Poklonjenje moštima Svetog Jovana Vladimira

Vernici i bratstvo crkve Svetog Jovana Vladimira u Beogradu organizovali su pokloničko putovanje svetinjama po Ohridu i Albaniji, a kao glavni cilj postavljeno je poklonjenje moštima našega zaštitnika, Svetog Jovana Vladimira, u Sabornoj crkvi u Tirani, kao i poseta manastiru Svetog Jovana Vladimira u Šin Đonu (Elbasan).

Sa vernicima naše crkve, i ne samo naše, nego i sa vernicima crkve Aleksandra Nevskog, Svetoga Save, Svetoga Dimitrija, Svetoga Đorđa, Lazarice... pošli su i sveštenici Dragan Šovljanski, starešina crkve Sv. Jovana Vladimira: Aleksandar Lučić, Aleksandar Bajić, Predrag Prodić, Vladimir Levićanin i protođakon Tomislav Milanović.
U četvrtak, 22. oktobra, okupili smo se ispred našeg hrama i, nakon odslužene molitve za srećan put, uputili se ka Ohridu. Na Ohrid smo stigli u petak 23. oktobra, i nakon smeštanja u hotel, odmah smo krenuli u razgledanje njegovih svetinja. Videli smo Bogorodicu Kamensku, Bogorodicu Perilevtu, bili na Plaušniku gde smo celivali mošti svetog Klimenta, zatim smo otišli do crkve Svetog Jovana Kanea svete Sofije.

Videli smo i Antički Teatar, kao i galeriju ikona kod svete Bogorodice Perilevte.
U subotu rano ujutru uputili smo se iz Ohrida ka Albaniji, tačnije ka Sabornom hramu posvećenom Blagovestima u Tirani, u kojem se nalaze mošti svetog Jovana Vladimira. Na ulasku i u prolasku kroz Albaniju nismo imali apsolutno nikakvih problema, osim pomalo čudnih i neverujućih pogleda lokalnog stanovništva prema registraciji našeg autobusa, kao i prema ikoni svetog Jovana Vladimira koja je stajala na prednjem staklu. Moramo uzeti u obzir i veliko učešće Albanske Pravoslavne Crkve na tim prostorima, koja trenutno pod svojim okriljem drži preko 30 posto stanovništva Albanije.
U centru Albanije sačekao nas je velelepni saborni hram. Odmah po ulasku otpočeli smo da pevamo tropar svetom Jovanu Vladimiru, jer smo tog momenta već bili svesni njegovog prisustva u hramu. Lokalni sveštenik u hramu je prvo uveo nas sveštenike u oltar na poklonjenje, podigao prekrivač sa trpeze i tada smo ugledali drveni kivot, ikonopisan sa svih strana, a prekriven crvenim plaštom, u kojem su se nalazile mošti našeg zaštitnika. Imajući u vidu da se mošti narodu za celivanje iznose jedino na dan Sv. Jovana Vladimira, 4. juna po novom kalendaru, zamolio sam sveštenika da pita Arhiepiskopa albanskog Anastasiosa da pred narod iznese makar deo moštiju, jer mi nismo u mogućnosti da dođemo toga dana samim tim što i mi toga dana proslavljamo našeg kralja.
Sveštenik je slegao ramenima i rekao da će pitati, ali u njegovim očima videli smo nevericu da će arhiepiskop to i dozvoliti. Dok smo čekali odgovor, nijednog momenta nismo prestajali pevati tropar svetom Jovanu, kako na crkvenoslovenskom, tako i na srpskom jeziku, a onda se niotkuda pojavio iguman Dionisije koji je bukvalno neprimećeno ušao u oltar, otvorio kivot i izvadio deo moštiju sv. Jovana Vladimira. I ne samo njega, već i deo moštiju svetog Kozme Etolskog, koje se takođe tamo čuvaju. Dveri su se otvorile, iznet je mali srebrni kivot pred narod, a pevanje tropara postajalo je sve jače. Bili smo ispunjeni blagodaću Božjom, i srećni što nas je sveti Jovan Vladimir skupio oko sebe. Suze su same tekle. Suze radosnice, pune ljubavi i sreće.
U Šin Đonu nas je sačekala neverovatna slika: nekoliko pravoslavnih Albančića čekalo nas je u porti dosta zapuštenog manastira u kojem se, po njihovoj priči, ipak služe sv. Liturgije 2–3 puta mesečno, kojima prisustvuje oko 30 ljudi. U manastiru nas je sačekao i lokalni sveštenik koji opslužuje i manastir. Rekao nam je i da okolna mesta zajedno sa Elbasanom broje oko 3.000 pravoslavnih vernika. Iz manastira smo ispraćeni sa punom korpom jabuka i razočaranjem što ne možemo ostati duže kod njih. Uputili smo se ponovo ka Ohridu. U nedelju, 24. oktobra, posetili smo i manastir Sv. Nauma Ohridskog i poklonili se moštima ovoga svetitelja. U manastiru smo zapazili jednu veoma neobičnu sliku. Na freskama svetiteljima su iskopane oči. Mislili smo da su to uradili Turci pre mnogo vekova, ali prodavačica sveća nas je razuverila rekavši da je to uradilo lokalno stanovništvo, misleći da oči svetitelja leče njihovu bolesnu decu.
Nakon Svetog Nauma, uputili smo se ka Svetom Jovanu Bigorskom, manastiru u kojem su, samo mesec dana pre, izgorela tri konaka tik uz crkvu, ali vatra je bila kao rukom odsečena od crkve i bukvalno je nije ni dotakla.
Neverovatan ikonostas koji smo videli u ovom manastiru ne može se rečima opisati. Duborez, koji je pravljen oko osam godina, sadrži sve elemente Starog i Novog zaveta, i kao takav jedan je od najlepših na svetu. Iz Svetog Jovana Bigorskog uputili smo se preko Kumanova do Svetog Prohora Pčinjskog u koji smo stigli veoma kasno, ali su nam monasi ipak otvorili manastir i dozvolili da se poklonimo moštima Svetog Prohora. U Beograd smo stigli u ranim jutarnjim časovima.
Sveti Jovane Vladimire, moli Boga za nas.