Косово није изгубљено

– Недавно је Амерички савет за Косово са благословом Владике Артемија објавио књигу Косово: белешке 1999–2009, у сарадњи са Лорд Бајрон фондацијом за балканске студије. Књига је збирка есеја значајних аутора, као што су канадски амбасадор Џејмс Бисе, др Срђа Трифковић, Вилијем Линд, Даг Бендоу са КАТО института, Грегори Копли или Мери Волш, која је радила у међународној администрацији на Косову и Метохији, и других, у десетогодишњој ретроспективи од НАТО-агресије 1999. године и њених последица не само по Србију, већ и САД, Европу и свет.Мој текст је усмерен ка мотивацији и развоју америчке политике, која је дефинисала читаву западну антисрпску политику скоро две деценије. Надамо се да ће објављивање и дистрибуција ове књиге бити значајан фактор у исправљању лажи о рату 1999. и америчким настојањима да се изгради сурогат независност псевдо-државе Косово. Усредсредио сам се на оне делове политике који немају везе са Косовом и Метохијом, па чак ни са Србијом: моћ новца и лобирања у Вашингтону, као и вашингтонску опсесију да се спријатељи са исламом.

Како оцењујете чињеницу да је до сада око 60 земаља признало „независно“ Косово? Да ли је то мали или велики број?

– То је свакако много мање у односу на америчку најаву да ће Косово у првом таласу признати најмање 100 земаља. Присетимо се и чињенице да је међу њима велики број смешно малих земаља као што су Палау, Маршалова острва или Микронезија, које потпуно зависе од стране помоћи. Америчка влада је посебно разочарана слабим одзивом исламског света. За њих је понижавајућа чињеница да су годину дана убеђивали Саудијску Арабију, и да морају да се боре за подршку Бангладеша. Можда ће бити још неколико земаља, углавном безначајних, до тренутка када Међународни суд правде саопшти своју одлуку. Обраћање овом Суду било је добар потез. Свакако, постоји известан ризик, јер његова одлука може бити и неповољна или двосмислена. Са друге стране, то би био историјски преседан Међународног суда правде, који не може порећи какав би револуционарни и деструктивни утицај имала одлука која би подржала независност. Чак ни тада, многе велике државе неће никада признати независно Косово, због сопствених интереса и принципа: Русија, Кина, Индија, Индонезија, Нигерија, Јужна Африка, Аргентина, Бразил, Мексико итд.

У сваком случају, са правног аспекта, шта год Суд рекао, и без обзира на то колико ће земаља признати сепаратистички ентитет, па чак и ако уђе у УН (што се неће догодити), тај ентитет неће бити независан све док га не призна Србија, а то се неће десити никада. Пре или касније, то ће бити очигледно – пре ако тако одлучи и Суд, што је вероватније него да буде супротно. Такође, Запад не разуме позицију Русије, која је врло чврста и принципијелна, и која има највећу међународну подршку. Испоставља се да руске вође разумеју да је вашингтонска политика усмерена једнако, ако не и више, против Русије, него против Србије, најпре у покушају да се деградира статус Русије као сталног члана Савета безбедности УН.

Да ли је све изгубљено када је реч о политичкој борби Србије за Косово? Шта сада треба да чинимо, који да нам буде циљ?

– Препоручио сам велики број политичких, економских, војних, правних и дипломатских мера које Србија може да предузме како би ослабила формирање лажне косовске државе. Неке од њих садашња влада не би ни разматрала, као ни претходна. Сматрам, на пример, да није требало враћати амбасадоре у престонице оних земаља које су признале Косово, него да је са њима требало одржавати дипломатске односе на нивоу отправника послова. Али, друга мера је много лакше спроводива и суштинска. Сепаратистичка администрација и њени инострани спонзори ужурбано доводе стране компаније да послују на Косову. То укључује незаконито приватизовану имовину на штету закона и права власника – српске државе и српских грађана, док нови „власници“ потписују уговоре са странцима. Ако би прави власници, Срби, тужили те стране фирме у њиховим земљама, то би их значајно одвратило од идеје да послују на Косову са сепаратистичким ентитетом. Чак и сама претња тужбом убедила би многе компаније да та псевдо-држава није место на којем би требало да раде.

Има ли разлике између администрација председника Барака Обаме и Џорџа Буша у вези са питањем Косова и Метохије?

– Нажалост, не. У ствари, исправније би било рећи да су се творци овакве политике вратили на власт. Клинтонови су поново моћни, нарочито сада када је Хилари Клинтон државни секретар, тако да је поново успостављена првобитна поставка власти.

Како то да у англо-америчком свету, упркос бројним доказима, не постоји свест о томе да на Косову данас владају криминалци и терористи?

