Cрбија у ишчекивању Патријарха

Оче Игњатије, каква је била атмосфера на сахрани Патријарха Павла, како се Србија опростила са својим Патријархом?

- На сам дан сахране осећала се празнична атмосфера, управо нека пасхална радост. Мир, тишина, сунце и пријатна температура од 19 степени, што је сасвим нетипично за ово доба године. И осећање јединства. Било је то истинско чудо.

Са организационе тачке гледишта, сахрана Патријарха Павла била је слична сахрани Патријарха Алексеја Другог, које се сви добро сећамо.

– У свом званичном делу - да. Једноставно, у Србији у свему у много већем степену осећате „домаћу атмосферу“, иако су присуствовали и највиши представници власти, и стране делегације.

Да ли је то био народни опроштај?

– Да. Патријарх се упокојио у недељу, у 10:45 минута, након што је примио Свете Христове Тајне, а већ се у другој половини дана његово тело, у отвореном ковчегу, налазило у Саборном храму. Патријарх Павле је лежао откривеног лица. Сви, који су дошли да се опросте, имали су могућност да приђу и да целивају његову руку. Многи су дошли да се опросте са Патријархом, људи су чекали и по седам часова. Колона се распростирала на неколико улица у самом центру града - од Патријаршије до хотела „Москва“. То је дужина од једног до два километра. Већ се тада могло разумети да су дословно сви дошли да се опросте с Патријархом - да су дошли људи свих сталежа и свих социјалних група. Посебно је радовало присуство великог броја млађих људи, омладине и деце. 

 Српско друштво је прилично исполитизовано. Чини ми се да су Срби, још више него Руси, уплетени у политичке расправе и борбе. Овде се, међутим, могло видети истинско јединство. Обично се догађа да су људи нервозни и напети приликом овако великих скупова. Овде је све протицало у великом спокојству. Требало би напоменути да се на сам дан сахране окупило око милион људи, а то је шестина од целокупног броја становништва у Србији.

Патријарх је четири дана лежао у отвореном ковчегу. Без обзира на гласине о епидемији грипа, на све притиске и информације о вакцини која тек треба да се појави у продаји, људи су долазили и приклањали се ка његовој руци.

Приносили су чак и сасвим малу децу, готово новорођенчад, долазили су припадници полиције, пензионери, принц-престолонаследник и принцеза, чланови владе, фудбалери, војна лица, представници боемије, једном речју - сви. Огромна, веома дуга колона, током ноћи људи су седели на клупицама, разговарали, пили кафу... И нико није негодовао, нико није галамио, људи су чекали и по 6–7 часова. Када су у питању Срби, онда то има много већу тежину, него да су у питању Руси, јер су Срби знатно темпераментнији. Било је и много омладине, за коју на први поглед никада не бисте рекли да је везана за Цркву.

Чинило се да су Београђани, долазећи, на пример, на посао, у канцеларије, питали једни друге: „Да ли си био код Патријарха?“ Негативан одговор изазивао би недоумицу код саговорника.

Колико је овај догађај био значајан са становишта световних власти?

– Опроштај с Патријархом одвијао се, ако тако можемо да кажемо, на државном нивоу. То је у великој мери суштински моменат. Држава се истог тренутка укључила у тај процес, али сасвим коректно, није наметала своју вољу и много је помогла. У Србији је проглашена тродневна национална жалост. У Републици Српској, у Босни и Херцеговини, дан сахране био је проглашен за нерадни дан, како би људи могли да оду на сахрану, у Црној Гори је уведен специјални додатни превоз. У свим школским установама у Београду је, на дан сахране, био прекинут рад.

На сам дан сахране Патријарху су указане државне почасти: у време док се лафет са Патријарховим ковчегом кретао по улицама Београда, пратили су га гардисти у парадним униформама.

Како је протекла сама сахрана? Да ли су у поворци могли баш сви да учествују?

– Уопштено говорећи, да. Центар града био је затворен за саобраћај, а пут којим се кретала поворка обезбеђивали су кордони полиције, али је свако сасвим спокојно могао да приђе и да се придружи поворци. То се сасвим добро види на видео-снимцима и на фотографијама на којима је приказана поворка и на којима видите како се колона људи дословно протеже у недоглед. Београђани су пратили пролазак поворке са прозора и кровова својих домова. Било је то веома потресно: отворени прозори и балкони на којима су се окупиле читаве породице.

