Свети Владика Николај је деценијама, а посебно у новије време, непрестано оптуживан за наводно „величање Адолфа Хитлера“ непосредно пред почетак Другог светског рата, а као „велики грех“ му је веома често навођен „орден којим га је Хитлер одликовао пре рата“. Такве смишљене конструкције и из њих изведени нетачни закључци су неодговорним критичарима увек служили за постизање двојаког циља – дисквалификацију Светога Владике Николаја и клеветање читаве Српске Православне Цркве ради атаковања на њен значај и улогу у друштву. Овом приликом не наводимо друге сличне неаргументоване критике и покуде на рачун Светога Владике Николаја и Српске Цркве о којима би се читава студија могла написати.
Веома брзо је истина о фамозном Хитлеровом предратном одликовању изашла на видело дана. Свети Владика Николај је после завршетка Првог светског рата, као Епископ охридско-битољски, благословио да се уреди и огради гробље немачких војника, који су страдали у победоносном налету српске војске након пробоја Солунског фронта (готово у свим градовима у којима су немачки војници пружали отпор постоје тзв. немачка гроба. Обично су мртви немачки војници сахрањивани изван градова на посебним местима. У Краљеву, на пример, на Ратарском имању, које се у то време налазило изван градског језгра, постоји Немачко гробље на коме је пре Другог светског рата саграђена римокатоличка капела. Немачки војници су сахрањивани под својим именима и презименима и бројевима. Родбина је многе касније пренела у Немачку. Комунисти су, у јесен 1944. и током 1945. и 1946. године, на том месту убијали и ноћу сахрањивали своје жртве – Србе - домаћине, угледне људе, па чак и православне свештенике, а римокатоличку капелу су порушили. И данас се виде остаци њених темеља. Вреди подсетити и на податак да је реч о Ордену за грађанске заслуге те да је тај орден Светоме Николају Жичком уручио немачки посланик фон Херен у присуству Патријарха Српског Варнаве (Росића) у Београду.
Свети Владика Николај је на примеру уређења гробља страдалих немачких војника из Првог светског рата показао своју човечност и хришћанско дело. Противник јесте противник, али само док је жив и док је окупатор на земљи наших протаца. Српски народ никада у својој историји није ратовао против мртвих, гробова и гробаља, јер му мртви никада нису били непријатељи. Срби су, па и Свети Владика Николај са њима, поштовали и поштују сваки гроб без обзира на веру, нацију и идеологију (довољан је пример да Срби у последњем страшном грађанском рату нису оскрнавили ниједно гробље Хрвата и муслимана, а небројено је случајева скрнављења српских гробова по Хрватској, Босни и Херцеговини и, посебно, од Шиптара по Косову и Метохији).
Вреди поставити питање: да ли би они који данас, као и јуче, нападају Светога Владику Николаја и Српску Цркву били задовољнији да је, којим случајем, преорано гробље немачких војника или да је, не дај Боже, над њиховим гробовима направљен неки објекат? Свети Владика Николај то није радио да би добио немачко одликовање већ по мери своје људске, хришћанске и пастирске свести и савести. Зар то није најбољи пример људске и српске ширине или хуманости и толеранције за које се Николајеви опадачи само вербално залажу?
Када су ове чињенице аргументовано саопштене, нови-стари критичари су кренули на други, али веома сличан колосек. Острашћени критичари Светога Владике Николаја и Српске Православне Цркве су овог новог Светитеља клеветали безброј пута саопштеном неистином да је у једном предратном говору на Коларчевом народном универзитету наводно „величао Адолфа Хитлера“.
Еклатантан пример злоупотребе и клеветништва види се у тексту Мирка Ковача (овогодишњег добитника Његошеве награде!?!) под насловом „Хитлер из нашег комшилука“, који је објављен у хрватском „Ферал трибјуну“ (1. липањ 2002.г., стр. 90/91). Пишући о наводним „поетским похвалама“ Светога Владике Николаја Адолфу Хитлеру, а објављујући фотографију Патријарха Српског +Павла, Ковач (у истом стилу и са истом методологијом као што то за неке друге потребе данас раде анонимни уредници фамозних клеветничких интернет сајтова попут тзв. „Борбе за веру“) тврди да је Владику Николаја „и Хитлер одликовао за поезију, јер је он лирски, узвишеним стилом, писао о томе да је Сотона отац Жидова... Импонирало је Хитлеру чути ријечи српскога пјесника најближега Богу...“ Да не говоримо да је овај клеветнички и србомрзачки текст пренет у србијанским и црногорским новинама као „узорита анализа“ Светога Николаја.
