Ко у Љубави пребива-сав у Богу пребива

Када се роди мало, али само наизглед нејако створење које се зове човек, оно се прво намршти и заплаче. Наука има своје објашњење за ову појаву, међутим, занима ме шта Ви мислите, Ваша Светости, о томе, да ли има симболике у том првом крику са којим се рађа нови живот?

- Да одговорим речима једног човека које мислим да имају значај и данас и засвагда. Он каже: „Када си се родио, сви су се радовали, а ти си плакао. Потруди се да свој живот водиш тако, када дође крај, да се радујеш, а сви да плачу. Да плачу што такав човек одлази.“ Е, то је програм нашег живота и сваког човека који о свом животу мисли озбиљно. Проведимо га тако да када прође не покајемо се што смо погрешили и што смо га упропастили.

Ову емисију смо назвали „Док анђели спавају“, мислећи на децу, на та створења која нас подсећају на чедност, на безазленост, на доброту. Међутим, како то да онда и од таквих бића, од таквих малих људи, чедних и добрих, каткад израстају људи који праве разна злодела? Да ли су то гени, да ли спољашњи утицаји, шта заправо потхрањује зло у човеку?

– Свакако да има утицаја и значаја, и што рекосте наслеђа, гена; онда околности живота, у породици најпре, затим и у друштву. Али, у крајњој линији, ипак то зависи од сваког човека појединца. Свакако да, због слободе коју имамо, можемо поступати онако како Бог жели, због чега нас је Он и створио, као људе достојне тога имена. А можемо и супротно. Е, у томе је оно што каже наш филозоф Божидар Кнежевић, да је човек биће коме може и Бог да се обрадује, а може и ђаво да га се застиди. То је, у ствари, она реч Христова: шта вреди човеку да сав свет добије, а душу своју да изгуби? Или, какву ће цену добити човек ако да душу своју? Шта ће моћи да надомести душу? О томе се ради. Да човек буде свестан да једанпут живи, и да тај живот употреби на најбољи начин, мислећи због чега нас је Бог и створио. А Он нас је створио због тога да учествујемо у блаженству непролазног живота, у Царству Његовом.


Ипак се чини, Ваша Светости, да је некако пут до греха лакши и једноставнији, а пут до врлине тежи. Црква нас учи да постоји уски и широки пут! Какви су то путеви?

– Да, то је оно на шта нас Свевишњи опомиње да је пут тесан и узак, а мало их је који њиме иду. Пошто је широк пут који води у пропаст - многи га налазе. Е, сад, да ли ћемо једним или другим ићи, то зависи од нас. А то што је лакше ићи путем греха нама оваквим какви смо, широким путем радије него оним уским, један нам је човек, паметан, све то донекле објаснио. Ако неко иде узбрдо, он не може без зноја и труда, јер мора против земљине теже. А ако се налази на некој литици - па се отисне, или на крову - па се омакне, тада не треба ништа да ради да би пао, али и пропао.

Каква је корист човеку што му је све било лако, а на крају доживљава пропаст. Ако смо имали тешкоће, а учинили оно што је и требало - нећемо се покајати никада. О томе се ради. Дакле, пут ка добру је тежак, и Христос нас на то опомиње. „Ко хоће да иде за мном, нека узме крст и нека иде за мном“. То је спремност да, идући за Христом, будемо у тешкоћама, али – оним које завршавају Царством Небеским, Блаженством тога Царства.

Ваша Светости, није једноставно живети реални живот, по хришћанским начелима. Да ли и Ви мислите да је то тако и за нас световне људе?

– Знате, Свети јеванђелиста Јован нам о томе говори, а заповести Божје нису тешке. Међутим, нама, оваквим какви смо, оне су и те како тешке. Зашто? Па зато што смо већ стекли рђаве навике које су несумњиво теже од чињења добра. Ако је човек навикао, рецимо, да пуши једну од најблажих дрога, да тако кажем, он постаје роб тога и не може да престане. Разуме се, то није само навика, то је дрога која улази у сваку ћелију и сада је пушачу тешко да дише чист ваздух. Ми смо створени тако да се у плућима једини крв са кисеоником и разноси по телу. Ослободити се навика рђавих, то је веома тешко. Христос каже: ако те око твоје саблажњава, ископај га и баци од себе. Боље је и без једног ока ући у Царство Божје, него са два у пропаст. Ослобађати се од рђавих навика, порока, то је исто као вадити око, као одсећи руку. Толико је то мучно и тешко, али муку морамо да поднесемо јер смо учинили насиље над својом природом. Зато што смо навикли на пороке. Мора бити насиља над насиљем, да се изразимо савременим језиком, да бисмо се ослободили тога насиља. Дакле, хришћанство је увек могуће, али не може да се одржава механички и на лак начин, зато што морамо пре тога да се ослобађамо од рђавих навика, а онда, колико још треба напора да стекнемо добре навике.

