Crbija u iščekivanju Patrijarha

Sabrat Sretenjskog manastira i urednik odeljka „Pomesne Crkve“ na sajtu „Pravoslavie.ru“, jeromonah Ignjatije (Šestakov) govori kakva je situacija u Srpskoj Crkvi danas i kako se ona oprostila sa svojim Patrijarhom.

Oče Ignjatije, kakva je bila atmosfera na sahrani Patrijarha Pavla, kako se Srbija oprostila sa svojim Patrijarhom?
- Na sam dan sahrane osećala se praznična atmosfera, upravo neka pashalna radost. Mir, tišina, sunce i prijatna temperatura od 19 stepeni, što je sasvim netipično za ovo doba godine. I osećanje jedinstva. Bilo je to istinsko čudo.
Sa organizacione tačke gledišta, sahrana Patrijarha Pavla bila je slična sahrani Patrijarha Alekseja Drugog, koje se svi dobro sećamo.
– U svom zvaničnom delu - da. Jednostavno, u Srbiji u svemu u mnogo većem stepenu osećate „domaću atmosferu“, iako su prisustvovali i najviši predstavnici vlasti, i strane delegacije.
Da li je to bio narodni oproštaj?
– Da. Patrijarh se upokojio u nedelju, u 10:45 minuta, nakon što je primio Svete Hristove Tajne, a već se u drugoj polovini dana njegovo telo, u otvorenom kovčegu, nalazilo u Sabornom hramu. Patrijarh Pavle je ležao otkrivenog lica. Svi, koji su došli da se oproste, imali su mogućnost da priđu i da celivaju njegovu ruku. Mnogi su došli da se oproste sa Patrijarhom, ljudi su čekali i po sedam časova. Kolona se rasprostirala na nekoliko ulica u samom centru grada - od Patrijaršije do hotela „Moskva“. To je dužina od jednog do dva kilometra. Već se tada moglo razumeti da su doslovno svi došli da se oproste s Patrijarhom - da su došli ljudi svih staleža i svih socijalnih grupa. Posebno je radovalo prisustvo velikog broja mlađih ljudi, omladine i dece. 
 Srpsko društvo je prilično ispolitizovano. Čini mi se da su Srbi, još više nego Rusi, upleteni u političke rasprave i borbe. Ovde se, međutim, moglo videti istinsko jedinstvo. Obično se događa da su ljudi nervozni i napeti prilikom ovako velikih skupova. Ovde je sve proticalo u velikom spokojstvu. Trebalo bi napomenuti da se na sam dan sahrane okupilo oko milion ljudi, a to je šestina od celokupnog broja stanovništva u Srbiji.
Patrijarh je četiri dana ležao u otvorenom kovčegu. Bez obzira na glasine o epidemiji gripa, na sve pritiske i informacije o vakcini koja tek treba da se pojavi u prodaji, ljudi su dolazili i priklanjali se ka njegovoj ruci.
Prinosili su čak i sasvim malu decu, gotovo novorođenčad, dolazili su pripadnici policije, penzioneri, princ-prestolonaslednik i princeza, članovi vlade, fudbaleri, vojna lica, predstavnici boemije, jednom rečju - svi. Ogromna, veoma duga kolona, tokom noći ljudi su sedeli na klupicama, razgovarali, pili kafu... I niko nije negodovao, niko nije galamio, ljudi su čekali i po 6–7 časova. Kada su u pitanju Srbi, onda to ima mnogo veću težinu, nego da su u pitanju Rusi, jer su Srbi znatno temperamentniji. Bilo je i mnogo omladine, za koju na prvi pogled nikada ne biste rekli da je vezana za Crkvu.
Činilo se da su Beograđani, dolazeći, na primer, na posao, u kancelarije, pitali jedni druge: „Da li si bio kod Patrijarha?“ Negativan odgovor izazivao bi nedoumicu kod sagovornika.
Koliko je ovaj događaj bio značajan sa stanovišta svetovnih vlasti?
– Oproštaj s Patrijarhom odvijao se, ako tako možemo da kažemo, na državnom nivou. To je u velikoj meri suštinski momenat. Država se istog trenutka uključila u taj proces, ali sasvim korektno, nije nametala svoju volju i mnogo je pomogla. U Srbiji je proglašena trodnevna nacionalna žalost. U Republici Srpskoj, u Bosni i Hercegovini, dan sahrane bio je proglašen za neradni dan, kako bi ljudi mogli da odu na sahranu, u Crnoj Gori je uveden specijalni dodatni prevoz. U svim školskim ustanovama u Beogradu je, na dan sahrane, bio prekinut rad.
Na sam dan sahrane Patrijarhu su ukazane državne počasti: u vreme dok se lafet sa Patrijarhovim kovčegom kretao po ulicama Beograda, pratili su ga gardisti u paradnim uniformama.
Kako je protekla sama sahrana? Da li su u povorci mogli baš svi da učestvuju?