У архиви Америчко-канадске епархије се налази писмо које је Свети Владика Николај упутио Епископу америчко-канадском Дионисију (Миливојевићу) 20. фебруара 1946. године из Српске цркве у Њујорку. Свети Владика у писму, између осталог, даје своје објашњење о беседи коју је одржао, а коју су још тада поједини (претпостављам Никола Дреновац и група комунистичких агената у мантији око њега) износили у први план како би клеветали једног од најпознатијих заточеника Хитлеровог логора у Дахау кога је „Чикаго Хералд Американ“ 1946. године представио следећим речима:
„Он је пронашао Бога у пакленом нацистичком логору у Дахау. Епископ Николај Велимировић од Српске Православне Цркве, који упоређује безбожништво комуниста у његовој родној земљи са безбожништвом нациста за време окупације“. У тексту се даље наводи да је Свети Владика Николај „апостолска фигура која је дошла у Америку“.
Није њима сметала више него јасна беседа Светога Владика Николаја. Она је само представљала повод и средство да се одмах по завршетку Другог светског рата, док је слободољубиви свет био у заносу због победе на наци-фашизмом и у згражавању над Хитлеровим злочинима, оцрни Свети Владика Николај као најпознатији српски емигрант како би се, евентуално, испословало његово испоручење режиму Јосипа Броза. Ситне отуђене душе са српским именом и презименом, а под директним патронатом УДБЕ и комунистичког режима су, уместо да се поносе похвалама које су странци и неправославни изрекли о једном српском епископу, кренули да у некаквим новинама пројављују своје острашћено безбоштво и мржњу против Светога Владике Николаја. У том тексту су навели да су они „пронашли ђавола у његовим изјавама“, а да је све оно што је Владика Николај изрекао о режиму Јосипа Броза „глас нечастивога, глас Легеона, глас Хитлера“!?! Посебно их је погодила изјава Светога Владике Николаја у часопису „Чикаго Хералд Американ“ да „организовани атеизам први пут у нашој националној историји влада Југославијом. Ако атеисти наставе да доминирају нашом земљом, за 50 година они ће разорити нашу нову генерацију или телесно или душевно или обоје“. Време у коме ми живимо је, као што се види, показало колико је Свети Владика Николај био у праву и како је пророчки и са тугом сагледао стање свога народа након полувековне комунистичке владавине.
Напад на Светога Владику Николаја у тзв. „Слободној речи“ је завршен на следећи начин:
„Најотровнијом пропагандом против нове Југославије, Епископ Николај је у горњим изјавама надмашио не само своја два брата у Христу (Дионисија Миливојевића и избеглог Епископа Далматинског др Иринеја Ђрођевића – прим. В. Џ.) већ и самог Гебелса. Југославија је дала близу два милиона жртава за своје ослобођење. Јуначка ослободилачка војска под командом маршала Тита донела је народима Југославије то ослобођење. Југославија је ратом опустошена, крвљу натопљена и сузама заливена. Пустош, крв и сузе проузроковао је у Југославији Адолф Хитлер, која је Епископ Николај упоредио са светитељем, генијем и херојем. И данас тај исти Епископ Николај иде по америчким катедралама и под маском „апостолске фигуре“ проповеда најотровнији фашизам, клевеће своју рођену земљу и спречава акцију за помоћ болнима, гладнима и голима“.
На овој клевети су се деценијама држале и на њој калемиле све доданашње клевете против Светога Владике Николаја.
НИКОЛАЈЕВО ПИСМО
Међутим, писмо као необориви документ јасно открива контекст у коме је Свети Владика Николај помињао Хитлера, али доказује и безочност клеветника. У писму каже:
„Преосвећени Владико, драги ми брате Дионисије“
„Крјепост моја и пјеније моје Господ“
И ако сам тежак на писању, ето принуђен сам да мучим и себе и тебе и да ти пишем поново.
