Ненадовићи -„половина“ устанка

Од једанаест поменутих личности у наведеном спису, осам су домаћи људи (Црни Ђорђе Петровић, Јанко Катић, Сима Марковић, Васа Чарапић, Станоје Главаш, Јаков Стефановић, Прота Матија, Радич Петровић) и већ је ту за улогу Ненадовића осигурана једна „четвртина“. Затим долази у обзир и посвећени простор у тексту за поједине личности, тако да и по томе Ненадовићима припада скоро половина. При оцени се то мора узети у обзир, јер не може се вредновати на исти начин Сима Марковић, коме је посвећено само три реда, или Васа Чарапић са четири и Станоје Главаш са шест редова. Уз то, они су приказани скоро безбојно. Међутим, за Јакова се ту, између осталог, каже: „Човек добар, питом, од свију вођа најприступачнији за све паметне савете... са својом синовцем протопрезвитером Матијом Ненадовићем има веома јака утицаја на народне послове."

Од свих поменутих у попису Митрополита, само је Јаков касније могао написати: „Рећи ће когод да смо за титло узели ово бреме, сваки таки нека је уверен да сам ја ово исто титло и чест имао." То је једина кућа која символише континуитет дуг више деценија. Сви остали су „нови“, без дубљих корена. Има неке символике и у томе што је збор у Орашцу одржан у Марићевића јарузи, док се код Ненадовића то чини на брду: „Сва та села и још друга с пушкама дођу на бранковичком вис. Пошљем, те се изнесе из бранковичке цркве барјак."


Ненадовићи су од Митрополита осликани скоро без недостатка што се мора придодати ранијим предностима. Уколико је припреме за отпор било током 1803, онда су Ненадовићи најблажи центру тога рада, тако да је од историка устанка Прота могао рећи највише. Друго је питање - зашто он то не чини?! Ту је и удео кнеза Алексе, чијим радом би план покретања устанка текао другим правцем, јер би се одвијао под његовим вођством. Остаће трајна недоумица, да ли је Прота то свесно избегао да каже, или га старост спречава да испуни обећање дато на одговарајућем месту: „О томе писму које су Турци уватили, на друго месту казаћу пространије." Вреди подсетити да у другим приликама, кад му се накнадно учини да је нешто успут изоставио, он га касније дописује, а овде свесно изоставља причу за касније, али не испуњава обећање.

Код Крагујевца је другачије, јер изгледа нико из језгра предустаничких припрема није дошао у прилику да сведочи о томе. Они чија сећања се касније бележе у време прављења планова су „ситни“. Гаја Пантелић и Петар Јокић о догађајима из 1803. знају само онолико колико им Ђорђе казује. Питање је колико је и сам каснији Вожд био близак центру одлучивања. О његовој улози потоњи аутори наслућују на основу каснијих догађаја и Вождовог значаја.

НЕ ГОВОРИ О ТЕШКОЋАМА КОЈЕ ГА СНАЛАЗЕ

Прота очигледно припада оној групи људи која из принципа никад, без крајње нужде, не жели да говори о тешкоћама које га сналазе, и у раду и у животу уопште. Начелно, то су способне самосталне личности које цене околину, настоје да је не малтретирају и стварају неспокој изношењем својих невоља свесни да сваки има и носи своје тегобе. Током свог боравка у турском логору, Прота се среће са кнезом Ивом од Семберије: „Бејаше Петров пост, а кнез Иван испрека Дрине, доноси ми рибе дринске, и он ме разговара; то ми није мило, готово би волио да ми не долази с његовим уздисањем." Постоје људи спремни да учине добро, али начин како то раде скоро да делује супротно. И ту је донекле одговор за схватање Протиног површног хумора. Много од онога што је речено о његовој склоности за хумор стоји, али суштина измиче.

Док се читају Протина сећања, баш због такве склоности да животу приђе са ведрије стране устанак се „олако“ доживљава. Тек у осврту на писање Симе Милутиновића о кнезу Максиму Рашковићу, који је због недисциплине био тешко кажњен, осећа се присуство опоре реалности. „Ту се Сима врло преварио и није знао ни политике нити ондашње српске муке и војевања, како је Србија мира и од војне одмора желила (кроз толике године веће изнурена била)... Ваљда је такав обичај у списатеља и поета а може бити млад је био па и он није све знао колико сад зна“.

