O medijumima đavola

„Postavi, Gospode, stražu ustima mojim, i dver ograde oko usana mojih.“ (Ps.140,3) Opšte je poznato da je đavo (znači – klevetnik ili opadač) dobio svoj naziv na osnovu svoga dè­la. U narednim redovima otkrivaćemo sledeće – u kakvoj je unutrašnjoj vezi njegovo delovanje sa navikom suvišnog govora i pronošenja vesti o slabostima drugih ljudi.

IZBAVI NAS OD ZLOGA
Mogao bi neko da nam prigovori govoreći: Kako ovi besede o savršenstvu i govore protiv ove strasti, a sami padaju u nju? Jeste tačno da u samima sebi nailazimo na ovu strast. Nemalo puta smo se opekli ne samo zbog suvišnih reči, već i zbog najobičnije šale koja često ne biva bez posledica. Videli smo nekad i druge gde se zbog svojih reči kaju. Ali na ovu strast upozoravamo, ne kao licemeri, već zbog toga što se sa tim porokom ne mirimo, već uporno ponavljamo – „izbavi nas od zloga“ (Mt.6,13). Trudimo se da prema ovom problemu ne ostanemo ravnodušni. Neko reče da grešnik može da se pokaje, da onaj ko ne zna može da se nauči, ali gde je ravnodušnost, nema mnogo nade za ispravljanjem.

„Jer svi mnogo grešimo. Ako neko u reči ne greši, taj je savršen čovek, moćan je zauzdati i sve telo. Gle, konjima stavljamo uzde u usta da nam se pokoravaju, i sve telo njihovo okrećemo.“ (Jak.3,2–3) Izbavljenje se krije u izbacivanju iz naših usta uzda koje nam je u njih stavio neprijatelj, tj. klevetnik. To, valjda, podrazumeva (i jeste) ukroćavanje jezika. Ali Apostol dodaje: „A jezik niko od ljudi ne može ukrotiti“ (Jak.3,8)! Ne sledi li za ovim apostolovim rečima logično pitanje – „Pa, ko se može spasti?“ (Lk.18,26)
Ali, „što je ljudima nemoguće, Bogu je moguće.“ (Lk.18,27) Sveti Grigorije Palama objašnjava: „Ukoliko Bog dejstvuje u nama, svaka vrsta vrline biva u nama. Ukoliko, pak, Bog ne dejstvuje u nama, greh je sve što činimo“ (PG151,416D–17C). Ovo je u skladu sa rečima Hristovim – „sve što nije od vere greh je“ (Rim.14,23). Čovek nije ustanju da uzdrži jezik bez blagodati i pomoći Božije, a ova blagodat ne donosi ploda bez saglasnosti i saradnje čoveka. Dakle, „ljudima je to nemoguće, ali Bogu nije; jer sve je moguće Bogu.“ (Mk.10,27) „Zato, draga braćo moja“ – govori Apostol Jakov – „neka bude svaki čovek brz čuti, a spor govoriti“ (Jak.1,20) jer ako ko „misli da je pobožan, a ne zauzdava jezika svojega, nego vara srce svoje, njegova je pobožnost uzalud“ (Jak.1,26).
Hristos je rekao: „Bez mene ne možete činiti ništa“ (Jn.15,5). Posledica ovih reči biće naš svestan uvid u promenljivost sveta (kako Sveti Sava i savetuje monahe Studenice oko 1206. godine) i naše razmišljanje o poslednjem i odlučujućem merilu – o smrti. Da nas smrt ne bi porekla, pribegavajmo Hristu koji je naša potvrda i naše „vaskrsenje i život“ (Jn.11,25). Ništa se ne može ispravno vrednovati i oceniti bez vidokruga koji Hristos otvara čoveku.