Стално помињемо реч добар, Ваша Светости. Међутим, каткада се доброта изједначава са наивношћу и глупошћу. Дакле, није само циљ бити добар, него то спојити са можда неким другим особинама.

– Господ Исус нам објашњава: ево вас шаљем као овце међу вукове. Стварност је таква да се човек-хришћанин у овом свету какав је, свету који сав у злу лежи, осећа као овца међу вуковима. А овца међу вуковима је у опасности са две стране. Прва је: да је вуци онемогуће и раскину. Али Христос је због тога не шаље. Друга је опасност: да овца увиди да међу вуковима не може опстати осим као вук. Преостаје јој једино да своје зубе наоштри, а да папке претвори у канџе. Значи да мора научити урлање и да од овце постане вук. Христос нас не шаље ни због тога. Он нам даје решење: Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови. Видите, ум и мудрост су као унутрашње око, оно духовно око којим гледамо, не само као са физичким којим видимо овај свет, заједно са мувама и пчелама и са њихових хиљаду очију. Ми имамо унутрашњу моћ којом оне не могу да гледају, а ипак видимо. Али, ум је хладан, разум је хладан, а понекад сеже посред срца. А доброта је топла, али слепа. Оно што наш народ каже: добар и луд су браћа. Ако је човек само добар, а кратке памети - свако га искоришћава и подмеће му ногу... Е сад, из речи Христове која каже - будите мудри као змије и безазлени као голубови види се да треба слободно развијати своје умне способности, што се год може више. Само под условом да паралелно развијате у себи доброту. Тако ће се одржати равнотежа разума. Доброта и мудрост на тај начин ће да буду у равнотежи.

Један пример из Старог завета, из доба цара Соломона, говори о владару који је важио за најмудријег човека свога времена. Доведу две жене које нису биле доброг владања, а заједно су становале. Обе роде - свака по дете, исте ноћи. Једна је била немарна и окрећући се удави дете. Када се пробудила и видела шта је урадила, узме своје мртво дете и подметне под другу жену, а оно живо стави поред себе. Ујутру, каже: Моје је живо, моје је живо! Дође то и до цара. Када је цар чуо да свака говори како је живо њено дете, а мртво оне друге, нареди да доведу џелата, са мачем у руци. Када је дошао џелат, цар нареди да узме живо дете и расече га попола, затим да пола да једној а пола другој жени. Тада ће жена, која му је стварно била мајка, рећи: Господару, дај њој живо дете. А цар ће на то: Не. Дете је твоје! Или оно што каже римско право: summus summa in iuria. Пуна правда прелази у неправду, поготово ако се потера до краја.

Ваша Светости, када сте већ говорили о половини, читав живот свако од нас је некако у трагању за том другом половином, односно за љубављу у свом животу. Црква нас учи да је брак једна од светих тајни, а у Библији се каже: и биће двоје једно тело! Шта то заправо значи?

– То значи да су они допуна једно другом, у погледу телесног, а да су две личности, независне две личности. Оно што треба да држи јединство у браку, то је љубав. Не мислим само физичка, већ љубав хришћанска где су две личности спојене, после чега долазе деца. Она за коју Свети апостол Павле у Химни љубави каже да љубав никада не престаје.

Пророчанства ће престати и нестати, претворити се у остварење. А љубав остаје зато што нема више у шта да пређе.

Вера ће прећи у стварност, у сагледање; нада у остварење. А љубав нема у шта више да прелази, зато што остаје заувек. Јер је Бог љубав, и ко у љубави пребива - он сав у Богу пребива.

То је, разуме се, љубав до које треба доћи. Без савршенства не може се лако до ње стићи.

Откуда онда толико разорених бракова, толико деце несрећне и усамљене, откуд толико неслагања међу супружницима?

