Etički koreni globalne finansijske krize

Pre razmatranja konkretnih etičkih korena globalne finansijske krize, prethodno moramo da identifikujemo same temelje savremenog finansijskog sistema. Globalni finansijski sistem je (čak i u nekim zemljama čiji se poredak smatra komunističkim, poput Kine) baziran na kapitalističkom sistemu vrednosti i načinu funkcionisanja.

Jedna od najpoznatijih (i najzanimljivijih) teza o istorijskom nastanku takvog sistema je studija Maksa Vebera pod nazivom Protestantska etika i duh kapitalizma. Veber je koren kapitalističkog sistema pronašao u društvenom uticaju učenja o predestinaciji Žana Kalvina, predvodnika jednog od tri dominantne grane ranog protestantizma. Učenje o predestinaciji je značilo faktičko predodređenje za večno spasenje ili propast, pri čemu su spoljašnja obeležja nečije predodređenosti za spasenje bila, između ostalog, materijalno blagostanje i uspeh u životu. Zato su se protestanti koji su sledovali Kalvinovom učenju odlikovali velikom aktivnošću na polju poštenog i vrednog rada, štedljivošću i sticanjem materijalnih sredstava, što je bila inicijalna akcija za što veću akumulaciju kapitala.Ova početna faza, nadahnuta religijom, nije se dugo zadržala u navedenom obliku. Već u 17. i 18. veku dolazi do određenih promena koje dovode do sistema koji u užem smislu možemo nazvati kapitalističkim. Erih From, u svojoj poznatoj studiji Zdravo društvo, kapitalistički sistem tog perioda razlaže na nekoliko komponenti, navodeći da je isti bio sastavljen od slobodnih ljudi u društveno-pravnom smislu (odnosno ljudi koji su imali slobodu da svoj rad ponude na tržištu rada), zatim sâmog tržišta rada i proizvoda na kome bi se formirala i određena cena, privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju i još nekih pretpostavki, poput one da će konkurencija sama po sebi doprineti kvalitetu proizvoda i boljitku svih, te da je profit kome teže i radnici i oni koji ih zapošljavaju nešto što će svima doneti blagostanje. To je bila početna paradigma u trenutku kada Zapadnu Evropu još uvek nije zapljusnuo talas ateizma. Tako je u to vreme još uvek bilo sramota koristiti nelojalne metode konkurencije, te nije bilo potrebe za državnom regulacijom takvih pojava. Ili, gledano kalvinističkim pristupom, ako se neko na beskrupulozan način na tržištu borio da pokaže svoju predodređenost za spasenje, onda je zapravo srljao u propast.
Međutim, kako se Evropa sve više odaljuje od Hrišćanstva i polazi putem racionalizma, a potom i otvorenog (pa čak i borbenog) ateizma, tako i sama forma kapitalizma naginje ka drugom sistemu vrednosti i u skladu sa tim se transformiše u praksi. Već u 19. veku dobijamo jedan neljudski sistem baziran na krajnjoj eksploataciji radnika, koji su prinuđeni da traže načina da se zaštite u neravnopravnoj borbi sa posednicima sredstava za proizvodnju. Kapitalisti tog vremena nisu gajili nikakav empatični odnos prema radnicima niti su imali bilo kakav osećaj altruizma, čemu je sigurno u određenoj meri doprinela i zapadna individualistička misao preneta i u područje ekonomije. U svakom slučaju, neljudska eksploatacija radnika u ovom periodu je prva devijacija kapitalističkog sistema. Tu se uočava i prvi etički koren globalne finansijske krize koju imamo danas, a to je odsustvo osećaja za drugog, za čoveka koji je u nemaštini i kome je potrebna pomoć. Još jedan koren etičke krize koju danas osećamo je razlika u odnosu na prvobitni kapitalistički sistem koji se u velikoj meri odražavao kroz etos štednje i nerasipništva uz marljiv rad, dok već u 19. veku rasipništvo posednika sredstava za proizvodnju veoma dolazi do izražaja. Polako se začinju i velike nepravde kapitalističkog sistema (o kojima je sjajno pisao Berđajev u 20. veku), ogledane u tome da neko može da izobiluje a da ne radi, dok sa druge strane, oni koji najviše rade često žive u veoma teškim uslovima.
Dvadeseti vek u ekonomskoj sferi donosi Veliku depresiju tridesetih godina, dok se posle Drugog svetskog rata kao poseban fenomen globalnog kapitalističkog društva javlja takozvano potrošačko društvo. To je do tada bio neviđen fenomen – društvo u kome je svaki čovek imperativno i prvenstveno u ulozi potrošača. Čovek je u takvom društvenom sistemu postao potvrđen ako je mogao dovoljno da troši – stepen potrošnje je faktički izjednačen sa valorizacijom društvenog statusa neke osobe. Za potrošačko društvo se uglavnom konstatuje da neguje hedonističke norme zadovoljavanja različitih materijalnih težnji i potreba.Poljski mislilac Zigmund Bauman, međutim, ironično primećuje da suština potrošačkog društva nije u trenutnom konzumiranju određenih materijalnih dobara, već u priželjkivanju buduće potrošnje i doživljaja koji generišu sve jaču i jaču želju za sticanjem i potrošnjom.
