верзије. Оне нису једине када је у питању почетак устанка. Ту су и припреме за отпор – да ли их је било или не. По данас доступном њих као да није било или бар њихов ефекат у почетном току побуне се не осећа. Све као да почиње од ничега – без повезаности људи која се тек тад успоставља, па не чуди да нема плана деловања нити икаквих залиха.
Мало је које време током устанка скопчано са толико унутрашњих контраста као што су то први месеци 1806. године. Концепт свог необјављеног дела Вук Караџић је насловио као трећу годину војевања на дахије по узору на своју обраду прве две године устанка. Са формалне стране то и није тако велики пропуст – иако су дахије ликвидиране још у лето 1804 – јер се и ове (1806) године устаници представљају само као противници самовољних отпадника од султана, а никако и централне власти.
САДРЖАЈ АКТА
У представци упућеној султану то се истиче на више места. Акт је вероватно састављен од Проте Матије и Боже Грујевића и није без извесних књижевних вредности. „Представили смо Дивану да су они разбојници који су нашег гувернера Мустафа пашу убили, прави и јединствен узрок и поглавити извор свију зала, која нас муче и која ће можда и наше потомство угњетавати.»
Затим се помиње и долазак Бећир-паше, „да би он издејствовао помиреније и васпоставио мир и покој. Овај дошавши врло је лепо започео. Но не буде довољно предострожан и падне у замке злочинаца који нађу начина домамити га у град, и тако би његов улазак у град и конац његове власти“.
Крај акта представља израз очајања. „Ако Ваше Величанство војинства на нас оправи ми волимо сви изгинути него опет приклонити се под јарам нашег мучитеља под којим стењемо од толиког доба без помоћи и олакшања... Исход сваког рата неопределим је унапредак; ми можемо од војинства и уничтожени бити, но какво год биде вечное опредељеније, неће на нас падати узрок оног што се буде збило. Кад је правда са света прогната волимо умрети него живити... Живот нам је на терет и ако смо осуђени са потомством нашим на вечито робство волимо сами жртвовати своју децу него их остављати свирепости наших угнетатеља.»
О овом стању очаја и одлучности за борбу говори и француски инструктор турске војске: „Срби сачињавају један знатан народ који се бори на својим огњиштима за живот и слободу, кога очајање распаљује као што је низ успеха охрабрио и који је морао стећи у току две године искуства и извесну вештину. Ова нужност да се победи или умре ставља Србе далеко изнад турског војника, кога никакав непосредан интерес не покреће.»
У ову годину се улази са подељеним осећањима. Подједнако су присутни страх од турске надмоћи и одлучност за борбу ван београдске области. „Ми смо овде у великом страху јер се на много места војска скупља. Исто тако чујемо, да је већ у Софију стигао неки дубараџи паша који на нас иде с редовном војском. Чујемо такође, да и онај паша од Скадра на нас иде. Стога морамо живо на опрезу бити... Морамо све сами набављати и уређивати а наша је благајница слаба“.
Насупрот овом расположењу које је одраз реалног стања, постоји и оптимизам без „покрића“, који се огледа и кроз прављење планова: „Ми смо готови сваки час и у име Бога хоћемо напредовати, већ само очекујемо од вас добре поуке и добре гласове... ако би све то било тако заиста би Турци битку изгубили... Боље да ми Турке на њиховом земљишту разбијемо, него да их дочекујемо на нашем“. Праве се офанзивни планови док се истовремено вођство земље посебно обраћа на три двора – Цариград, Беч, Петроград и моли за продужетак примирја.
МИСИЈА
У депутацији за Беч су Прота Матија, Божа Грујовић секретар Совјета и земунски трговац Михајло Урошевић. Писмено пуномоћје садржи широка овлашћења: „дајемо им пуну власт да они све што је потребно за срећу народа свршити могу у име свих Србијанаца и за све Србијанце. Тако, молимо најпокорније поменуте високе дворове да поменутим депутатима нашим свје највише поверење поклоне.»