NjEGOVI MEDIJUMI
Dakle, u molitvama pre krštenja se govori o đavolu kao onom ko je inferioran, koji će biti isteran i prognan – „uplaši se, izađi, i otstupi...!“ (Zaprećivanje prvo), njegova ništavna moć „ni nad svinjama nema vlasti“ (Zaprećivanje drugo). On sâm je dobio naziv „na osnovu svoga dè­la“ – klevete. Iako opštenje sa nečistom silom počinje u umu čoveka, ono se ispoljava jezikom tj. govorom. Upravo u klevetanju može da se primeti jedinstveno dè­lo čoveka i Nepomenika i baš preko jezika čovek postaje kao neki nesvesni medijum klevetnika – đavola. Time neprimetno dopada u njegovo ropstvo – kao što „konjima stavljamo uzde u usta da nam se pokoravaju, i sve telo njihovo okrećemo.“ (Jak.3,3) Tada se njegova ličnost izgrađuje i usmerava „onamo kuda hoće onaj koji upravlja“ (Jak.3,4), a bojimo se da je taj često niko drugi nego klevetnik. Ovoga je Sveti Sava u Studenici (pre 790. godina) nazvao „tamodršcem (=mrakodršcem) i grehodršcem i zlodelateljem – đavolom“.
Ali, ne dovode čoveka samo grube neistine u pomenuto ropstvo. Ropstvo uma već počinje kada um, gubeći pažnju, počne da iščekuje vesti o slabostima i pogreškama drugih ljudi. Nastavak ovoga je prenošenje istih i pomirenost sa navikom suvišnog govora. Izgleda da su ovo prvo (kleveta) i ovo drugo (suvišan govor) u dubokoj unutrašnjoj vezi, a unutrašnji veznik ne može biti niko drugi nego sâm klevetnik, tj. đavo. Ove „uzde“, iako su male, lako okreću i obaraju velike ljude. „Eto i lađe, iako su velike i silni ih vetrovi gone, okreću se malim kormilom onamo kuda hoće onaj koji upravlja.“ (Jak.3,4) Ove „uzde“ mogu porobiti laika, a mogu i učiniti da monah sramoti čak i svoj čin, ako „neprekidnu molitvu Isusovu“[1] (na koju se zavetovao na monašenju) dopuni čestim komentarima i kritikovanjem drugih ljudi i njihovih postupaka. Tada će svaki dan na večernjoj službi (posle „Gospodi vozvah“) pevati stihove – „Ne dopusti srce moje u reči lukave, da izmišlja izgovore za grehe, sa ljudima koji čine bezakonja...“ (Ps.140,4), ali će potom činiti upravo suprotno – um i srce prihvatiše ogovaranja (reči lukave), povazdan izmišljam kritike (izgovore za grehe), sa ljudima (sagovornicima u osuđivanju) koji čine bezakonja... Tada se postavlja logično pitanje – a „zar može iz istog izvora teći slatko i gorko?“ (Jak.3,11) Dublje gledano, nešto mora preovladati jer „nijedan izvor ne daje slanu i slatku vodu“ (Jak.3,12). „Ne valja, braćo moja, da ovo tako biva“ (Jak.3,10) jer je rečeno – „Proklet bio ko nemarno radi delo Gospodnje“ (Jer.48.10). Nešto mora preovladati, jer se Gospod na Sudu neće okrenuti od želja srcâ ljudskih, već će biti po svačijem nastrojenju, kako kaže Pismo: „Hodite blagosloveni...“ (Mt.25,34) ili „Idite od mene, prokleti...“ (Mt.25,41)
Sveti Starac Siluan Atonski je davno rekao: „Istinu govorim, ništa dobro u sebi ne vidim i mnogo je u meni grehova, ali je blagodat Svetoga Duha zbrisala mnoge moje grehove.“ A mi možemo reći: Istinu govorimo, ništa dobro u sebi ne vidimo i mnogo ogovaranja izlazi iz naših usta, ali se nadamo da će to jednom prestati i da će blagodat zbrisati mnoge naše grehove.