За потоње нараштаје, деценија устанка представља велико блиставо време, јер се тад, нажалост само привремено, постигло скоро немогуће, уз велике жртве и напоре. Створена је ни из чега држава. Вековима гажен и израбљиван народ тада је дао недостижне јунаке и несравњиве победе. Представник бечке власти на све то гледа другим очима. За њега, сви успеси устаника су само мала искра случајне среће, која их је учинила гордим.

Поимање хумора је релативно. Изразит је пример Вуковог казивача песама, Тешана Подруговића, хајдука и јунака из устаничких дана. Он је „врло радо којешта весело и шаљиво приповедао, али се притом никада није смејао, него је све био мало као намрштен“. Њиме се умни Вук одушевљавао скоро као и Хајдук Вељком, кога је овековечио као ненадмашног јунака.

НЕСУМЊИВИ АУТОРИТЕТ

Око питања устанка у очима околине Прота је био несумњиви ауторитет. Скоро сви они који су касније покушавали да пишу о времену Црног Ђорђа - иако су били савременици устанка - сматрали су обавезним да се и са њим сретну. То чини Вук Караџић, Сима Милутиновић, Лазар Арсенијевић - Баталака... На њега упућује и тополски казивач Петар Јокић „Ту су били и прота Ненадовић и Лука Лазаревић, они су писмени људи, они ће то боље знати него ико“. Драгоцен је овај помен Луке Лазаревића уз Проту, јер према њему може да се процени колико је за историју устанка Протин рад важнији од Лазаревићевог као човека од пера. У том погледу Проту помиње и немачки историчар Леополд Ранке, аутор знамените „Српске револуције“.

Протин начин казивања је уверљивији од Вуковог. Он скоро редовно упућује на своје „артије“, или бележи име особе од које је шта чуо. Код Вука је тога мање, пошто он чешће говори уопштено. Стога, Ранке пише како проверава сваку Вукову реч и тражи да му каже „од кога је што сазнао, тако да су саопштења тим начином постала потпуно поуздана." Код Проте опрезност те врсте скоро да није потребна. Он кроз своје писање као да антиципира могуће сумње Ранкеа.

ПОСАО НА ПРИКУПЉАЊУ ГРАЂЕ

Сима Милутиновић је био у прилици и да разговара и да у својим списима помиње Проту. При једном њиховом сусрету добио је добро познати савет да се не прихвата писања о савременим догађајима и кнезу Милошу, јер ће изгубити или главу или образ.

Посао на прикупљању грађе приближава људе бар по начину рада. Прота помиње како је од Луке Марковића из Орашца слушао о паљењу хана у том месту, а потом од Станка из Врбице о првом устаничком поразу од Кучук-Алије у том селу. Вук је у прилици да разговара са слугом Стевана Синђелића, једином избеглом особом из чегарског шанца пред његово паљење. Тако се 1852. Вук обраћа и Јовану Гавриловићу и моли га да се распита код још живих, ако их има, за неке податке. „Добро би било кад бисте могли питати и другога кога (и више него једнога) из оних крајева јер су у мене о томе сасвим различити гласови па бих рад знати које је истина“.

На скоро исти начин поступа и Прота кад се четири године раније писмом обраћа Јанићију Ђурићу у време устанка личном секретару Црног Ђорђа и тада веома утицајном човеку са неколико питања о којима би желео више да сазна. Код Проте се примећује „комплекс“ у односу на ову личност. Обраћа му се са пуним поверењем и жали како га местимично издаје памћење као да је Ђурић имун од тога. Он је и умро пре Проте, а питање је у каквом стању га писмо затиче. Прота истиче како заборавља датуме, а мемоарски спис Јанићија Ђурића у том погледу је још непоузданији, а, уз то, његов аутор има склоност честом помињању датума.

Предност Ђурића се састоји само у томе што се он уз Вожда кретао по целој земљи и што су до њега допирало вести са широког подручја, док је Прота углавном везан за свој крај и западно војиште. „Ја добро знам да сад од мене и тебе нико боље о томе не зна, али ви опет од мене боље знате, јербо сте ви били и око Дрине, Мораве и Тимока, а ја тамо нисам онда никуда доле ишао, осим Смедерева, Карановца, Дрине и Ужица..." Поводом олаког коришћења бројки, Прота чини драгоцену напомену. „Како он каже, размишљања по колико је Срба пало и на колико места, да је онако у истину то не би ниједан Србин жив остао“.