– Они не схватају хришћанску љубав која не тражи своје, која гледа увек на другог, не само на себе. Ако се тражи своје, то је већ трговина. Разуме се да то није глупост, већ жртва и служење. Величина у Цркви се мери величином служења ближњем. Од једне жене, мајке, чуо сам на Косову, да има кћерку и сина. Кћерка удата, а син кога су распустили, ожењен. За жену је узео исто тако једну размажену девојку. И сада мајка каже: Када се састану - увек је свађа, једна немогућа ситуација. На то снаја вели: Ако будем морала да одем из ове куће - ја ћу се убити. И он исто каже: Ако она оде - ја ћу се убити.

Мени је у почетку то било мало смешно. А када сам боље размислио, видео сам да је то заиста тешкоћа и велика невоља. Како ја мислим: они се заиста воле. Али се воле на начин: ако ти мене волиш - чини ми по вољи.

Не осећају да су дужни да једно другом чине све што могу. Или како Христос говори: Чашћу једно друго већим чините.

Малочас сте рекли, Ваша Светости, да у хришћанству нема мушко-женско.

– Каже Свети Апостол Павле да у Христу Исусу нема, вели: ни Грка, ни Јеврејина. Тако исто нема ни „мушког“, ни „женског“, него смо сви једно у Христу. Видите, оно што Христос тражи од мушкарца, тражи исто и од жене. Не - једно од жене, а друго од мушкарца. Исти је морал дат и једном и другом, заповести исте.

Али, Свети Григорије Богослов наводи да су мушкарци били законодавци, па су себи у закону допуштали што женама нису допуштали. Ми такав закон не прихватамо, нити признајемо.

То је став јеванђелски, и ако буде практично примењен у браку, доћи ће до јединства и до атмосфере у којој ће деца да израстају онако како и треба. Треба да узрастемо до љубави, дакле и до готовости на служење, макар по оној речи Христовој: Што желите себи, то чините другоме. Онда ће доћи до онога што треба да буде и у нашем и у сваком друштву.

У данашње време све више је присутна жеља за еманципацијом жене.Она жели да се изједначи са мушкарцем. Да ли је, на неки начин, самим тим, она изгубила као мајка, као жена?

– Свакако. Јер Махатма Ганди, велико име индијског народа и велико име човечанства, каже: Кад би жена у себи подизала оно што је мајчинско, оно што је женствено, што је заиста дато жени - не би јој се могао свет опирати. А овако често, што каже и Ото Вајнингер, изгледа да је тражење еманципације жене, у ствари, еманципација не личности у жени, него блуднице. Тога има.

Вајнингер изводи поделу на мајку и блудницу. Да ли је то баш тако?

– Он каже да постоји тип мајке и тип блуднице. Блудница, вели, и кад је сама у себи - кокетује. А мајку све оплемењује.

То, барем у мом крају, људи прости, на селу, гледају овако: ако је жена трудна, мора да се чува и чувају је да не би гледала што рђаво, нешто што је негативно, у сваком погледу. Имајући у виду да мајку све обремењује, она то преноси на своје дете. О томе се, дакле, ради. Ото Вајнингер, мислим, још каже да постоји „апсолутно мушко“ и „апсолутно женско“. Разуме се, ту није реч о физичком погледу, о биолошком, него о духовном, где не постоји ни „апсолутно мушко“ ни „апсолутно женско“. Него он каже, на пример: један човек је четири петине мушко, а једна петина женско. Сад он тражи жену која ће бити четири петине женско, а једна петина мушко, да би дошли до пуноће бића, до самог јединства. Из тога он изводи принцип о апсолутној важности моногамије, једноженства, па вели да у свету постоји само једна жена која би једног човека савршено допунила. Јасно је да мушкарац није увек у могућности да нађе баш ту жену. Али нешто приближно томе он тражи и када нађе тада долази до јединства. Други човек, којем треба сасвим друкчија жена, пита се: шта је тај човек нашао у тој жени? Па нашао је своју допуну која њему треба, јер је тако испуњење oстварено.

Да, али је, Ваша Светости, Ото Вајнингер, који је извршио самоубиство у двадесет трећој години, такође рекао: када дође до споја, до љубави између најженственије жене и најмужевнијег мушкарца, да се из таквих односа, из такве љубави, рађају и најбоља деца? Шта Ви мислите о томе?