– Uopšteno govoreći, da. Centar grada bio je zatvoren za saobraćaj, a put kojim se kretala povorka obezbeđivali su kordoni policije, ali je svako sasvim spokojno mogao da priđe i da se pridruži povorci. To se sasvim dobro vidi na video-snimcima i na fotografijama na kojima je prikazana povorka i na kojima vidite kako se kolona ljudi doslovno proteže u nedogled. Beograđani su pratili prolazak povorke sa prozora i krovova svojih domova. Bilo je to veoma potresno: otvoreni prozori i balkoni na kojima su se okupile čitave porodice.
Sve se odvijalo veoma mirno i u tišini.
U pogrebnoj povorci učestvovalo je 80 % od celokupnog srpskog sveštenstva i monaštva, kao i učenici iz svih bogoslovija. Otvoreni kovčeg vozili su na lafetu. Iza lafeta su išli gardisti, neposredno iza kovčega išli su Patrijarhovi rođaci. Sve je bilo veoma svečano.   
Da li je i za Patrijarhovog života on u Srbiji bio smatran za figuru od državnog značaja?
– Ako bi trebalo da se izrazimo u takvim kategorijama, onda bi bilo ispravnije da kažemo da je on bio figura od opštenacionalnog značaja. U Srbiji se odnosi između Crkve i države odlikuju izvesnom svojevrsnošću. Ne bih rekao da je tokom poslednjih dvadeset godina Crkva sve vreme bila na liniji državne politike, periodično je dolazilo čak i do konfliktnih situacija između Crkve i nekih predstavnika vlasti, odnosno političara. To, naravno, ne znači da je za sve to vreme postojala izvesna napetost. Postoje i pozitivni primeri saradnje Crkve i države. Jednostavno, Srpska Crkva uspeva da ostane prilično nezavisna.
U civilizacijskom pogledu, Crkva se tradicionalno pridržava istočno-pravoslavnog shvatanja o tome, kako bi trebalo da bude uređen svet. Istovremeno je sasvim očigledno da se kod jednog dela srpske političke elite primećuju neke evroatlantske simpatije, a Crkva na to gleda sa velikim oprezom. Osim toga, izvesni državni organi pokušavaju da sprovedu u život neke stvari koje su potpuno neprihvatljive za hrišćansku svest Srba, za njihove tradicionalne vrednosti.
Na primer?
 - Na primer gej-paradu, čije se održavanje propagiralo i reklamiralo ne samo na mnogobrojnim sredstvima javnog informisanja i od strane nevladinih organizacija, nego i na ministarskom nivou. Ona ipak nije bila održana.
Postoje i drugi primeri.
Kažu da Srbi, zapravo, sa stanovišta praktičnog ispoljavanja religioznosti, nisu naročito revnosni i da se Pravoslavlje kod njih pojavljuje jednostavno kao jedna od nacionalnih ideja.
– Tokom poslednjih deset godina bio sam u prilici da često kontaktiram sa Srbima i smatram da njihov „praktični crkveni život“ nije ništa manje aktivan nego u Rusiji.
Na Patrijarhovom opelu okupila se jedna šestina od ukupnog stanovništva Srbije.
S druge strane, još su naši emigranti, na primer mitropolit Venijamin (Fedčenko) pisali da Srbi nisu dovoljno disciplinovani, da ne idu u hram, ali da su spremni da poginu za veru.
Danas je to jedna od najživljih Pomesnih Crkava. U hramovima ima puno mladih, a takvo nešto ne može da se vidi čak ni u Grčkoj. Da, kod Srba se možda primećuje manje spoljašnjeg reda u Crkvi, ali pri tom kod njih postoji neka jevanđelska pravda i prostodušnost. Oni se sasvim spontano odnose prema sveštenstvu - ideš ulicom i neko ti jednostavno priđe i preda zapis, ili te, pak, pozove, neki prostodušan čovek: „Hej, pope, pope!» Kad mu odgovoriš: „Šta treba“, on bi mogao da ti postavi i eklisiološko pitanje!
Šta se u ovom trenutku događa u Srpskoj Crkvi? Kako se ona priprema za izbor novog patrijarha? Ko su verovatni kandidati?
– Meni je poznata samo zvanična informacija: doneta je odluka Sinoda prema kojoj je za mjestobljustitelja određen Mitropolit Crnogorsko-primorski Amfilohije koji je, istinu govoreći, kao predsedavajući Sinoda, već neko vreme bio i faktički „zamenik“ Patrijarha.
Za 22. januar zakazano je zasedanje Arhijerejskog Sabora, koji će biti posvećen izboru novog predstojatelja.
Kakva je izborna procedura?
– Putem tajnog glasanja biraju se trojica kandidata, pri čemu svaki od njih mora da ima više od 50% glasova. Između ova tri kandidata, žrebom se bira patrijarh. Takva je bila procedura i prošli put, prilikom izbora Patrijarha Pavla.
Teorijski su, međutim, moguće i neke izmene u ovoj proceduri. O svemu će odlučiti Arhijerejski Sabor.
Da li se već prave neke prognoze?
– Neminovno je da se prave prognoze, a to čini i štampa. Ja lično, međutim, ne bih želeo da u ovom trenutku iznosim bilo kakve „tačne“ prognoze.
Isto tako, nadajmo se da u proces izbora neće biti snažnog uplitanja od strane nekih spoljašnjih, necrkvenih političkih snaga.
Marija Horkova
Prevod: Antonina Pantelić