Свет књиге

ПРЕДСТАВЉАЊЕ НОВИХ ИЗДАЊА КАЛЕНИЋА У КРАГУЈЕВЦУ

У новој сали Епархијског двора, Епархије шумадијске, у понедељак вече 23. новембра 2009. представљена су нова издања издавачке установе Епархије шумадијске Каленић. Овај скуп је био прилика да се осим нових издања представи и досадашњи рад ове значајне епархијске установе која је основана 1978. године по благослову тадашњег Архијереја Блаженопочившег Епископа др Саве (Вуковића).

На почетку је све присутне као домаћин поздравио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован, рекавши да му је велико задовољство што ће овим скупом љубави и пажњи присутних бити представљена издања издавачке куће Каленић, и позвао их да и они буду весници који ће другима представљати делатности Каленића. Изразио је и велику захвалност свима који су досада радили и који сада раде у овој установи, а нарочито истакао мудрост и далековидост блажене успомене Архијереја др Саве, који је основао ову издавачку кућу давне 1978.године. Он је увидео значај писане речи и потребе црквеног издаваштва. Највећи смисао и циљ ових издања био је и остао да се народ приближи Богу и да Црква тако остварује своју мисао у свету. На крају је призвао благослов Божији на све присутне, а нарочито на посленике Каленића, пожелевши им свако добро од Господа и још много добрих издања.


Након Преосвећеног Владике пристунима се као водитељ скупа представио г-дин Негослав Јованчевић, заменик главног уредника епархијског часописа Каленић, који је поздравивши све присутне најавио учеснике вечерашњег представљања: протојереја-ставрофора др Зорана Крстића, главног уредника издавачке куће Каленић, протојереја-ставрофора Саву Арсенијевића, уредника Споменице Епархије шумадијске и јереја Драгана Поповића, преводиоца књига едиције Зограф. У име протојереја Николе Миловића, главног уредника часописа Каленић, који је због болести спречен да учествује, пренео је поздраве свима. Након најаве учесника поздравио је присутне сатруднике ове издавачке куће, проту Драгослава Степковића, бившег дугогодишњег уредника часописа Каленић, затим власника штампарије Беоштампа Зорана Филиповића, који као истински добротвор и приложник помаже часопис Каленић, и власника Графостила Сашу Ненадовића. Поздравио је и г-дина Дејана Манделца који је ликовни уредник ових издања. Осим ових штампаних издања о којима је било речи, он је поздравио и представнике осталих медија којима епархија шумадијска води богословски дијалог: јереја Горана Мићића, уредника епархијског сајта, протојереја Милића Марковића, главног уредника радија Златоусти и Гордану Јоцић, одговорног уредника поменутог радија.

У наставку Јованчевић је говорио о досадашњем труду посленика ове издавачке куће и о потреби даљег представљања њене делатности, а нарочито говорио о епархијском часопису Каленићу. Истакао је да сви имамо разлога да се похвалимо издавачком делатношћу Епархије шумадијске. На крају је позвао главног уредника протојереја-ставрофора др Зорана Крстића да се обрати.

Узевши благослов од Преосвећеног Владике Г. Јована отац Зоран је рекао да је увек задовољство говорити о књизи. Истако је да је наша Православна Црква пролазила кроз различите периоде делећи судбину друштава у којима је обитавала, па је и теологија делила ту судбину, било је периода процвата, доба Немањића, али и један периода таме, неписмености. Након стварања модерне Србије, опет је дошао један период странпутице када су и теологија и црквени живот били угрожени. Али у последњих двадесет година поново је наступио период процвата.

Он је говорио о улози Православне цркве у нашем друштву и развоју теологије у протеклим вековима од Немањића па до савременог доба. Нарочито је истако стални дисконтинуитет у развоју нашег богословља који је довео до одређених девијација као што су гледишта да постоји харизматска и академска теологија, које он сматра не само лошим него и апсолутно неутемељеним. По благослову Преосвећеног Владике Г. Јована циљ издавачке куће Каленић је да допринесе и ширењу и потврђивању теолошке мисли код нас. Затим је представио неке од наслова и нарочито истакао новоосновану едицију Зограф. Такође је истако да су сва теолошка издања ове куће уврштена у литературу за различите испите на Богословским факултетима наше Цркве.