Ne dopusti nama Gospode da upadnemo u reči lukave, i da time opet izmišljamo izgovore za grehe... (vidi: Ps.140,4)
STUDENICA, OKO 1219. GODINE
Rekosmo da se ništa ne može ispravno vrednovati i oceniti bez vidokruga koji Hristos otvara čoveku. U ovaj vidokrug Sveti Sava naglašeno uvodi svoje monaško bratstvo oko 1206. godine u Studenici (po dolasku iz Hilandara) naređujući mu da svesno uviđa „kako li će se javiti veliki Bog i Spas naš Isus Hristos...“[2] U isti vidokrug je počeo da uvodi srpski narod znajući da bez Hrista ne možemo činiti ništa (vidi: Jn.15,5). Oko 1219. godine, po povratku sa hirotonije, on je, opet u Studenici, ukratko izložio „bogosmišljeni domostroj o našem spasenju“.[3] U Drugoj studeničkoj besedi Arhiepiskop Sava već poučava sa većom vlašću, govoreći o sebi kao o „Uzdignutom Bogom na ovaj stepen“ (=na stepen Episkopa). On ovom besedom, kao istinski pastir, uvodi srpski narod u „ovaj bogosmišljeni domostroj“, koji je izvršio Gospod Hristos Koji je, kako Sveti Sava dalje kaže: „sišao u preispodnja mesta ka onima koji sede u tami i senci smrtnoj i držanima pod vlašću tamodršca (=mrakodršca) i grehodršca i zlodelatelja đavola – koji je od početka pogubio mnoge i u svoju tamu uvukao rod naš i mnoge strasti [=stradanja] i stenjanja [=muke] teška stavio u srca naša od početka – i u tu nizinu sišao je Gospod naš Isus Hristos radi nas ljudi, hoteći nas osloboditi i vaskrsnuti [=podići], kao što nas je i stvorio (=učinio), oslobodivši nas te bede i tame, i prosvetlio nas svak[oj]ako – dvostruko i trostruko i mnogorazličito [Svojim] delima, a Svoje pak Vladičanstvo ne izgubi, niti pak, veličajući se Svojim Gospodstvom, prezre nas.“[4]

Želeći da slušaoci (monasi Studenice, okupljeni plemići i narod) shvate kako je velika ljubav Božija prema nama ljudima, Sava nastavlja: „A prilikovalo je da On ne brine o nama, ako bi se dobro pogledalo kako Ga od početka ne slušamo, niti volju Njegovu tvorimo, nego prestupamo sve zapovesti Njegove, i uz to još veće zlo činimo što ne pazimo na sebe, hodeći protivno Bogu; mi koji smo ništavni ne ugađamo Njemu Svesuštom i Svemogućem, nego još više izazivamo gnev Njegov mnogim gresima svojim.
On pak, na sve to ne gledajući, i videći nas takvima i znajući sva naša tajna dela, ipak nas ne ostavi da po svojoj zlobi propadnemo [=poginemo], nego [nam] dođe, i dobrotu svoju nadmaši, i poklopi našu zlobu, i Svojom dobrotom očisti, i tamna srca naša otkri, i prosveti poznanjem Svoga Božanstva, naukom nas učeći i upućujući na pravdu, i pričama (jevanđelskim) uvede nas u veru, i čudesima zadivljavaše sve nas, kao što [to] i danas vide vaša sveta ljubav na ovom vašem Pastiru i učitelju i Vođi bivšem, koji vam je sobom pokazao istiniti put spasenja.“[5] Ovde Arhiepiskop govori o svome ocu – Prepodobnom Simeonu, kako je i razumljivo ovom prilikom jer je beseda izgovorena u neposrednoj blizini njegovih mirotočivih moštiju u Studenici.