– Свакако када су они јединствени, када заиста једно друго психички допуњују, пошто је то најбољи услов да деца буду најнормалнија и да се најбоља рађају. А иначе, у другим примерима, као што често бива, и деца буду на муци. Или већ у зачећу, када мајка не жели да га роди, све то прелази на дете. И оно бива истим тим током живота несретно, у невољи.

У овом времену у којем данас живимо не можемо да кажемо да нам деца баш расту у срећним околностима. Наша омладина је прилично изгубљена, она се задовољава неким небитним, безвредним стварима. Тежи ка брзом задовољењу својих потреба. Како је упутити и колико Црква може у томе да јој помогне, с обзиром да је, ипак, у ово данашње време, присутан све већи повратак религији?

– Младост, пред којом је још будућност и дуг живот, нема увек времена да размишља о смислу и циљу живота. Зато често иде куда је очи воде. И заборавља се. Учини много штошта због чега се после каје. У Светом писму, у Старом завету, каже се: Весели се младићу, за младости своје иди куда те очи твоје воде - али не заборави да ће те Бог позвати на суд!

Млади често то заборављају и онда пређу меру, што је на несрећу њихову. Имамо за то пример у Светом Писму, причу Христову о блудном сину, за коју кажу поједини тумачи да када би цео Нови Завет нестао, а само се сачувала та прича Христова, да би нам она могла надоместити целокупан Нови Завет.

Ту имамо објашњење шта је то грех, шта је покајање, шта исправка живота. Према тој причи грех је окретање леђа Богу и идење у супротном правцу, као што је блудни син напустио дом очев, и свога оца и брата, и отишао у супротном правцу. Окренуо се тако млад, лакомислен. Уз паре се скупи друштво, ту је онда банчење, пијење, једење. Али, неста пара - неста и пријатеља.

И он ту долази до краја, до сиромаштва и пропасти. И до питања: како живети сада, после свега. Рече себи: Па, колико је само слугу у дому оца мога, и ниједан не гладује, а ја овде умирем. И одлучи: Знам шта ми је чинити. Вратићу се оцу своме! И што је рекао, то је и учинио. Отац га виде још издалека. И прими га. А он рече: Оче, нисам више достојан да се зовем сином, али ме прими макар као једног од слугу твојих. И отац га прими, и каже: Закољите теле угојено да се радујемо и веселимо, јер овај мој син изгубљен беше, и нађе се. Мртав беше, и оживе!

Сваки грех носи смрт.

Каква је то само радост што се блудни, изгубљен син нашао.

Што је оживео онај који је умро...

То је суштина Јеванђеља Христовог.

Објашњење шта је грех, шта покајање; шта је измена живота и задобијање Царства Небеског.

Ваша Светости, чини се да постоји све веће интересовање за монашки живот код наше омладине. Да ли је то бежање од живота, склањање, разочарење, или, напротив, то треба да буде очараност новим животом?

– Уколико би то била разочараност овим светом, онда је то све кратког даха. Мора бити очараност животом хришћанским или, тачније: интензивнијим животом хришћанским. Свети Јован Златоусти се пита: ако би два човека исте снаге, истих година, трчала тако да један на леђима носи џак од тридесет килограма, а други трчи без тога - ко би могао дуже да издржи и да брже стигне? Одговор је свакако: онај који на себи нема терет. Он зато каже да онај човек који није оптерећен породицом и трудом око породице, може своју снагу да употреби у духовном узрастању. И Свети Василије Велики вели да се у браку, у свету, може донети по тридесет зрна, као оно зрно што је бачено у земљу. Онај ко је без тих обавеза може да донесе по шездесет и по сто зрна. А то значи да све своје време, сву своју снагу може да употреби у узрастање у јеванђелским врлинама. Разуме се да ће то постићи ако се буде потрудио и бежао од других грешника.

Свакако да су важне и ове прилике сталног инсистирања на материјалном. Када се деца играју на реци, па од камења и грања направе уставу да би могли да се окупају, вода наиђе и провали брану. Гурне је у другу страну. Тако и млади људи, како да кажем, засићени овим материјалистичким учењем, после отварања друге стране завесе, где се види оно духовно, често крену у правцу одакле виде ову страну.

Пред сваким човеком, поготову хришћанином, две су могућности: или пут у брак - часно и поштено, или у безбрачно монаштво - часно и поштено.