Након главног уредника издавачке куће Каленић, оца Зорана Крстића о едицији Зограф говорио је јереј Драган Поповић, који је превео две књиге уваженог професора Атинског универзитета Јоргоса Кордиса: Фајумски портрети и византијска икона и У ритму - етос линије у византијском иконопису. Он је истакао радост што је један од посленика ове издавачке куће, а затим је представио нову едицију Зограф говорећи о делима која је превео и о значају његовог научног рада на пољу технике и теологије иконописа.

На крају ове вечери протојереј-ставрофор Саво Арсенијевић представио је велики подухват издавачке куће Каленић Споменицу – фотомонографију Епархије шумадијске. Као главни уредник овог издања, представио је њен садржај и истакао колико је био обиман посао око прикупљања података и одабира фотографија, било их је преко 10.000. Осим штампаног издања, ово дело је издато и на ДВД што омогућује мултимедијално представљање Епархије шумадијске. Посебно се захвалио свима који су помогли око издавања ове Споменице.

јереј Зоран Врбашки

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У ВРЕМЕНУ И ПРОСТОРУ

Протојереј-ставрофор др Радомир Милошевић, Смедерево 2009, 365 стр. илустровано, 21 цм.

Историја Српске Православне Цркве развија се као научна дисциплина упоредо са рађањем критичке српске историографије. Посленици на овом пољу били су црквени званичници, односно људи са обавезним богословским образовањем. Од Јована Рајића (+1801), преко Димитрија Руварца (+1931) до Ђоке Слијепчевића (+1993) бављење проблематиком црквено-народне прошлости као позив и призив долазило је ученим богословима. Стога се, са правом, може рећи да се српска историографија родила из духа богословља. Архимандрит и у један мах изабрани владика Иларион Руварац (+1905) је родоначелник критичког метода у науци и заговорник њене примене у изградњи колективне свести. Мање се истиче да је његов главни противник, представник и вођа друге историјске школе, Пантелија Срећковић (+1903) такође био академски образовани теолог.

Српска Православна Црква данас оскудева у институционално организованом научном раду који би проучавао њену прошлост. Научних радника који се баве српском црквеном историјом нема много. Међу малобројним, пажње вредних књига, по свом обиму и садржају, прегледним распоредом грађе и разговетношћу језика издваја се и књига протојереја-ставрофора др Радомира Милошевића Српска православна црква у времену и простору (Смедерево 2009). Књига високоуваженог проте Радомира Милошевића спада у жанр синтезе, форму историографског писања, у којој се писац труди да сумира научне резултате, најчешће, о великим хронолошким одсецима. Аутори таквих књига када је у питању прошлост Српске православне цркве имају тежак задатак. Разлога има више. Распон врменског периода (од 1219 до данас), империјална издељеност: с обзиром да је српски народ под различитим политичким властима, односно „дуго трајање“ империјалних лимеса на целокупном етничком простору. Зато је тешко на једном месту црквени живот различитих српских историјских области приказати уједначено.

Начин на који је аутор извршио композицију грађе је нов и оригиналан. Не задржава се искључиво на биографијама црквених поглавара. У једном делу рада неизбежно следи покрајински метод: (Београдска митрополија, Карловачка митрополија, Цетињска митрополија, итд), али добру половину књиге сачињава азбучни преглед епархија Српске Правослане Цркве кроз њену дугу и богату прошлост. Након Радослава Грујића који је радио одреднице за Народну енцикопедију српско-хрватско-словеначку ово је први лексикографски метод разврставања и приказивања историјске материје и проблематике СПЦ, а да нису у питању само биографије архијереја. У књизи проте Радомира Милошевића истиче се по важности екскурс о „Босанској цркви“, који даје нову артикулацију и разрешење намерно затомњиваних (или ствараних) научних проблема. Аутор истиче, анализирајући учење средњевековних босанских „крстјана, да нису били јеретици дуалистичког типа, него источно-православни. У синтези се нашло места за приказивање раскола XX века, македонски и амерички. За читаоце који се уводе у историју Српске Православне Цркве важан је опис њеног устројства, административне поделе, затим тела и органа власти.