Сазнао сам, да је твоја епарх[ијска – додаци у загради наши – В. Џ.] скупштина одредила мени неко издржавање. Врло сам дирнут овом љубављу, и твојом и твојих сарадника, и од свег срца сам благодаран. Но, мени је немогуће примити ту потпору. Наш радни народ у овој земљи толико је жртвовао за страдалну браћу своју, да ме је стид да му још и ја будем на терету. С помоћу Божјом трудићу се да зарадим оно што ми је неопходно за живот. Али зато моја благодарност теби и скупштини твоје Епархије ни најмање неће бити окрњена или заборављена.
Да ли ћеш ускоро долазити овамо?
Трудно је и скупо путовати, али –имало би се о чему разговарати.
Препоручујем се твојим моћним молитвама и остајем у Христу одани ти +ЕНиколај“. У наставку, на другој страни писма, Свети Владика Николај је записао:
„Односно оног напада „брата свештеника“ на мене у „Сл. Речи“, ти треба да знаш истину, а ја не мислим улазити у полемику. А истина је ово:
I Ја сам држао предавање на Коларч[евом] универзитету о национализму Св. Саве, у години светосавској, а то је била 1935. година, а ко то не зна, мислио би да сам ја споменуо вођу нем[ачког] народа у време рата. У овом последњем случају, зашто би ме Немци ухапсили од првих дана – па до последњих?
II Ја сам величао Св. Саву а не Х...[итлера]. Рекао сам, да је Св. Сава, као светитељ, геније и херој срп[ског] народа створио српску националну цркву пре 700 година, и у тој цркви ујединио сав српски народ. Дело, које се нигде није поновило на Западу. Паскал је покушао у 16. веку да створи националну галиканску цркву за Французе, али није успео.- А вођ нем[ачког] народа, један прост занатлија, покушава да створи нац[ионалну] цркву, сада у 20. веку, покушава да изведе оно дело које једино приличи светитељу, генију и хероју (т. ј. Св. Сави). У једном доцнијем говору или чланку, не сећам се, ја сам се поново вратио на Хитлеров покушај да .... нац[ионалну] немачку уједињену цркву и цитирао сам његове речи у Рајхстагу: „Ја сам", рекао је, „покушао да ујединим немачке цркве у једну национ[алну] нем[ачку] цркву, али мој покушај је пропао“.
Дакле, све што је речено и написано у 1935.г. у вези наше прославе, речено је у похвалу Св. Саве – светитеља, генија и хероја – а не у ма чију другу похвалу. Јер и Паскал и Хитлер послужили су ми само као пример неуспеха у сравњењу са сјајним успехом Св. Саве.
Ко има уши да чује нека чује, и ко има разума нека разуме. Амин“.
Људима добре воље и објективним истраживачима је одувек било јасно да ни Свети Владика Николај, али и ниједан други савестан архијереј или свештенослужитељ није могао и не може да хвали Хитлера, нацизам и све оно што је, као и друге народе, угрозило Српски народ. Међутим, и данас има „научника“, па чак и академика Црногорске академије наука, а о активистима невладиних организација да не говоримо, који из својих разлога и за ко зна чије интересе под видом „науке“ апстрахују чињенице и доказе, а форсирају и рецензирају неистине и клевете.
Писмо открива не само ове важне детаље него и пружа прилог у сагледавању скромности и смерности Светога Владике Николаја, који, иако избеглица и без Епархије, у далеком свету одбија редовну месечну помоћ која му је додељена.
Такође, из писма се јасно уочава тврдња Светога Владике Николаја да је он до последњих дана Другог светског рата био немачки заробљеник те да нису тачне тврдње припадника појединих идеолошких групација тога времена да је Свети Владика Николај био „слободан још пре завршетка Другог светског рата“ те „да су његово ослобођење испословали Димитрије Љотић и Милан Недић“.
Истина, полако, али сигурно, излази на видело, а тврдо верујемо и очекујемо да ће у блиској будућности бити пронађено још писама и рукописа Светога Владике Николаја. Ти документи ће, као историјски извори првог реда, у значајној мери помћи да се веома важне нијансе из његовог грандиозног житија што боље сагледају. |
