Putovanje u Beč

Igumana manastira Bogovađe Mojseja, Prota pominje samo jedanput: „U Bogovađi imamo dva kaluđera, Neofita iz Drena i Mojseja igumana, te su pomagali koncepte prepisivati“. Bila je to prilika da progovori i o širem značaju srpskih manastira. „Zato treba našim kaluđerima blagodariti, što su nam manastire sačuvali te se nismo isturčili ili pošokčili“. Prota je, za razliku od drugih kazivača o ustanku, lično poznavao svakog od tri pomenuta nastojatelja manastira, od kojih svaki ima ponešto posebno - Ruvim je darovit umetnik, Vasilije odlučan vojnik, Mojsije dobar domaćin.

Inače, iguman Vasilije i Metodije su poznati od ranije preko savremenih zapisa i natpisa. „Sije evangelije priložiše ktitori... pri mitropolitu Danilu i arhimandritu Ruvimu i igumanu Vasiliju tojže svetoj obitelji 1796 ... Na 1801, na oktobar 2. ja iguman Mojsej ovog manastira Bogovađe, primih u Sremu od starca Ignjata Jovanoviča u Kupinovu, knjigu tumačenja Psaltira gde beše na pročitaniju 11 godina i mi je vratismo u manastir Bogovađu na njeno prvo mesto ... Uze ovu svetu knjigu, Novi Zavet, i dade u zlato kovane i srebro pozlaćene daske da se položi i tako ukrašenu predade je manastiru sebi za večni pomen i braći Jakovu, Mateju, Petru i Gavrilu za zdravlje, a usopšim Despotu i Nedeljku i Damjanu u leto 1805. pri ..... igumanu Mojseju manastira Bogovađe ... 1808. meseca februara 4. neka je znano, kada su donesena zvona, jedno od sedam centi a jedno od četiri centa, pri igumanu Mojsiju Saviću“.
Kao što se vidi, najviše vesti o igumanu Mojseju potiču iz 1805. godine. Sačuvan je njegov potpis uz arhimandrita manastira Rače, Hadži Milentija i igumana manastira Petkovice, Konstantina na punomoćju za ustaničku deputaciju u Carigrad koji čine prota Aleksije Lazarević iz Šopića, trgovac Stefan Živković i Petar Novaković.
PREPOROD
Državotvorna misao Prote namenila je ovoj obitelji značajnu ulogu u preporodu svog naroda koji bi došao uporedo sa stvaranjem nove države. Pomenuto je kako se pre pa i početkom ustanka ceo javni život odvija pod „otvorenim nebom“. Nije postojalo neko tradicionalno poznato mesto gde bi se vršilo redovno okupljanje na nivou celog naroda, gde bi se ljudi bar susretali, upoznavali, razgovarali o svojim nevoljama ako već nisu mogli planirati i činiti.
Pojedini ugledni manastiri kao centri štovanja domaćih svetitelja vršili su svoju misiju prvenstveno na verskom planu i kroz učešće pojedinaca. Takvo stanje jeste jedna od najtežih posledica ukidanja Pećke Patrijaršije (1766).
Po zamisli Prote, Bogovađa je trebalo u novim uslovima da odigra ulogu kakvu su u vreme Svetog Save imali manastiri Studenica i Žiča koje su na izvestan način bile i državni centri. Do osnivanja arhiepiskopije (1219) ceo državni život se odvija oko Studenice a kasnije tu ulogu preuzima manastir Žiča.
Voljom Crnog Đorđa prva ustanička vlada je ustanovljena u Borku što je nastavak dotadašnjeg načina delovanja države pod vedrim nebom. Tim putem je izvršena degradacija ovog značajnog i svečanog čina, pošto se Borak ne može porediti po značaju sa jednim uglednim manastirom. Vožd je vojnički genije ali bilo je momenata gde i Prota zablista svojim poimanjem državnosti i može se samo zažaliti što nije bilo po njegovoj nameri usmerenoj prema opštoj dobrobiti.
Umesto Bogovađe, kako je to Prota nameravao ulogu jedne od ustaničkih prestonica kasnije će preuzeti manastir Vraćevšnica iz jednog posebnog i neočekivanog razloga. Strasne sedmice 1806. godine tu su izbegli monasi manastira Studenice koji su Turci popalili. Sa sobom su preneli i najviše cenjenu svetinju svoje obitelji – mošti Svetoga kralja Stefana Prvovenčanog koje su kod Srba poštovane i čuvane sa najvećom pažnjom, jer su stekle status državnog simvola. Kad god su predosetili opasnosti pokušavali su da ih sačuvaju prenošenjem ili skrivanjem. Tako je poznato 15-ak prenosa.
Vraćevšnica je postala jedna od srpskih prestonica tokom ustanka i u njoj je rado dolazio i sam Vožd. U srećnijim prilikama verovatno bi se postupilo po predlogu od ustanika cenjenog Dositeja Obradovića da sedište vlade iz Beograda kao krajnje isturenog mesta prenesu negde u „dubinu“ što bliže Topoli.