Прота и о садржају мисије у Русију мало говори, док о Бечу прича скоро занемарљиво мало. У опису своје прве мисије Прота говори барем о току путовања, а сада су његове мисли потпуно у Србији. Из те приче не може да се створи представа о сложености стања ни у земљи ни око ње.
Мисија је требало после Беча да настави пут за Петроград али им је у аустријској престоници саветовано да од тога одустану. Преузета је молба за руског цара уз обећање да ће му бити достављена посредством руског изасланика у Бечу Разумовског. Изасланици му су сада упутили посебну представку, где је садржано оно што су цару намеравали да кажу усмено. Поред уобичајене молбе за помоћ ту је и предлог да српску војску предводи руски велики кнез Константин Павловић. То је познато преко сачуваних аката, док Прота о томе не говори.
Док се одвијао рад ове устаничке мисије, од посланика Италинског из Цариграда стигла је вест да је „Порта решила да разори сву Србију мачем и огњем“. Сматрао је да Руска влада то не би смела да дозволи. Од стране Порте залагања Беча и Русије за обустављање напада на Србе су одбачена „да би Срби добили милост, треба да је траже с конопцем о врату и да отпочну тиме што ће издати најкривље између себе“. Турска је имала отворену подршку Француске, те се мислило како је настало погодно време да се угуши српска буна.
Покрет турских снага праћен је издвањем фетве, што је значило да је у питању ратни верски поход „бити се с неверницима док нестане већих устанака и док не остане само вера Алахова... да се нападне цео њихов крај и да се разори, људи да се покољу сви до једнога, жене и деца да се заробе, дрвета да се посеку и усеви да се опустоше огњем или водом „на устанике је кренула војска која је можда имала и сто хиљада људи“.
Почетком 1806. планира се ширење устанка у неколико праваца. Команда на смеру према Рашкој и Новом Пазару поверена је Радичу Петровићу. Као што обично бива у почетку се бележи успешно напредовање. Тад је ослобођен и манастир Студеница, а народ је позван на устанак: „Народ храбрити и војску скупљајте, а сиротињу сву за леђа претерујте, стоку и све жито и сено, нек пред вама празна места стоје; и сваки који хоће хоће, и који неће хоће“. Стање слободе на том подручју трајало је око један месец, а онда је уследио непријатељски противудар који је устанике присилио на повлачење. Монаси Студенице са драгоценостима и највећом светињом моштима Светог Краља Стефана Првовенчаног склањају се у манастир Враћевшницу. Путовање од Студенице до Враћевшнице трајало је пет дана те су у ново пребивалиште стигли на Велики петак.
Мислило се да ће боравак у новом дому трајати кратко а они су ту остали до краја устанка као одвојено братство. Пред слом државе крећу у нову бежанију до сремског манастира Фенека. Мошти светога Краља доспеће поново у свој манастир тек 1839. године.
Неизрецив је број похара извршених од турске војске кроз векове. Само овом приликом, код паљења манастира Студенице се располаже са описом очевица. Потиче од сабрата манастирске заједнице Герасима Георгијевића, потоњег шабачког епископа.
Тај час Цркву отворише
Свети кивот са собом понеше
Баш на Цвети пођосмо из града
Изађоше горе на висину
Ђаковачку зовому планину
Тек су онде већ и заноћили
Сутрадан се до подне бавили
Одма затим угледасмо Турке
И пред њима свилене барјаке
С оне стране изнад Студенице
Један стиже и одјаха коња
Усправ пође на црквена врата
Те и други после навалише
И црквена врата извалише
По ћелијам што нађоше плене
Свуд около пустоше и пале
Борбе око Шапца ове године код Проте, упоредо са посетом Бечу, узимају доста простора и то је хроника неуспеха можда већа и од оне око Београда. Већ у првим недељама према Дрини је тешко тако да су у једном дану у Жичком пољу рањени Јаков Ненадовић па и сам Вожд „тане га у врат ударило, но свилена марама није дала пробити“. Преко Проте су сачуване и Вождове речи: „По души ти те шљиваре како неће да се окану“. |