Мало се ко монаши у младим годинама, када је још дете, јер не зна о чему се ради. Да не зна чега се одриче, а шта прима. Монаши се када је већ зрео и када зна зашто прима завет безбрачности и остале завете.

Позната је она Ваша реченица: „Нека вам речи буду благе, а докази јаки“. Да ли сте на такав начин и подучавали Ваше ђаке? Оне који су поред Вас, као духовног оца, стасавали и који се и данас налазе ту негде око Вас.

– Да, свакако. Када је реч о оном најинтимнијем, најдубљем и најживотнијем, ту никада не треба да се намећемо. Разни секташи су веома често агресивни и хоће на силу да нас „угурају у рај“, како то они мисле. Међутим, она слобода коју човек има, она то не дозвољава, ни на какав начин. Наше је да, пред другима, својим животом, својом вером, речима и делом – показујемо и сведочимо Христа и његово Јеванђеље. Ко има очи да види, нека види; ко има уши да чује, нека чује. Ако хоће. А ако неће, онда после неће имати изговор да „није знао“. Биће одговоран, јер слобода не иде без одговорности. То би било недостојно човека. А одговорност без слободе би била недостојна Бога. Ми не верујемо у моћ судбине, него верујемо у Промисао Божију. Постоје задаци које је Бог пред нас и наше време ставио, али не присилно, каже се у Јеванђељу. Супротно томе, књижевници и фарисеји у јеврејском народу одбацише оно што је Бог хтео са њима, док је Свети Јован Крститељ сасвим прихватио оно што му је Анђео јавио да Бог жели од њега. Он је све то потпуно прихватио, и живот свој дао, и главу своју изгубио. Добровољно је било и једно и друго. Само ово једно је на пропаст, а друго на спасење.

Да ли онда слобода може да постоји без Бога? И да ли је она опасна?

– Слобода не може постојати без Бога. У сваком случају - Бог је слободно биће. Ја сам, каже, пут, истина и живош. Бог је све позитивно, оно добро. Значи и слобода. Он је слободно биће. Само, Он је виши тип слободе, а то значи: не моћи грешити. А све нас, и анђеле, жива бића, створио је са нижом слободом, а то значи: моћи не грешити. С тим да стално узрастамо, јачамо све више и да пређемо у ту вишу слободу, која значи: не моћи грешити. Ако тако желимо.

Будемо ли грешили све више и више, све више ћемо падати у неслободу, док једног дана, ако пређемо праг, не пређемо у потпуну неслободу, а то значи: не моћи не грешити. Е, тај распон од „не моћи грешити“ до „не моћи не грешити“ је огроман. Пред сваким човеком стоји таква могућност. На коју ће се страну окренути, у крајњој линији - зависи од њега. Породица, друштво, други људи својим животом и примером могу да му помогну, ако он то буде хтео.

Веома често и када радимо оно што волимо, некако се томе не радујемо онолико колико би требало. Па ко нам то краде радост?

- Мора се прихватити реч Христова да се величина пред Богом, пред Христом, мери величином служења, ничим другим. Разуме се, човек може да служи у сваком занимању којим се буде бавио. И научник може да оним што ради служи за добро људи. Уметник исто тако. У свим занимањима може да се ради у томе правцу. Ако тако буде схватио свој рад, он ће у њему увек имати блаженство, не само срећу. Нико му то неће моћи да одузме, без обзира колико га будете пањкали, колико га не признавали. Он ће у томе осећати блаженство да је достигао циљ због кога је и постао. А све дотле док будемо очекивали славу од овог света, да нас људи хвале, биће нам тешко. Људи то често нису кадри да схвате из зависти и злобе. Постоји прича код Грка о Аристиду званом Праведни. Али нико не може бити тако праведан и честит и поготову не на таквом положају да макар некоме (по његовом мишљењу) не учини криво. Аристид је чинио правду, а протеран је. Скупштина се састала, у позоришту. До Аристида је сео један прост човек. Поделили су оне парчиће ћерамиде где је требало да се забележи да ли да га протерају или не протерају из Атине. Тај човек, не познавајући Аристида, будући неписмен, замоли га да му помогне да напише: Молим да се протера. А овај га упита: Познајеш ли ти тог Аристида? Он му одговори: Никад га нисам видео. А Аристид га на то упита: Да ли ти је он нешто нажао учинио, неку неправду? А овај рече: Није. Али ми је дојадило да стално слушам оно „Аристид праведни“, „Аристид праведни“. И Аристид Праведни му, на то, без двоумљења, на комаду печене глине напише, својом руком, за себе самог: Да се протера.

