Верници и братство цркве Светог Јована Владимира у Београду организовали су поклоничко путовање светињама по Охриду и Албанији, а као главни циљ постављено је поклоњење моштима нашега заштитника, Светог Јована Владимира, у Саборној цркви у Тирани, као и посета манастиру Светог Јована Владимира у Шин Ђону (Елбасан).
Са верницима наше цркве, и не само наше, него и са верницима цркве Александра Невског, Светога Саве, Светога Димитрија, Светога Ђорђа, Лазарице... пошли су и свештеници Драган Шовљански, старешина цркве Св. Јована Владимира: Александар Лучић, Александар Бајић, Предраг Продић, Владимир Левићанин и протођакон Томислав Милановић.
У четвртак, 22. октобра, окупили смо се испред нашег храма и, након одслужене молитве за срећан пут, упутили се ка Охриду. На Охрид смо стигли у петак 23. октобра, и након смештања у хотел, одмах смо кренули у разгледање његових светиња. Видели смо Богородицу Каменску, Богородицу Перилевту, били на Плаушнику где смо целивали мошти светог Климента, затим смо отишли до цркве Светог Јована Канеа свете Софије.
Видели смо и Антички Театар, као и галерију икона код свете Богородице Перилевте.
У суботу рано ујутру упутили смо се из Охрида ка Албанији, тачније ка Саборном храму посвећеном Благовестима у Тирани, у којем се налазе мошти светог Јована Владимира. На уласку и у проласку кроз Албанију нисмо имали апсолутно никаквих проблема, осим помало чудних и неверујућих погледа локалног становништва према регистрацији нашег аутобуса, као и према икони светог Јована Владимира која је стајала на предњем стаклу. Морамо узети у обзир и велико учешће Албанске Православне Цркве на тим просторима, која тренутно под својим окриљем држи преко 30 посто становништва Албаније.
У центру Албаније сачекао нас је велелепни саборни храм. Одмах по уласку отпочели смо да певамо тропар светом Јовану Владимиру, јер смо тог момента већ били свесни његовог присуства у храму. Локални свештеник у храму је прво увео нас свештенике у олтар на поклоњење, подигао прекривач са трпезе и тада смо угледали дрвени кивот, иконописан са свих страна, а прекривен црвеним плаштом, у којем су се налазиле мошти нашег заштитника. Имајући у виду да се мошти народу за целивање износе једино на дан Св. Јована Владимира, 4. јуна по новом календару, замолио сам свештеника да пита Архиепископа албанског Анастасиоса да пред народ изнесе макар део моштију, јер ми нисмо у могућности да дођемо тога дана самим тим што и ми тога дана прослављамо нашег краља.
Свештеник је слегао раменима и рекао да ће питати, али у његовим очима видели смо неверицу да ће архиепископ то и дозволити. Док смо чекали одговор, ниједног момента нисмо престајали певати тропар светом Јовану, како на црквенословенском, тако и на српском језику, а онда се ниоткуда појавио игуман Дионисије који је буквално непримећено ушао у олтар, отворио кивот и извадио део моштију св. Јована Владимира. И не само њега, већ и део моштију светог Козме Етолског, које се такође тамо чувају. Двери су се отвориле, изнет је мали сребрни кивот пред народ, а певање тропара постајало је све јаче. Били смо испуњени благодаћу Божјом, и срећни што нас је свети Јован Владимир скупио око себе. Сузе су саме текле. Сузе радоснице, пуне љубави и среће.
У Шин Ђону нас је сачекала невероватна слика: неколико православних Албанчића чекало нас је у порти доста запуштеног манастира у којем се, по њиховој причи, ипак служе св. Литургије 2–3 пута месечно, којима присуствује око 30 људи. У манастиру нас је сачекао и локални свештеник који опслужује и манастир. Рекао нам је и да околна места заједно са Елбасаном броје око 3.000 православних верника. Из манастира смо испраћени са пуном корпом јабука и разочарањем што не можемо остати дуже код њих. Упутили смо се поново ка Охриду. У недељу, 24. октобра, посетили смо и манастир Св. Наума Охридског и поклонили се моштима овога светитеља. У манастиру смо запазили једну веома необичну слику. На фрескама светитељима су ископане очи. Мислили смо да су то урадили Турци пре много векова, али продавачица свећа нас је разуверила рекавши да је то урадило локално становништво, мислећи да очи светитеља лече њихову болесну децу.
Након Светог Наума, упутили смо се ка Светом Јовану Бигорском, манастиру у којем су, само месец дана пре, изгорела три конака тик уз цркву, али ватра је била као руком одсечена од цркве и буквално је није ни дотакла.
Невероватан иконостас који смо видели у овом манастиру не може се речима описати. Дуборез, који је прављен око осам година, садржи све елементе Старог и Новог завета, и као такав један је од најлепших на свету. Из Светог Јована Бигорског упутили смо се преко Куманова до Светог Прохора Пчињског у који смо стигли веома касно, али су нам монаси ипак отворили манастир и дозволили да се поклонимо моштима Светог Прохора. У Београд смо стигли у раним јутарњим часовима.
Свети Јоване Владимире, моли Бога за нас. |