Прота није усвојио савет Митрополита Стратимировића о бризи за чистоту језика: „Сва турска реченија, колико је могуће, изостављајте и истребљавајте, на пример буљубаша, харамбаша и прочаја; све ове колико је могуће промените и уместо тога метите друге речи, на пример стражар, стоначалник...".

Није Прота усвојио ни савет Митрополита да свештеници треба да се држе даље од ратовања. Тако је учинила већина свештеника, а они који ипак учествују у борбама су у мањини. Најугледнији међу њима су Прота Матија и архимандрит Мелентије, старешина манастира Раче. Занимљиво је да Прота и митрополит, као свештена лица, говоре о оружју. Случај Марка из Котешице дао је прилику Проти да каже како војник у току битке не би требало да мења своје оружје за туђе, па макар да је оно и боље: „Сваки човек своме оружју ћуд зна... и у њега се најбоље поуздати може." Са друге стране, и до митрополита је дошла вест о коришћењу бајонета, па тако саветује и устанике.

Прота и митрополит Стратимировић су били у писменој вези од првих дана устанка. Истовремено долази до промене односа, средином 1806. године. Прота одлази из Совјета на бојиште, а митрополит због новонасталих прилика тад скоро потпуно прекида везе са Србима преко Саве. Треба поменути и један пример сукоба људског и идеалног у личности свештеника, која се не ретко јавља. Поводом неких сурових поступака Вожда, које у начелу одобрава, Прота накнадно размишља: „Истина да мени не пристоје оваке мисли говорити." Нешто слично се примећује и код савременика цетињског митрополита Петра I поводом епидемије богиња и примене вакцина.

НЕПРАВДА ПРЕМА ЈУНАЦИМА

И кроз Протина сећања се примећује колика неправда се чини појединим људима који се јунаштвом и жртвом уграђују у темеље нове државе. Највећи број њих остао је без икаква одјека у времену. Неспособне „мастиљаре“ се промећу по литератури, а јунаци се гасе без трага. Код Проте поједини су само поменути, као - Гача Скадранин, који из турског логора, где се по невољи налази, преко дана долази у помоћ устаницима, а увече се опет враћа у турски шанац. Није потребно говорити каквом ризику се тада излаже: „Не вичи Гача, веће вичи: „Удри, Ђуро“, јербо ћу ја сад Хаџи-бегу опет у шанац“. Поменута је мање тегобна страна оваквих „излета“. Само углед Проте спасао је јунака Гачу да га Милан Обреновић не убије због сумње да је шпијун.

По Проти, Цинцар Марко (Костић) је најбољи јунак, а он га ипак помиње само два пута - током битке за Ужице и Шабац. Међу таквима је и Живан Јеротић, који је од конака украо одсечену главу кнеза Алексе и донео је из Ваљева у Бранковину. У мемоарима је поменут и Петар Новаковић, секретар ваљевског магистрата: „Учен, врло паметан човек, Србин прави." Синтагма „Србин прави“ својствена је ауторима друге половине 19. века. Примењује се на особе које носе савршенство врлина и представљају идеал за свакога. Према Јовану Цвијићу, то су људи божанске доброте. Тополац Петар Јокић одао је признање свим учесницима устанка који се не могу побројати: „Од Дрине до Тимока нема људи које оставити треба, а они су други сви, какав је први старешина такав и најпростији сељак, били јунаци: све се то, моје дете, тукло као ћораво."

Хајдуцима је посвећен посебан омањи спис. Оно што је речно садржи конкретне податке тако да је дело од неоцењиве вредности. Настало је након накнадног размишљања. Док је на почетку својих сећања казивао о доживљајима оца, кнеза Алексе, сматрао је да није потребно да се о томе говори а онда дошао до закључка да изостављена прича о хајдуцима и Алексиној борби са њима представља „најважније од његови дела“. Колико је људско вредновање колебљиво и непоуздано! Кад би иста особа наново састављала неки спис, он би се сигурно разликовао од раније верзије.

