Čin čteca u Pravoslavnoj Crkvi

U ranijem vremenu izgleda da je u nekim crkvama nastala zloupotreba, tako što su neki koji su u detinjstvu dobili postrig klirika tj. koji su od malena služili u crkvi bez hirotonije nadležnog episkopa, čitali na crkvenim bogosluženjima sa amvona svete knjige. Radi toga, Sedmi vaseljenski sabor (787. god. u 14. kanonu) ovu prednost označava kao nekanonsku, i naređuje da se to više ne sme događati, nego onaj koji hoće da vrši dužnost ovog crkvenog zvanja, mora od strane episkopa biti posvećen za čteca (Trulski sabor 692. god.)

Dužnost čteca bila je čitanje Svetog Pisma, iz Starog i Novog zaveta. Iz Starog zaveta čitao je sve knjige, a iz Novog zaveta Dela apostolska i poslanice. Ovo čitanje se razlikovalo od čitanja jevanđelja koje čita đakon, zato što đakon čita sa uzvišenijeg mesta (amvona) i sa svečanim uvodnim formulama (mir svima, aliluja). A čteci nisu čitali ispod amvona, i nije bilo ovih uvodnih formula.
Potrebno je razlikovati sveštenoslužitelje i crkvenoslužitelje koji na bogosluženjima pomažu episkopima, sveštenicima i đakonima. Crkvenoslužitelji su čteci (ponomari), a razlika između sveštenoslužitelja i crkvenoslužitelja je u tome što sveštenoslužitelje na njihove dužnosti postavljaju hirotonijom ili rukopoloženjem od strane episkopa u svetom oltaru na Božanstvenoj Liturgiji, i što oni kroz rukopoloženje dobijaju blagodat sveštenstva, dok se crkvenoslužitelji na svoje dužnosti (obaveze) postavljaju hirotesijom od strane episkopa izvan svetog oltara i pre božanstvene liturgije tj. u vreme čitanja časova.
Pre oblačenja episkopa u vreme čitanja Šestog časa, ipođakoni privode izabranog pred carske dveri, i oni čine tri poklona svetom oltaru, a zatim, okrenuvši se, čine tri poklona episkopu. Prilaze episkopu pred kojim onaj koga prosvećuje priklanja glavu, episkop ga osenjuje krsnim znakom i, postavivši ruku na njega, proiznosi molitvu. Molitva koju episkop proiznosi je sam priziv Svetoga Duha na onoga koji se prosvećuje. Potom episkop krstoobrazno postriže kosu onoga koga posvećuje, a onda se na kandidata stavlja kratki felon, koga sv. Simeon Solunski naziva „prvencem sveštenih odeždi“. Zatim episkop tri puta blagoslovi glavu onoga koji se posvećuje. Po okončanju blagosiljanja, čtecu se zapoveda da pročita deo iz Apostola kao znak toga da je to njegova osnovna dužnost da čita upravo tu knjigu na bogosluženju. Zatim se sa njega skida pomenuti felon i oblače ga u stihar. Nakon toga on uzima svećnjak sa upaljenom svećom sa kojom stoji pred ikonom Presvete Bogorodice sve do završetka Svete Liturgije.
Čteci se obično nazivaju ponomari; u Služebniku je rečeno da u oltar ne treba da ulazi niko osim ponomara (čteca). Oni imaju obavezu da pripremaju prosfore, vino, vodu, teplotu, kao i da održavaju red i čistoću u svetom oltaru. U tipiku onaj koji obavlja te obaveze naziva se paraeklisijarh ili kandilopalitelj, koji ima obavezu i da zvoni.
Kao što je rečeno, čtec je veoma počasna ličnost u samoj crkvenoj jerarhiji. Čteci su bili često i crkveni pojci, tumači pisma i pisari. Isto tako, u nekim hramovima bilo im je povereno poučavanje katihumena (onaj koji se sprema za svetu Tajnu krštenja). Po mišljenju nekih svetih otaca, bilo im je dozvoljeno i propovedanje Reči Božje.
Sv. Simeon Solunski o dužnostima čteca kaže: „Stoji u sredini hrama otkrivene glave i čita narodu Božanske spise, Svete Reči proroka i apostola. Zatim čtec, ulazeći u oltar kao sluga oltara, pali sveće, dodaje svešteniku ili đakonu kadionicu, ide za vreme vhoda ispred sveštenika sa svećom i dodaje toplu vodu (teplotu) za vreme Liturgije. Isto tako poje Božanske himne, ukratko rečeno on je sluga Božanskih stvari u crkvi“ (Sv. Simeon Solunski).
Kao što je rečeno, čtec nosi sveštenu odeždu, pa je vredno reći nešto i o tome. Ako je za svetovna dela nekad važno da se čovek obuče svečanije negoli kako je obučen svakog dana, sasvim je prirodno da, prilikom služenja Gospodu, sveštenoslužitelji i crkvenoslužitelji imaju na sebi odežde koje već na prvi pogled ukazuju na neophodnost da svaki pokret njihovog uma i srca bude usmeren od zemaljskog ka nebesnom životu. Posebne bogoslužbene odežde uvedene su još u Starom zavetu. Postojala je posebna zabrana da se u Skiniju i u Jerusalimski hram ulazi bez posebne odeće koja se posle služenja skida i umesto nje se oblači obična odeća (Jez. 44,19). Crkvenoslužitelji, odnosno čteci, nose odeždu koja je pri nadležnosti đakonske službe. U početku čteci su nosili odeždu koja se zove kratki felon, koji se danas stavlja na čteca prilikom njegovog posvećenja. Ovaj felon ima oblik svešteničkog felona, ali razlikuje se time što je mnogo kraći, tako da jedva pokriva pleća. On se stavlja na vrat onoga koga posvećuju u znak toga što ta osoba prilazi pod jaram sveštenstva i posvećuje se na služenju Bogu.
Čteci danas, za razliku od ranijih perioda, svoju dužnost (obavezu) vrše u odeždi koja se zove stihar. Stihar je dugačka odežda sa širokim rukavima, najčešće se pravi od bele ili tkanine svetle boje, kako bi onoga koji ga nosi podsećao na nužnost čistog i svetlog života, koji treba da krasi one koji služe Gospodu.
„Zaradovaće se duša moja Gospodu, jer me obuče u rizu spasenja i odećom veselja odenu me; kao ženiku stavi mi venac, i kao nevestu ukrasi me krasotom.“ Amin
Branislav Ilić, učenik trećeg razreda
Bogoslovije Svetog Save u Beogradu
u saradnji sa profesorom  Liturgike,
đakonom Veroljubom Sandom