Све што чинимо тиче се многих других а не само нас самих, тако да није јасна а ни тачна констатација да „шта ко ради себи ради“, јер скоро увек сносимо последице нечега што нисмо учинили – Знајући ово, потребно је да своје поступке саобразимо тако што нећемо друге оптерећивати својим чињењем или нечињењем – Посебно је важно пазити на то да нам се не догоди „мали тренутак непажње“, са несагледивим последицама по многе – Треба бити дубоко у себи и неоптерећен собом, отворен за другога и благоразуман у свему.
Многи говоре о несагледивим тешкоћама нашег времена превиђајући да овим беспућем избегавања одговорности не можемо стићи нигде. То је ход уназад, не само стајање у месту, него безнадежно идење низбрдицом до бесмисла. Ту постоји још један пропуст у промишљању, у низу промашаја, а то је неуважавање „малих“ и „небитних“ ствари. Живот се посматра само из перспективе јавног и објављеног догађаја, види се само нешто што је за многе „велико“. Тако се под притиском обелодањених догађаја потискују многи лични и важни догађаји, и што је најгоре то неминовно доводи до повлачења неких из стваралачке динамике. Ствара се неко чудно стање незаинтересованости и неуважавања према људима и догађајима, па се све оно што нема обележје јавног догађања своди на неважно и непотребно. Важно је само оно што ће бити вест коју ће многи чути, док је оно што знам само ја и још понеко небитно и треба да се што пре заборави. Овом погрешном проценом најпре сами себе омаловажавамо, иступамо у нестваралаштво и прихватамо улогу посматрача туђих радњи. Сами себе проглашавамо за небитне и на тај начин беживотне, не увиђајући сву опасност таквог чињења, тачније нечињења. Постајемо опасно неделатни, неслободни, незаинтересовани и оптерећени превеликим страхом од живота. Губимо осећај животне одговорности и одричемо се своје богодароване слободе, постајемо робови живљења и преживљавања. Тада се олако предајемо различитим празнинама, при том носећи многе сувишности. Све је у некаквом чудесном апсурду неостварености и недоречености, скоро сви желимо улогу „публике“, мало је правих „изођача“. Тако се губи стваралачка и одговорна слобода и све постаје бесмислено повлачење у беживот и преживљавање кроз посматрање туђих поступака а без имало жеље да и сами нешто покренемо или померимо на боље.
СВЕ ШТО РАДИМО ТИЧЕ СЕ И ДРУГИХ
Није добро стање повлачења у себе и свој интерес јер се на тај начин негује себична и саможива личност, што се додатно усложњава мишљењем појединаца да је њихов живот њихова брига, па тако и оно што они чине „себи чине“. Најгоре од свега је то што је за неке то права мера слободне личности, што је немогуће без стварне стваралачке одговорности. Посебно је све још теже онда кад умислимо да су неки наши поступци небитни и мало важни, тако да себи дајемо сувише простора не остављајући много места за другога. То у даљем току производи различите појаве где се узроци и последице преплићу у испразној површности и брзоплетој једностраности. Тада није битан повод, да ли је леп или мање леп, последице су подједнако погубне. Свако је затворен у себе, било да седи у мноштву других такође затворених у себе, на некој гозби, или због нечега или некога пати беживотној тишини. Самоћа и отуђеност нагризају лепоту и одузимају мир, што многе доводи до потребе да пићем „ублаже“ бол и „обележе тријумф“. Тада свако види само себе и све своје смешта у само тај тренутак, али ту не стаје све, тек почиње трагизам. Почиње угрожавање другога, свеједно да ли вербално речима у лошој комуникацији где се само тражи разлог за свађу, или вожњом аутомобила у таквом стању. У оба случаја се превиђа тај други поред мене, види се само сопствена потреба за причом, проводом, уживањем. Ко се нађе на том беспућу као препрека која „угрожава“ мене и моје намере сам ризикује, јер ја бринем само о својим потребама. Отуда све оне црне хронике о насиљу, убиствима и саобраћајним удесима, где видимо како човек мало, сувише мало, цени себе играјући се са другим и његовим животом. Сва та „ненамерна“ убиства опомињу да је крајње време за дубље и трезвеније промишљање о животу. Сви се ми гнушамо убиства и убица, али ретко кад промишљамо своје поступке којима угрожавамо једни друге. Није убиствени чин само уперен пиштољ у другога, или било који вид или начин нишана и повлачење обарача. Много других начина разоткрива то лоше стање свакога од нас, а изузетно је опасно непрепознато стање немара према другоме. Често чујемо како је „седање за волан стављање главе у торбу“, али треба рећи не само своје главе-свог живота, него и живота многих других. То не сме да нас уплаши, треба да нас покрене напред у добро стваралачко промишљање и трезвено поступање. Не треба да постоји ни један једини разлог или повод који би нас толико ниспутио да превидимо постојање и потребе другога. Тек онда кад схватимо да је слобода другога креативни фактор наше слободе моћи ћемо да осмислимо све своје поступке стваралачком одговорношћу. Такође, нећемо умишљати да је било шта што чинимо неважно и да се тиче само нашег стања или жеље, него ћемо видети да се непрестано суочавамо једни са другима. Свака мисао, реч и дело добијају свој пуни садржај у заједничењу многих. Тако, кад ја уживам у нечему, или ми је тешко због нечега, увек треба да имам на уму и другога, а не само себе. На тај начин све добија своју праву димензију и динамику, јер смо стварно стваралачки отворени једи за друге и саостварени једни са другима.