Efekte ideologije potrošačkog društva, nažalost, osećaju i pravoslavni hrišćani jer je primetan pokušaj da se valorizuju čak i duhovne vrednosti. Tako mnogi hrišćani sekularizovane svesti navode da odlaze u hram da bi „zadovoljili svoje lične duhovne potrebe“. To nije ispravno, jer mi treba da dolazimo na crkvena sabranja sa svešću da smo deo Tela Hristovog, da bismo se preobrazili u Hristu i stekli novi Život u zajednici sa ostalima, a ne prosto da bismo zadovoljavali svoje duhovne potrebe u potrošačkom maniru i koristili Crkvu kao duhovni servis.
Da sumiramo: tri su osnovna etička razloga i svojevrsne pukotine na telu kapitalizma koji su doveli do globalne finansijske krize. Prvi etički koren globalne krize je etos rasipništva koji je posebno izražen u potrošačkom društvu u kome je veliki broj potreba nametnut: čovek više nema želju da nešto drugačije učini, već je primoran da kupi i potroši. Ceo sistem vas oblikuje tako da vi treba što više da trčite napred, stičete i trošite bez usmeravanja pogleda ka smislu. Ne treba tražiti smislen cilj, već pratiti mainstream – to je deviza savremene potrošačke civilizacije.
Drugi etički koren globalne finansijske krize je odsustvo empatije i elementarnog osećaja za drugog čoveka. U današnjem globalizovanom svetu jedan od najjačih centara moći su multinacionalne kompanije koje same po sebi nemaju osećaj za siromašne i ugrožene slojeve stanovništva. Taj nedostatak osećaja za drugog u matrici korporativnog kapitala se prelama kroz beskompromisnu borbu na tržištu, a posredno se preliva na opštedruštvene tokove.
I treći, ključni generator krize, jeste ogromna pohlepa čije razmere nisu viđene u istoriji sveta. Ta pohlepa je dovela do toga da se kreditiraju već uzeti krediti i da se prodaje ono čime se još ne raspolaže da bi se to isto (i realno gledano nepostojeće) još više uvećalo. Pohlepa se više ne ispoljava kroz nametanje visokih cena ili monopolistički položaj na tržištu, već kroz prodaju onoga što se i ne poseduje. Ta vrsta pohlepe, izražena kroz sumanutu trku za profitom, istovremeno je i ubedljivo najjači generator globalne finansijske krize.
Ma koliko da je Kalvinova teološka platforma bila devijacija, cilj koji su kalvinisti imali prilikom sticanja materijalnih dobara je bio plemenit: ljudi su pošteno i marljivo radili i sticali u želji da postignu bar psihološko uverenje o spasenju. U savremenom kapitalističkom sistemu ne postoji cilj osim sticanja profita kao takvog – a kada jednom sebi nametnete takav cilj, etika postaje bespredmetna i suvišna i samo usporava vaše kretanje napred.
Celu priču možemo malo da apstrahujemo i generalizujemo i da kažemo da je globalna finansijska kriza zapravo globalna antropološka kriza. Čovek je došao u krizu – krizu odnosa prema sebi, drugome i, naravno, prema Bogu. Čovek je danas postao podređen stvarima, postao je šraf u velikoj mašineriji. U celom sistemu je zamenjeno mesto subjekta i objekta, sistem je duboko dehumanizovan i ne vidi čoveka – osim kada ga koristi. Profesor Hristo Janaras s tim u vezi odlično primećuje da je u takvom sistemu funkcionisanja sam čovek objektivizovan i sveden na čisto kvantitativno odredive kategorije.
Pravoslavni hrišćani treba da pokušaju ono što je Imanuel Kant nazvao novim kopernikanskim obrtom, a to je da se konstantno bore da objekat (ceo sistem) prilagode čoveku, ne suprotno. Establišmenti najmoćnijih zemalja, međutim, na takav korak sigurno nisu spremni. To znači da ono što Pravoslavna Crkva može da ponudi kao rešenje nije na makrosocijalnoj ravni, u kontekstu globalnog uređivanja institucija, već na mikrosocijalnoj ravni, ushodnim putem, od pojedinačnih ličnosti ka gore, tačnije formiranjem konkretnih ličnosti koji će već sutra možda biti na čelu neke važne institucije. Kako to lepo podvlači episkop Anastasije Janulatos, Pravoslavna Crkva ne treba da se povodi za strategijom Rimokatoličke i takmiči sa stručnim institucijama u davanju institucionalnih rešenja, već prvenstveno treba da je verna vekovnom etosu preobraženja konkretnih ličnosti. Time će, kroz jedan određeni period, Crkva dati najbolji doprinos rešavanju ove krize. Na sličan način je Crkva jednu čisto pagansku Rimsku imperiju uspela da preobrazi u hrišćansko Romejsko carstvo. U odnosu prema svom bližnjem, pravoslavni hrišćani će tako dati glavni doprinos: svako od nas zna konkretnog komšiju, prijatelja, možda i neprijatelja... ugroženog ovom krizom, i prema njima treba biti kao milostivi Samarjanin.
Na kraju krajeva, kao što jedan veliki čovek lepo reče, ako ne možemo od ovog sveta napraviti rajsko mesto, možemo učiniti da ne postane pakleno. Jedino gradeći oaze u svojoj ličnoj okolini i na svom ličnom primeru – štedljivošću umesto rasipništvom, empatijom i altruizmom umesto sebičnošću i zatvorenošću, neumornim sticanjem vrlina zarad spasenja umesto neumornim sticanjem novca zarad nametnutih potreba – na najbolji mogući način ćemo dati lični odgovor na globalnu finansijsku krizu – sada i ubuduće.