Pomenute su nedoumice savremenika o smrti Hadži Ruvima jer su o tome već tada postojale različite verzije. One nisu jedine kada je u pitanju početak ustanka. Tu su i pripreme za otpor – da li ih je bilo ili ne. Po danas dostupnom njih kao da nije bilo ili bar njihov efekat u početnom toku pobune se ne oseća. Sve kao da počinje od ničega – bez povezanosti ljudi koja se tek tad uspostavlja, pa ne čudi da nema plana delovanja niti ikakvih zaliha.
Malo je koje vreme tokom ustanka skopčano sa toliko unutrašnjih kontrasta kao što su to prvi meseci 1806. godine. Koncept svog neobjavljenog dela Vuk Karadžić je naslovio kao treću godinu vojevanja na dahije po uzoru na svoju obradu prve dve godine ustanka. Sa formalne strane to i nije tako veliki propust – iako su dahije likvidirane još u leto 1804 – jer se i ove (1806) godine ustanici predstavljaju samo kao protivnici samovoljnih otpadnika od sultana, a nikako i centralne vlasti.
SADRŽAJ AKTA
U predstavci upućenoj sultanu to se ističe na više mesta. Akt je verovatno sastavljen od Prote Matije i Bože Grujevića i nije bez izvesnih književnih vrednosti. „Predstavili smo Divanu da su oni razbojnici koji su našeg guvernera Mustafa pašu ubili, pravi i jedinstven uzrok i poglaviti izvor sviju zala, koja nas muče i koja će možda i naše potomstvo ugnjetavati.»
Zatim se pominje i dolazak Bećir-paše, „da bi on izdejstvovao pomirenije i vaspostavio mir i pokoj. Ovaj došavši vrlo je lepo započeo. No ne bude dovoljno predostrožan i padne u zamke zločinaca koji nađu načina domamiti ga u grad, i tako bi njegov ulazak u grad i konac njegove vlasti“.
Kraj akta predstavlja izraz očajanja. „Ako Vaše Veličanstvo vojinstva na nas opravi mi volimo svi izginuti nego opet prikloniti se pod jaram našeg mučitelja pod kojim stenjemo od tolikog doba bez pomoći i olakšanja... Ishod svakog rata neopredelim je unapredak; mi možemo od vojinstva i uničtoženi biti, no kakvo god bide večnoe opredeljenije, neće na nas padati uzrok onog što se bude zbilo. Kad je pravda sa sveta prognata volimo umreti nego živiti... Život nam je na teret i ako smo osuđeni sa potomstvom našim na večito robstvo volimo sami žrtvovati svoju decu nego ih ostavljati svireposti naših ugnetatelja.»
O ovom stanju očaja i odlučnosti za borbu govori i francuski instruktor turske vojske: „Srbi sačinjavaju jedan znatan narod koji se bori na svojim ognjištima za život i slobodu, koga očajanje raspaljuje kao što je niz uspeha ohrabrio i koji je morao steći u toku dve godine iskustva i izvesnu veštinu. Ova nužnost da se pobedi ili umre stavlja Srbe daleko iznad turskog vojnika, koga nikakav neposredan interes ne pokreće.»
U ovu godinu se ulazi sa podeljenim osećanjima. Podjednako su prisutni strah od turske nadmoći i odlučnost za borbu van beogradske oblasti. „Mi smo ovde u velikom strahu jer se na mnogo mesta vojska skuplja. Isto tako čujemo, da je već u Sofiju stigao neki dubaradži paša koji na nas ide s redovnom vojskom. Čujemo takođe, da i onaj paša od Skadra na nas ide. Stoga moramo živo na oprezu biti... Moramo sve sami nabavljati i uređivati a naša je blagajnica slaba“.
Nasuprot ovom raspoloženju koje je odraz realnog stanja, postoji i optimizam bez „pokrića“, koji se ogleda i kroz pravljenje planova: „Mi smo gotovi svaki čas i u ime Boga hoćemo napredovati, već samo očekujemo od vas dobre pouke i dobre glasove... ako bi sve to bilo tako zaista bi Turci bitku izgubili... Bolje da mi Turke na njihovom zemljištu razbijemo, nego da ih dočekujemo na našem“. Prave se ofanzivni planovi dok se istovremeno vođstvo zemlje posebno obraća na tri dvora – Carigrad, Beč, Petrograd i moli za produžetak primirja.
MISIJA
U deputaciji za Beč su Prota Matija, Boža Grujović sekretar Sovjeta i zemunski trgovac Mihajlo Urošević. Pismeno punomoćje sadrži široka ovlašćenja: „dajemo im punu vlast da oni sve što je potrebno za sreću naroda svršiti mogu u ime svih Srbijanaca i za sve Srbijance. Tako, molimo najpokornije pomenute visoke dvorove da pomenutim deputatima našim svje najviše poverenje poklone.»
