Велики народи и велики људи подносе велике жртве. Народи бивају велики по узлетима ума, духа и храбрости, али се сва значајна достигнућа увек матиче око великих људи који су, у име оног вишег назначења, били спремни на велике жртве и у тој борби истрајали. Ако су њихове жртве још и Христа ради и сведоче веру у Њега, онда постају, својим голготским завештањем, оно „зрно пшенично” које, бачено у земљу, доноси много спасоносног плода. Истине о нашим страдалним просторима бивше Југославије током последњих ратова биће разоткриване по мери наше вере и борбе за Истину и Правду. Крст највећих борби увек је стављан на појединце, подвижнике, довољно снажне да постану сведоци Истине, чак и по цену живота. Њихове ране обично бивају „со земљи”, путоказ и завештање онима који долазе. „Дужни смо да изрекнемо истину”, писао је Зоран Богавац, „и има смисла изрећи је. Језик траје и памти дуже од камена. Реч је творачки принцип. И кад све друго ишчезне, и ми сами, она остаје последња у одбрани људског достојанства”.
ЖИВИ СВЕДОК
Живи сведок ратних страдања и разарања у Сарајеву, током рата 1992-1996. године, био је и знаменити духовник, архимандрит Авакум (Росић) (1938). Будући да је сав православни клир због ратне опасности напустио Сарајево, Његова Светост Патријарх српски Павле обраћа се о. Авакуму са молбом да, као једини свештенослужитељ, оде у овај град и две недеље проведе уз преостали народ. О. Авакум беспоговорно извршава наложено му послушање, остајући у Сарајеву више од четири године. Имао је већ велико искуство као парох, духовник или настојатељ више манастира: Рача, Жича, Моштаница, Гомионица, Липље, Рајиновац и Сланци, обнављајући неке од њих у тешким годинама после Другог светског рата, увећавајући братства, сестринства и читаву паству.
У Сарајеву организује живот у Старој цркви на Башчаршији. Прве две године без струје, воде, хране и основних животних намирница, обезбеђујући хлеб насушни трудницама, деци и војницима на Илиџи. Окупља и предводи народ рањен телесно и душевно, као једини ослонац током ратне голготе проживљене на овим просторима. Службу Божју врши свакога дана, често и под гранатама, позивајући јутром народ звонима са Старе цркве, због чега често бива мета муслиманских снајпериста. „Једном су ме хтјели гађати снајпером са џамије за Св. Саву”, присећа се о. Авакум, „али, ја нисам био ту, ишао сам на сахрану, а кад сам се вратио, видео сам да су пуцали, мислили су да сам био ту. А, ето, Бог је дао да не будем...”. Сахране и опела низали су се једни на друге и наткрилили свакодневицу Срба у Источном Сарајеву. О. Авакум дневно је сахрањивао 7 до 15 српских војника... Народ је у цркву могао да долази само преподне, а поподне би град премрежиле ратне борбе. У условима високог ризика, лично се пео на цркву, поправљајући штету насталу гранатирањем. Деци је држао часове веронауке, а након сваке Литургије одржавао проповеди многострадалном народу, као капи живе вере у времену смрти.
Пред силом удружених муслимана и Хрвата, 150.000 Срба је било принуђено да напусти град. Они који су остали, плаћали су животом. Муслимански и усташки војници долазили су и ноћу по преостале Србе, пљачкали, убијали и вршили зверства. Године 1993, 20. марта, о. Авакум је преживео оно што су муслимани назвали „крвави Бајрам”. Они су тада без објаве гранатирали Сарајево, а борбе трајале три сата. Пред почетак Литургије, о. Авакум је обавештен да су Срби у граду гађани каменицама и да је опасно излазити из кућа. Он одлази и упозорава свој народ на опасност доласка у цркву. На Стару цркву бачене су четири гранате. Читава Башчаршија била је под рушевинама. О. Авакум улази у једно крило парохијског дома, а пројектил удара у друго. Гелер погађа олтар Старе цркве. Био је то једини дан током рата када није служена Св. Литургија. Све три сарајевске цркве су тада гранатиране. На Саборној цркви било је 350 рупа. О. Авакум је истог дана кренуо у обнову...
Током тог рата, о. Авакум понео је и крст физичког страдања и примио удео Христов. Неколико пута доживео је злостављања од стране муслимана. О томе се сазнавало од очевидаца, док сам о томе никада није желео да говори, одговарајући са: „Бог све зна, а Мајка Божја ме је штитила”.
По завршетку рата, враћа се у манастир Сланци код Београда. Позната је слика дугих колона људи који чекају на духовну помоћ о. Авакума, некад и по читав дан. Иако крепког духа, због нарушеног здравља се, 2008. године, по благослову Св. Синода, повлачи у мир манастира Радовашница код Шапца, где и даље активно служи.
СРЕБРНИ ОРДЕН
Дана 22. октобра 2009. године, архимандрит Авакум је одликован Сребрним орденом Св. Петра Дабробосанског за изузетне заслуге током рата у Сарајеву. Након Доксологије у манастиру Радовашница, коју су служили архијерејски намесник шабачки Владимир Станимиревић и манастирски синђел Филимон Зековић, о. Авакуму је орден уручио Митрополит дабробосански Николај, у присуству архијерејских заменика – дабробосанског протојереја-ставрофора Милорада Љубинца и шабачког протојереја-ставрофора Марка Павловића, браће о. Авакума – протојереја Илије и Недељка Росића, као и братства манастира Радовашница.
Архимандрит Авакум је одликован Орденом Св. свештеномученика Петра (Зимоњића), негдашњег Епископа захумско-херцеговачког и Митрополита дабробосанског, који је мученички пострадао 1941. године у Јасеновцу, бачен у ужарену пећ. Својим подвигом и жртвом о. Авакум је наставио богоносну нит проткану кроз животе на Жртвенику Христовом, неодступно ширећи љубав и у најтежим временима, по речима Св. Петра Дабробосанског: „Ја сам народни пастир, те ме веже дужност, гдје сам дјелио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и подјелим. Мора се са народом судбина дјелити и остати на своме мјесту”. |