Састав није посебно осмишљен јер колико говори о догађајима око 1791. толико се односи и на прве недеље устанка да би на крају „скокнуо“ и до Мишара: „Карађорђе био пошао на Мишаре, пак успут дошао са око три стотине Тружана“. Као што је речено и раније у два претходна списа а сада и овде, Прота своју причу доводи до навечерја Мишарске битке. Како је дело замишљено могло се наћи повода да се ту говори и о самом крају устанка.

Спис је, изгледа, настао у каснијим годинама, јер се не осећа ментална свежина својствена тексту сећања, већ се праве „скокови“ и не врши систематско излагање.

Као и Прота, о хајдуцима тог времена поразно говори и Тополац Гаја Пантелић: „Дођу и поарају, само још оставише што се на њима рува тревило, а све друго што би лепше у оружју, новцу и оделу поараше и узеше. Драгачевци сиромаси што им остаде посуђа узеше и одоше...“. По Проти: „Где год ноће по једно говече закољу, а село им мора ’лебац намесити, одакле по неки товар жита понесу...".

ИЗБОРНИ СКУП У ОРАШЦУ

Без помена и присуства хајдука није могао да протекне ни изборни скуп у Орашцу. Односно, овај збор, како је доживљен и касније приказан од учесника, прерастао је у неку врсту расправе о природи и будућности хајдучије. Вођство је првобитно понуђено Станоју Главашу, као најугледнијој особи тог подручја у годинама пред устанак. Својим одговором Главаш оправдава углед који ужива и показују колико је видовитији од својих предлагача: „Добро браћо! Ја сам ајдук, и мене ајдуци слушају, и слушаће ме, али сав народ нису ајдуци па ће људи сутра рећи: куда ћемо ми за ајдуком? У ајдука нити има куће, ни кућишта; сутра кад Турци навале, он ће у шуму, а ми ћемо остати на мејдану, да нас Турци робе и арају. Него ви поставите старешину, каквога човека између вас који је и до сад био с народом; а ја ћу чинити што могу као и досад“. Иако је од казивача понуђени сценарио овог збора потпуно прихваћен и одомаћен у литератури, мало је вероватно да је тако могло бити. Опште прилике и стање напетости нису допуштали дуге говоре и убеђивања.

После толико издања Мемоара у облику „готове“ књиге не може се отети утиску да је пред нама у потпуном облику довршено дело по плану и жељи писца. То је спис у раду, чијег аутора су године полако одвајале од намере да га приведе неком крају. Сећањима је обухваћена само једна четвртина устанка, односно тек око шеснаестине његовог политички активног живота. Из оваквог поређења се види колико том делу још „недостаје“. Ако би се упоредило са радом сликара, онда су мемоари као платно коме је осликана само једна четвртина простора. Постоје делови који су у књигу ушли недорађени и „сирови“.

Природа сваког сећања је таква да, док појединац прича - под условом да свесно не „прилагођава“ казивање - све изгледа јасно и убедљиво. Ако се томе прикључи сведочење још неког о истој тематици, види се колико је памћење непоуздано. Отуда она често помињана Вукова прича да учесници не знају како је било. Тако је и код Проте. Као и остали мемоаристи, он често наводи датуме који не могу да издрже проверу. Касније је постао и сам свестан тога. Међутим, у самом тексту сећања, они не изазивају опрезност и стога би требало приредити критичко издање, које би од списа створило историјски извор, у истој мери као што је и књижевно дело. Ту би се систематски сви наводи проверили, поређењем са другим изворима. Протини мемоари то заслужују, јер неретко само његова једна реченица постаје повод за посебну студију.

Недовршеност Протиног дела осећа се као недостатак за целу српску културу, а не само за историју устанка. То није једини губитак везан за Протину личност. Његовим одстрањењем из Правитељствујушчег Совјета, средином 1806. године изгубила је цела држава. Можда је и судбоносно изгубила. Није било погодније личности за тај положај. Поштен, помирљив, предан општој ствари, створио би атмосферу потпуно другу од оне везане за његовог наследника на том месту Младена Миловановића, који положај користи да урођену сатанску вештину за стицањем богатства развије до краја и тиме, као штићеник Црнога Ђорђа, све прваке окрене против себе, а потом и против Вожда. Са Протом у Совјету, та установа не би личила на оно што Вук назива „грабљењем старешина за власт“. Тада би цела држава хармоничније деловала и питање је да ли би онако трагично завршила!

КРАЈ ФЕЉТОНА...