СТРПЉИВИМ ПРОМИШЉАЊЕМ ДО ДОБРОГ ПОСТУПКА
Врло је важно да свако успе на прави начин да препозна сопствену одговорност и тако буде стварно слободан, неоптерећен само правима и дужностима. Нажалост, ретко кад се трудимо да на тај начин осмислимо своју слободу и све наше односе, што јасно показује на потребу постојања одређених правила понашања и законских одредби које одређују и усклађују међуљудске односе. Али, и поред постојања тих правила и одредби важно је и потребно непрестано инсистирање на одговорној слободи, јер само тако се успоставља поред принципа законитости и принцип драговољности. Нажалост, увек смо радије склони да тражимо „рупу у закону“, него да прихватимо сопствену одговорност и поднесемо адекватне санкције у вези са учињеним или неучињеним. Више се оптерећујемо тражењем оправдања за себе него што препознајемо сопствену одговорност као меру живота. Тако и у ове дане кад је усвојен нови Закон о безбедности, ретко ко промишља своје поступке у вези са њим. Само се оптерећујемо могућим санкцијама, што доводи до стања некреативног страха и жеље да се нађе неки пут непрепознате одговорности. Свако види другога као могућег починиоца или прекршиоца, а себе под теретом сверазарајућег страха склања у страну. То није добро, и веома је важно да свако од нас „подвуче црту“ и крене напред неоптерећен ранијим збивањима, посебно не оним у вези са чињењем или нечињењем других. Ту треба кренути од малих, најмањих ствари, одговорно одлучити да се уважавају сва правила у вези са вожњом, која се тичу управљања моторним возилом, од исправности возила до личне спремности у смислу неузимања алкохола, поштовати знаке упозорења и прилагодити брзину кретања. Мотив не треба да буде неплаћање казни, него уважавање прописа зарад свеопште сигурности.
Може се неко питати, какве ово везе има са побожношћу, али размислимо одмах и уочимо да веома има, јер вера није само клечање и тражење, вера је непрестано давање и примање. Практикује се увек, а не само у време молитве и не само у храму, на сваком месту и у сваком тренутку треба бити одговоран човек, само тада можемо да кажемо да смо и добри верници. Поштовање закона и уважавање прописа јавног реда основни је показатељ зрелости у вери, док је неуважавање тих прописа знак незрелости у вери и самовоље појединца који је умислио да је верник. Ко није добар човек који уважава ред и поредак не може бити искрени верник, нема те молитве која може да буде замена за неодговорно поступање. Да, постоји опроштај и покајање, али не као одобравање злодела него као прихватање и подршка доброј одлуци да се престане злодејство и започне доброделатни живот. Ми обично себе оптеретимо великим мислима па онда „мале ствари“ превиђамо умишљајући да није наше да се бавимо небитним и безначајним стварима. Али, да ли је небитна ствар то што неко необузданом вожњом аута ризикује да одузме туђе животе и изгуби свој живот? Треба ли равнодушно превиђати то и бавити се „високом духовношћу“ уместо да се промишља и све ово и покрене добра одговорност свих. Није ли ово најсмисленији почетак сазревања у вери разумевањем заједничења са другима у свим животним ситуацијама? Засигурно је да јесте! Ако се ово превиди и прихвати да оно што радимо само себи радимо, без разумевања да је тако нешто немогуће и нетачно, веома ризикујемо да обесмислимо све своје поступке. Тада видимо само себе, други никако није у нашем окогледу, ту је али га ми не видимо. Мислимо да смо сами себи довољни, ту негде је Бог кога призивамо у различитим молитвама и у обредословљима. Не видимо да на овај начин можемо залутати на бесповратну странпутицу отуђења од стварног живота.