– Свакако, у било којој земљи, само мањи део становништва има независан приступ информацијама помоћу којих може да разуме међународне односе. Народ зависи од вести из мас-медија, на које често значајно утичу владе. То је био значајан фактор у пост-југословенској пропагандној кампањи током деведесетих, када се инсистирало на анти-српском ставу по свим питањима. Један од циљева Америчког савета за Косово јесте да важним деловима америчке јавности, већински али не потпуно хришћанским и конзервативним, пренесе истину о џихаду и организованом криминалу на Косову. Милим да смо у томе у великој мери успели, и појавио се у америчкој јавности један стално растући сегмент који је био на нашој страни. Али, чињеница да двопартијски демократско-републикански апарат наставља да игнорише те податке, доста говори о томе како се у нашој земљи води политика. Постоји мала, инцестуозна група такозваних стручњака и специјалиста, чије се мишљење никада не мења, без обзира на странку којој подносе извештаје. Упркос томе што су нас довели у ћорсокаке у Ираку и Авганистану, можда ускоро и у Ирану, они су потпуно посвећени идеји о америчкој доминацији светом, у име заштите демократије, „људских права“, „слободних тржишта“. То, између осталог, значи и елиминацију Русије као значајне силе, даље ширење НАТО-а и успостављање САД као једине светске силе, упркос нашим економским проблемима.

Зар неко заиста мисли да наше вође не знају какви су људи Агим Чеку, Хашим Тачи и Рамуш Харадинај? Наравно да знају. Да ли знају да подршка таквих људи угрожава и нашу безбедност, као у случају „Форт Дикс шесторке“ (у којој су била и четири Албанца са Косова и из БЈР Македоније)? Наравно да знају, али им је свеједно.

Често помињете џихад и етничко чишћење. Зашто хришћански свет није заштитио своје наслеђе на Косову и Метохији?

– Зато што више нема „хришћанског света“. Да, има много земаља у којима живи велики број хришћана, али наведите ми једну у којој ће неки водећи политичар данас рећи „Да, ово је хришћанска земља, изграђена на хришћанским принципима“. У априлу, председник Обама је рекао да је снага САД у томе што, иако имамо велику хришћанску популацију, себе не сматрамо хришћанском нацијом, али ни јеврејском, ни муслиманском. Насупрот томе, има много земаља које се искрено идентификују као исламске, а у некима од њих – као што су Саудијска Арабија, Иран или Пакистан – на снази је шеријатско право.

Укратко, „Хришћански концепт“ је под знаком питања. Не само да су његове политичке и интелектуалне вође функционално анти-хришћани, упркос томе што неки од њих задржавају известан ниво личних хришћанских уверења, него ни само Хришћанство није више лепак који на окупу држи друштво, а свакако не државу. Ово свакако не значи да има много људи, и хришћана и не-хришћана, који не виде шта се догађа. Али нема видљивог механизма који би њихову бригу претворио у политичку промену.

Наизглед, многи међу нама Србима више не брину о Косову и Метохији. Ипак, Ви и остали из Америчког савета за Косово, иако пореклом немате никакве везе са Србијом, говорите истину по свету и снажно стајете на страну Србије. Шта Вас мотивише, и да ли ћете наставити?

– Ја не могу са сигурношћу да кажем у којој мери Срби брину о Косову, али сам врло сумњичав када ми се каже да не брину. Понекад чујете такве резултате истраживања, и онда морате да се упитате ко је истраживао, како је поставио питање, и тако редом. Али било би наивно рећи да не постоји проблем. Србија и Срби су били изложени снажној међународној кампањи без преседана, која је требало да разори њихов духовни и национални идентитет. Којој се другој земљи догодило да јој њени наводни пријатељи кажу да је неслагање, а приори, са одузимањем срца њихове нације, нека врста опасног, ретроградног „национализма“?

Оно што заиста јесте изненађујуће, јест то да Србима ипак није потпуно испран мозак. Морамо схватити да за пост-хришћанска и пост-национална вођства, која доминирају западним земљама, нема важнијег задатка него присилити Србе да се одрекну Косова и да се тиме одрекну онога што их и чини Србима. Чињеница да још увек нису успели, и да је српски отпор успешнији него што се икада претпостављало да може бити, болни је показатељ да они ипак нису господари васионе, као што су веровали.

Српска борба за Косово је у том смислу и борба за опстанак хришћанске и европске цивилизације. Ово је најјасније нама који смо православне вере, али није ограничено само на Православље. Једна ствар која ми је постала јасна у вези са мојим активностима око Косова, јесте колико људи у Европи и Америци схвата да је Косово микрокосмос њихове будућности, прво у Европи, а онда и у Америци. Тако да за мене и броје друге Американце супротсављање политици наше владе значи одбрану истинских интереса и вредности наше земље, једнако као и Србије. Срби се боре за Косово и Метохију да би могли да остану Срби. Ми се боримо против политике наших власти да бисмо могли да останемо Американци.