Често се то догађа.

Ваша Светости, колико је наша Црква способна да одговори на све ове проблеме о којима причамо? Колико је она у лицу свог свештенства спремна да прихвати све оне који крећу ка њој?

- Времена су веома тешка. И ми свештеници се регрутујемо из народа. Уколико је духовни ниво народа висок, онда и није тешко ићи даље. Али ми знамо колико смо пали у томе погледу. Треба времена и велике снаге док човек дође до нивоа на којем може да делује на друге позитивно. Важно је да пред нама увек буду речи Савонароле, човека који је у оно доба када је пао живот хришћански рекао: Прва Црква је имала дрвене путире, а златне свештенике. А сада има златне путире, а дрвене свештенике. Да нам буде стално пред очима, да ли ћемо бити дрвени или златни свештеници, то зависи од нас. Разуме се да је смисао у томе да се потрудимо. А и Бог ће помоћи да дорастемо своме времену. Пре свега речима, али животом највише показујемо Јеванђеље Христово, колико је оствариво у овом свету.

Каже се да у ово наше време живи личност која је неуротична. Шта ствара неурозу код људи?

- Због једностраности у васпитању, веома често бива да деца, и она обдарена, напредују само интелектуално. Треба стећи имунитет пред тим злом, да би се ојачало и физички и духовно, да би се одолело разним искушењима. Често су та деца сувише једнострана, иако су одлични ђаци, добри студенти. Када је дошла ова наша невоља, она су била неспремна за тешкоће.

И онда долази до неурозе, до исклизнућа.

Да ли сматрате, Ваша Светости, да је, уколико постоји хармонија у човеку, уколико постоји та духовна равнотежа, много теже да се он психички и физички разболи?

- Наравно. Психички поготово. То је оно што рекосмо у речи Христовој: Шаљем вас као овце међу вукове. Видите, не само да у човеку ради интелект, него и доброта, а то значи - снажење према свету, пред злом.

Када се успостави хармонија, онда човек може да се одупре. Када буде стекао хармонију у себи, онда ће моћи да се одупре и да на правди Бога, ако већ мора тако да буде, претрпи све, чак и живот свој изгуби. Чак и да љуби непријатеља свог. Али да душу своју никада не изда, образ свој и свога народа да не погази.

Љуби непријатеља свог! Зар то није патолошко праштање?

- Не, није таква љубав према непријатељу она за коју Господ вели: Љубите непријатеља својег, молите се Богу за оне који вас гоне, чините добро онима који мрзе на вас да будете синови Оца вашег Небеског, јер Његово сунце сија и злима и добрима, и кишу даје и праведним и неправедним...

Није љубав према непријатељу само емоција која би значила да злочинац са маљем или ножем треба да ме коље, а ја њему да узвратим речима: Где си брате? Није то то. Непријатељ не зна да срља у пропаст вечну и не зна шта ради. Њему су, као оном коњу, на главу ставили оглавину да гледа само у једном правцу, а не види куда иде. Али, ми то видимо. И то је жалост, јер ће та личност непоновљива за вечност пропасти у мукама. Само покајање пред Богом и молитва Богу могу да га спасу и промене његов живот.

Како су почеле ове несреће рата у Хрватској и у Босни и Херцеговини, наша је Црква прописала свакодневну молитву - да се молимо и за непријатеље своје, да их Господ упути на пут правде и истине не би ли се покајали и спасили. Молимо се и за све оне који чине грехе, и за друге.

Молимо се за свој народ, али и за непријатеље своје.

Невероватна је, Ваша Светости, и предивна љубав коју Ви имате према сваком појединцу. То је нешто што је веома ретко у овом нашем животу. Како се научити да постоји вредност сваког човека понаособ?

- То се, дабоме, најпре стиче у породици. У њој смо везани највећом везом и крвљу, често јединством. Пре свих, родитељи су обавезни да детету пруже љубав. Оно ће тада да зрачи кроз цео живот. Разуме се, та љубав није слаботиња, већ снага коју треба да стиче стално, па чак и према непријатељу.

Тешко то изгледа, али је могуће стећи. Човек ће тако постати мио Богу и користан људима.