Писац нам је подарио књигу која на најефикаснији начин и без претераног замора уводи читаоца у српску црквено-народну историју. Високоуважени прота Радомир Милошевић доказао се и на другим богословским пољима, својим радовима из области агиологије, хронографије (календарографије и пасхалије) и хеортологије. Као историчар од струке проучавао је сакралну топографију Смедерева и смедеревског краја, а његова монографија о митрополиту смедеревском Павлу представља драгоцен прилог нашој националној историји XVI века. Искрено желимо да књига Српска православна црква у времену и простору (Смедерево 2009) доживи своје друго издање, јер је њен скроман тираж од 300 примерака исувише мали не само за стручњакње и научне раднике, него пре свега за духовно гладне и жедне српске домове.     Радован Пилиповић

ЗАДУЖБИНАРСТВО КРАЉА МИЛУТИНА

Ж. Јанковић, Загреб 2009.

Друга деценија 14. века у области црквене градње код Срба надилази сва остала времена. Тад је настало и само делом сачувано оно највредније што српска култура има. Тешко је замислити неки преглед српске историје без Грачанице, Љевишке, Хиландара, Нагоричина... Заслуга за то припада краљу (Стефану Урошу II) Милутину (1282–1321) сину краља Уроша I (1243–1276) унуку краља Стефана Првовенчаног (1198–1228) и праунуку оснивача династије великог жупана Стефана Немање (Светог Симеона).

Остварење тако великог дела као што је градња 40 храмова – колико му се приписује – било је омогућено за наше прилике дугом владавином од четири деценије без већих потреса што није имао ниједан други српски владар. Уједно то је једина личност старе српске државе која има своју „галерију“ портрета почев од дечачког узраста кад је сликан по задужбинама свога оца па све до неколико недеља пред смрт кад је представљен у својој последњој ктиторији – манастиру Грачаници. На основу последњих ктиторских представа може да се прати како краљ „сазрева“ копни и постаје уморан од живота.

Од помињаних 40 храмова сачувано је, уз мања или већа оштећења око десетак, значи једна четвртина.

Од толиког броја храмова према грубој подели у земљи је подигнута само једна трећина; друга трећина се односи на Свету Гору, где је највише урађено у српском манастиру Хиландару (почев од данашње саборне цркве, трпезарије, гробне цркве преко параклиса и пиргова), затим по свим атоским обитељима о чему нажалост скоро да нема трагова. Главни сарадник краља Милутина потоњи архиепископ Данило (1324–1337) а преко њега и српски владар на самом почетку столећа учинио је за одбрану Свете Горе више него византијска држава у којој се Атос налази.

Последња трећина Милутиновог црквеног градитељства изведена је ван српске државе и Свете Горе у Солуну, Цариграду, Јерусалиму. На тај део краљевог рада могу се применити речи старијег биографа Светога Саве по коме он благо износи из своје земље и расејава га по свету. У овом послу Милутин иде трагом свог великог претка Стефана Немање који гради или прилаже по свим оним местима где и његов праунук сто година касније. Ипак Милутинов рад није прост наставак Немањиног. Он гради по истим местима али на другим објектима (Цариград, Јерусалим...).

Последње две деценије Милутиновог живота Србија је била велико градилиште. У њој су радили најбољи мајстори свог времена. Тако је било само тада... Једино на тај начин могла се остварити скоро недостижна тројност – ради се брзо, много и квалитетно. Такав спој је и теоријски тешко замислив.

Од Милутина саграђеног и до данас сачуваног највише лепоте у себи носи грачаничко здање о чијем настанку смо и најбоље обавештени јер су на располагању истраживача сачувана прелепа градња и њено сликарство, текст повеље исписан на зиду... Обично, као по неком неписаном правилу храмовно здање и повеље се „искључују“ сачувано је једно или друго. Једино се, у поређењу са Грачаницом, више зна о настанку манастира Дечана.