Sava dalje savetuje da shvatanju domostroja spasenja treba da sleduje naše svesno uključenje u njega, tj. molitveni i hrišćanski život: „Da svak[ak]o, čuvši i razumevši [=shvativši] toliku ljubav Božiju koju je imao prema nama, svi se pokrenemo usrdno (da idemo) po stazama duhovnih zapovesti, prilježno moleći Gospoda Boga svoga svagda. Jer to je prvo i poslednje delo: neprestano i bogougodno moljenja i molitve Bogu (prinositi), neporočno hodeći [=živeći] u svetim zapovestima Njegovim...“[6]
Dakle, ako shvatimo izloženo, svi treba da se iskreno pokrenemo da idemo po stazama duhovnih zapovesti koje „nisu teške“ (1Jn.5,3), niti nemoguće.
„JESI LI SE ODREKAO SATANE? – ODREKAO SAM SE.“
Hajde da, na osnovu svega gore rečenog, rasudimo ovako:
Gospod i dalje silazi u preispodnja mesta ka onima koji sede u tami. Ti što sede (u tami) su oni koji žele da čuju novosti i koji imaju naviku prenošenja neproverenih vesti o slabostima i pogreškama drugih ljudi. Njima, držanima pod vlašću tamodršca (=mrakodršca) i grehodršca i klevetnika (tj. đavola) se nudi izbavljenje. Ono nije u nečem drugom, do u izbacivanju iz usta uzda koje je stavio klevetnik – koji je (tim uzdama) mnoge strasti [=stradanja] i stenjanja teška [=muke] stavio u srca naša. On uporno nama, kao konjima stavlja uzde u usta da mu se pokoravamo, i kada ih stavi sve telo naše okreće (vidi: Jak.3,2–3) da bismo činili njegova dela.
Izbacimo ove uzde, mrzeći i jezik opoganjen od suvišnih komentara, mrzeći i svaku pomisao opoganjenu od interesovanja za ono što nam ne donosi mir. Pazimo, on je dobio naziv na osnovu svoga dè­la, jer je đavo (διάβολος) – od klevetati/opadati. Ne robujmo, tj. ne poklanjajmo se i ne služimo, ovom jezikodršcu, jer „što je ljudima nemoguće Bogu je moguće.“ (Lk.18,27). Molitvama Svetog oca našeg Save – monaha, igumana, ktitora i Arhiepiskopa (tj. Svetitelja), koji nam je Drugu studeničku besedu (oko 1219. godine) završio rečima:
„Jer je [to] prva zapovest, data svakome čoveku, i rečeno [mu] je: ’Da se poklanja Gospodu Bogu svome i Njemu jedinome da služi’ sa svakom čistotom duševnom i telesnom i sa svakom blagovernošću [=pobožnošću i pravoverjem], i Njemu da služimo bezgrešno, sav svoj život upravljajući po volji Njegovoj, i Njega jedinoga bojeći se, i smiravajući se pred Njim, i sebe za ništa smatrajući, a Boga smatrajući za sve: kao silu i moć i Spasitelja, Izbavitelja i Pobednika u borbama sa neprijateljem, i Čuvara od početka, i Savršitelja do kraja – Isusa Hrista, Sina Božijeg, Kome neka je slava i moć, zajedno sa Ocem i Presvetim Duhom, i sada i uvek i do veka“.[7]
Recimo (posle 790. godina) – Amin!

FUSNOTE:
-------------------
[1] Čin male shime ili mandije, Veliki trebnik, 555.
[2]  Vidi: Sveti Sava, „Žitije Svetog Simeona”, Studenički tipik, carostavnik manastira Studenice, Beograd 1994., 190–193.
[3]  „II studenička beseda Svetoga Save“, Jevtić, A., Bog Otaca naših, rukoveti sa njive Gospodnje, Manastir Hilandar, Sveta Gora Atonska 2000., 133.
[4]  Isto, 134. 
[5]  Isto, 134.
[6]  Isto, 134–135.
[7]  Isto, 134–135.