Постоји један велики проблем који се поставља пред данашње родитеље, између многих осталих. А то је – да се млади приклањају разним сектама.

- Пред сваким је човеком - или пут истине, правде, љубави, пут по Богу; или супротно томе. Секташи или јеретици, они увек оперишу са полуистинама, ту је та несрећа. Кад је Исус Христос, по своме крштењу, отишао у пустињу и тамо постио, па, будући човек, огладнео, приступи му кушач, као Адаму и Еви, да и Њега искуша. Прилази Христу са питањем: Ако си Син Божији, реци да ово камење хлебови постану. Исус одговара: Писано је, не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих. Он ту не каже да човек не живи о хлебу, од телесне хране. Ту је тело, али је ту и душа. А и души треба храна, а то је Реч, Наука Божија. Ђаво Га онда води на крило јерусалимског Храма, пред друго искушење. Каже Му: Ако си Син Божији скочи доле, јер је писано (и он ту наводи Свето Писмо): Анђели ће својима заповедити да те узму на руке своје, да где не запнеш ногом својом. И заиста у Псалмима пише управо то. А Христос одговара: Али је писано и оно - Не искушавај Господа Бога свога!

Е, сад ви видите. Да је ђаво рекао: Скочи доле, и анђелима својим заповеди да те узму у руке своје, то би била пуна истина. Али, он никада не поступа тако. Он поступа само по полуистинама, а полуистина је понекад гора и тежа од лажи. У лажи су кратке ноге, лакше ће човек сагледати лаж. Али, кад ђаво преокрене истину тако да ми не видимо њен крај – онда је ту опасност. Није велика несрећа што ми често говоримо у полуистинама, али ако ми полуистине прогласимо за пуну истину – то је онда несрећа. Има код нас једна прича, о некаквом сеоском кнезу, коме су дошли људи жалећи се на неке да су им учинили неправду. Он их слуша, слуша, па каже: Људи, изгледа ми да имате право. Одоше ови, а дођоше они други, који почну да износе све то, али виђено са друге, њихове стране, све бацајући на оне прве дрвље и камење. Он слуша, слуша, па ће: Људи, изгледа ми да имате право. Одоше и они. А ту била и његова жена, која је чула обадва разговора, па ће рећи: Ма, какав си ти, вели, човек и кнез. Ови ти говоре једно, ти им кажеш да имају право. Они говоре супротно, ти и њима кажеш да су у праву. Како то? А он ће на то: Имаш и ти, жено, право. Ако је оно онако – сигурно је да они имају право. А ако је ово овако – онда су ови други у праву.

Докле год се не зна пуна истина, не може се знати ни ко је заиста у праву. Ту је та несрећа код свих тих секташа и јеретика који оперишу полуистинама. Јер се и они позивају на Свето Писмо, и са полуистинама оперишу, њима се вешто служе.

На основу свега овог што сте рекли, Ваша Светости, какву бисте поруку упутили данашњим родитељима, какву поруку деци? Како да живе, како да раде и уче?

- Угледајмо се на све оно што је свето и честито било код наших предака, који су били кадри да издрже пет стотина година ропства као бесправни рајетини, знајући ако издају своју веру шта ће добити, али знајући и шта ће изгубити. Они су били кадри да на својој ваги измере када ће више изгубити него добити. Били су кадри да издрже, били су дорасли своме времену. Да ли ћемо ми бити дорасли времену у којем живимо, то зависи од нас. Дабоме, и од Божије помоћи, која је увек присутна ако је ми не одбацимо.

Ваша Светости, када сам Вас срела, пред ову емисију, рекли сте да има много питања, али да не ваља много причати. Због чега?

- Постоји принцип и за нас свештенике да у беседи развијемо највише три идеје. Јер, ако будемо развијали четири, људи ће запамтити две. Ако будемо развијали пет идеја, они ће запамтити једну. Ако их буде још више, неће запамтити ниједну. Када се човек замори, пажња опада и мора се са тим рачунати. То вам је као када човек претера у једењу, биће му супротно од онога што му треба...

Ја сам сигурна, Ваша Светости, да ће сви они који Вас толико воле и поштују запамтити највише оно што их буде најјаче додирнуло из овог разговора.

Хвала Вам на свему!

Разговор вођен у Двору Патријаршије, 24. априла 1996 године.