Краљ је највише пажње посветио својој главној задужбини манастиру Бањској, која је предвиђена за његово последње почивалиште. Било је то прво у низу од пет српских „чуда“ (уз Дечане, Пећ, Призренске Арханђеле и Ресаву). Особеност Бањске чини њен златом изведен украс „бањско злато не обретајет се нигдеже“ по речима старог летописца. Таква „скупоцена“ лепота кроз бурну прошлост била је кобна за ову светињу јер је привукла пажњу пљачкаша.

О задужбинама краља Милутина појединачно речено је скоро све што се на основу сачуваних података могло казати. Ипак, кад се све то укупно сабере, ни издалека није довољно да се краљево дело осети као целина, а још мање да се приближи ритму епохе у којој је настајало а која је за савременике морала бити тешка. Није то успео ни главни сарадник краљев при градњи и потоњи биограф Данило чији спис је, и поред свих мањкавости, за истраживача главни извор. Градитељству је посвећена скоро трећина краљевог житија али то се није могло урадити из једног потеза већ из више покушаја те су извесна понављања била неизбежна. Задивљује осећај за меру код овог великог владара. Дело задужбинарства приведено је крају са последњим данима живота као да је краљ знао кад ће умрети. Уједно то је било последње време да се овако велики подухват изведе. Следеће деценије доносе потресе кад се на неку такву систематску обнову храмова није могло ни мислити.

И човеку од струке делује изненађујуће сазнање да је после толике градње број храмова у земљи исти и да и даље постоји потреба за подизањем нових, а прилике налажу да се они праве и од дрвета. У поређењу са временом с почетка 14. века то је велики корак „назад“. Наиме, краљ Милутин скоро нигде не гради потпуно изнова, већ само врши обнову старих и оронулих храмова. На први поглед, то умањује значај рада, али непобитно сведочи да су мотиви потекли само из старања за добробит цркве, а не за лично истицање.    Р. М.

СРБСКА ЦРКВА, ЉОТИЋ И ЉОТИЋЕВЦИ

Протојереј Велибор Џомић,

издавач „Штампар Макарије“

из Београда и „Октоих“

из Подгорице, 2009.

ПОДГОРИЦА, 10. децембра (Светигора прес) - Ових дана је, у издању издавачких предузећа „Штампар Макарије“ из Београда и „Октоих“ из Подгорице, објављена нова књига Протојереја мр Велибора Џомића са насловом „СРБСКА ЦРКВА, ЉОТИЋ И ЉОТИЋЕВЦИ“. Уводно слово је написао умировљени Епископ захумско-херцеговачки др Атанасије (Јевтић), а рецензенти су млади и идеолошки неоптерећени историчари др Вукић Илинчић и мр Жарко Лековић.

Аутор се, на основу архивске грађе црквене провенијенције, на преко 400 страница бави положајем Светог Архијерејског Синода СПЦ, архијереја и свештенства за вријеме наци-фашистичке окупације, а посебно односом Димитрија Љотића и припадника Југословенског народног покрета „Збор“ према Светом Синоду СПЦ, Патријарху Гаврилу, Митрополиту Јосифу, Светом Николају Жичком и другим архијерејима и свештенослужитељима у том периоду. У књизи је посебно наглашено да ни Свети Синод, ни архијереји, а ни огромна већина свештенства СПЦ није подржавала идеологију и политику Димитрија Љотића за време окупације, али и да су због таквог става изузетно били нападани од стране Љотића, Јонића и њихових следбеника.

Период о коме је ријеч, а посебно нерасвијетљени односи у њему су деценијама представљали повод за различите нападе на Српску Православну Цркву. Књига оца Велибора Џомића успјешно одговара на многе нетачно изречене судове идеолошких историчара различитих опредјељења. Књига обилује до сада непознатим документима и до детаља и нијансирано описује то драматично вријеме, догађаје и личности. Коначно је расвијетљена дуго година помињана бесједа Светога Владике Николаја на малом помену (а не на опијелу) Димитрију Љотићу.

Јереј Предраг Шћепановић