Све се одвијало веома мирно и у тишини.

У погребној поворци учествовало је 80 % од целокупног српског свештенства и монаштва, као и ученици из свих богословија. Отворени ковчег возили су на лафету. Иза лафета су ишли гардисти, непосредно иза ковчега ишли су Патријархови рођаци. Све је било веома свечано.   

Да ли је и за Патријарховог живота он у Србији био сматран за фигуру од државног значаја?

– Ако би требало да се изразимо у таквим категоријама, онда би било исправније да кажемо да је он био фигура од општенационалног значаја. У Србији се односи између Цркве и државе одликују извесном својеврсношћу. Не бих рекао да је током последњих двадесет година Црква све време била на линији државне политике, периодично је долазило чак и до конфликтних ситуација између Цркве и неких представника власти, односно политичара. То, наравно, не значи да је за све то време постојала извесна напетост. Постоје и позитивни примери сарадње Цркве и државе. Једноставно, Српска Црква успева да остане прилично независна.

У цивилизацијском погледу, Црква се традиционално придржава источно-православног схватања о томе, како би требало да буде уређен свет. Истовремено је сасвим очигледно да се код једног дела српске политичке елите примећују неке евроатлантске симпатије, а Црква на то гледа са великим опрезом. Осим тога, извесни државни органи покушавају да спроведу у живот неке ствари које су потпуно неприхватљиве за хришћанску свест Срба, за њихове традиционалне вредности.

На пример?

 - На пример геј-параду, чије се одржавање пропагирало и рекламирало не само на многобројним средствима јавног информисања и од стране невладиних организација, него и на министарском нивоу. Она ипак није била одржана.

Постоје и други примери.

Кажу да Срби, заправо, са становишта практичног испољавања религиозности, нису нарочито ревносни и да се Православље код њих појављује једноставно као једна од националних идеја.

– Током последњих десет година био сам у прилици да често контактирам са Србима и сматрам да њихов „практични црквени живот“ није ништа мање активан него у Русији.

На Патријарховом опелу окупила се једна шестина од укупног становништва Србије.

С друге стране, још су наши емигранти, на пример митрополит Венијамин (Федченко) писали да Срби нису довољно дисциплиновани, да не иду у храм, али да су спремни да погину за веру.

Данас је то једна од најживљих Помесних Цркава. У храмовима има пуно младих, а такво нешто не може да се види чак ни у Грчкој. Да, код Срба се можда примећује мање спољашњег реда у Цркви, али при том код њих постоји нека јеванђелска правда и простодушност. Они се сасвим спонтано односе према свештенству - идеш улицом и неко ти једноставно приђе и преда запис, или те, пак, позове, неки простодушан човек: „Хеј, попе, попе!» Кад му одговориш: „Шта треба“, он би могао да ти постави и еклисиолошко питање!

Шта се у овом тренутку догађа у Српској Цркви? Како се она припрема за избор новог патријарха? Ко су вероватни кандидати?

– Мени је позната само званична информација: донета је одлука Синода према којој је за мјестобљуститеља одређен Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије који је, истину говорећи, као председавајући Синода, већ неко време био и фактички „заменик“ Патријарха.

За 22. јануар заказано је заседање Архијерејског Сабора, који ће бити посвећен избору новог предстојатеља.

Каква је изборна процедура?

– Путем тајног гласања бирају се тројица кандидата, при чему сваки од њих мора да има више од 50% гласова. Између ова три кандидата, жребом се бира патријарх. Таква је била процедура и прошли пут, приликом избора Патријарха Павла.

Теоријски су, међутим, могуће и неке измене у овој процедури. О свему ће одлучити Архијерејски Сабор.

Да ли се већ праве неке прогнозе?

– Неминовно је да се праве прогнозе, а то чини и штампа. Ја лично, међутим, не бих желео да у овом тренутку износим било какве „тачне“ прогнозе.

Исто тако, надајмо се да у процес избора неће бити снажног уплитања од стране неких спољашњих, нецрквених политичких снага.

Марија Хоркова

Превод: Антонина Пантелић