Prota i o sadržaju misije u Rusiju malo govori, dok o Beču priča skoro zanemarljivo malo. U opisu svoje prve misije Prota govori barem o toku putovanja, a sada su njegove misli potpuno u Srbiji. Iz te priče ne može da se stvori predstava o složenosti stanja ni u zemlji ni oko nje.
Misija je trebalo posle Beča da nastavi put za Petrograd ali im je u austrijskoj prestonici savetovano da od toga odustanu. Preuzeta je molba za ruskog cara uz obećanje da će mu biti dostavljena posredstvom ruskog izaslanika u Beču Razumovskog. Izaslanici mu su sada uputili posebnu predstavku, gde je sadržano ono što su caru nameravali da kažu usmeno. Pored uobičajene molbe za pomoć tu je i predlog da srpsku vojsku predvodi ruski veliki knez Konstantin Pavlović. To je poznato preko sačuvanih akata, dok Prota o tome ne govori.
Dok se odvijao rad ove ustaničke misije, od poslanika Italinskog iz Carigrada stigla je vest da je „Porta rešila da razori svu Srbiju mačem i ognjem“. Smatrao je da Ruska vlada to ne bi smela da dozvoli. Od strane Porte zalaganja Beča i Rusije za obustavljanje napada na Srbe su odbačena „da bi Srbi dobili milost, treba da je traže s konopcem o vratu i da otpočnu time što će izdati najkrivlje između sebe“. Turska je imala otvorenu podršku Francuske, te se mislilo kako je nastalo pogodno vreme da se uguši srpska buna.
Pokret turskih snaga praćen je izdvanjem fetve, što je značilo da je u pitanju ratni verski pohod „biti se s nevernicima dok nestane većih ustanaka i dok ne ostane samo vera Alahova... da se napadne ceo njihov kraj i da se razori, ljudi da se pokolju svi do jednoga, žene i deca da se zarobe, drveta da se poseku i usevi da se opustoše ognjem ili vodom „na ustanike je krenula vojska koja je možda imala i sto hiljada ljudi“.
Početkom 1806. planira se širenje ustanka u nekoliko pravaca. Komanda na smeru prema Raškoj i Novom Pazaru poverena je Radiču Petroviću. Kao što obično biva u početku se beleži uspešno napredovanje. Tad je oslobođen i manastir Studenica, a narod je pozvan na ustanak: „Narod hrabriti i vojsku skupljajte, a sirotinju svu za leđa preterujte, stoku i sve žito i seno, nek pred vama prazna mesta stoje; i svaki koji hoće hoće, i koji neće hoće“. Stanje slobode na tom području trajalo je oko jedan mesec, a onda je usledio neprijateljski protivudar koji je ustanike prisilio na povlačenje. Monasi Studenice sa dragocenostima i najvećom svetinjom moštima Svetog Kralja Stefana Prvovenčanog sklanjaju se u manastir Vraćevšnicu. Putovanje od Studenice do Vraćevšnice trajalo je pet dana te su u novo prebivalište stigli na Veliki petak.
Mislilo se da će boravak u novom domu trajati kratko a oni su tu ostali do kraja ustanka kao odvojeno bratstvo. Pred slom države kreću u novu bežaniju do sremskog manastira Feneka. Mošti svetoga Kralja dospeće ponovo u svoj manastir tek 1839. godine.
Neizreciv je broj pohara izvršenih od turske vojske kroz vekove. Samo ovom prilikom, kod paljenja manastira Studenice se raspolaže sa opisom očevica. Potiče od sabrata manastirske zajednice Gerasima Georgijevića, potonjeg šabačkog episkopa.
Taj čas Crkvu otvoriše
Sveti kivot sa sobom poneše
Baš na Cveti pođosmo iz grada
Izađoše gore na visinu
Đakovačku zovomu planinu
Tek su onde već i zanoćili
Sutradan se do podne bavili
Odma zatim ugledasmo Turke
I pred njima svilene barjake
S one strane iznad Studenice
Jedan stiže i odjaha konja
Usprav pođe na crkvena vrata
Te i drugi posle navališe
I crkvena vrata izvališe
Po ćelijam što nađoše plene
Svud okolo pustoše i pale
Borbe oko Šapca ove godine kod Prote, uporedo sa posetom Beču, uzimaju dosta prostora i to je hronika neuspeha možda veća i od one oko Beograda. Već u prvim nedeljama prema Drini je teško tako da su u jednom danu u Žičkom polju ranjeni Jakov Nenadović pa i sam Vožd „tane ga u vrat udarilo, no svilena marama nije dala probiti“. Preko Prote su sačuvane i Voždove reči: „Po duši ti te šljivare kako neće da se okanu“.