БОГ ЈЕ УВЕК ТУ СА НАМА, САМО И МИ ТРЕБА ДА БУДЕМО СА ЊИМ
Посебно је важно за верујућег човека то да избегне опасни пасивизам и препуштање току догађаја, без стваралачке динамике. Није добро да умишљамо како је довољно то што смо ауто окитили крстовима, иконама и другим реквизитима, освештали га и тако се „предали у руке Божије“. Верски динамизам подразумева стално креативно стваралаштво, што у конкретном случају значи да треба уважавати све постојеће прописе, без самозаваравања да смо чином освештавања возила и актом стављања свештених предмета у исто привилеговани и разрешени од свих одговорности. Лепо је то што имамо молитвену пуноћу, али не смемо да то претварамо у стање изгубљене одговорности и недоживљене вере. Да, Бог нас заиста чува, али тако што ми уважавамо живот и сва његова правила и прописе. Мудро је речено у далеким давнинама: „Ко се чува и Бог њега чува“, и та мисао треба да нас непрестано покреће у стваралаштво на прави начин, тако да не умишљамо о Богу и о себи, да не присвајамо Бога само за себе и не тражимо привилегије због својих умишљених заслуга. Није лоше то што молитвено призивамо Божју помоћ у чину освештевања возила и веру исказујемо стављањем икона и крстова, али то је недовољно ако све ту стане! Нема у вери места магијском догађању, то нису мантре ни амајлије, то су обележја која обавезују а не распуштају до неодговорног поступања. Освештали смо возило и окитили га свештеним предметима показујући веру на тај начин, што искључује сваку неодговорност и површност. Не разрешава нас од важећих прописа и обавеза које важе за остале учеснике у саобраћају. Чак шта више потребно је показати и већу одговорност у свему томе, истичући се стрпљењем и добрим поступцима, а не заклањати се иза молитве, крста и икона. Само на тај начин можемо да остваримо добру комуникацију са Богом и другим људима, себедавањем а не самоистицањем и тражењем привилегија. Све ово је веома лако, само је потребно бити мудар, трезвен, добронамеран и одговоран у свему, и не делити поступке и догађаје на битне, мање битне и небитне. Други је увек ту, поред нас, чак и онда кад није у близини, појави се одједном и ненадано што треба да нас осмисли на боље, а не да нас уплаши. Због тога, све што чинимо треба да буде осмишљено старањем о другом и спремношћу да сваки сусрет са другим буде усрдан у пуноћи доброделатне добронамерности. Посебно је то важно кад је у питању укључивање и учествовање у саобраћају, било као пешака или путника и возача. За почетак треба разумети да постојећи прописи носе у себи добре препоруке на основу знања и искуства многих, и уважавати их. Знати да нас исти на добро усмеравају, а не ограничавају нас, и кад тако поступамо видећемо да је све боље, смисленије и лепше. Дакле, уз молитву неизоставно иде и поштовање прописа и уважавање другога, тако се најбоље чувамо у пуноћи добре животне динамике. И то не да чувамо само себе, него сами себе и једни друге, дајући пуни допринос добрим друштвеним процесима у заједничком чувању и унапређивању светиње живота.
ЗАКЉУЧАК
Сваки нови дан нова је и добра шанса да учинимо неку радост једни другима, али ту увек вреба и опасност да ненамерно нанесемо бол другоме. Потенцирам на ненамерности, остављајући за неку другу прилику расуђивање о опакој злонамерности која оптерећује многе умове. Овде истичем опасну могућност непромишљеног и случајног злодејства, јер ни најпијанији човек не седа за управљач возила да би се убио, или да убије другога, а то се ипак догађа. Зар та чињеница не говори довољно да свако од нас одустане од такве вожње, или вожње неисправног возила, брзе вожње под притиском временских одређења? Да, говори али шта нас то наводи на лош поступак? Неки чак говоре како су сигурнији ако попију чашицу више, неки се хвале избегавањем плаћања казни и „сналажљивошћу“ у тим ситуацијама, ретки су они који одлуче да никад више не понове раније лоше радње. Као да је све обузела бесмислица закључивања „док траје нек траје“, где нема ни мало места за другога, свако је себи најбитнији. Све ово померају напред и побољшавају на боље позитивни законски прописи, али за верујућег човека је поред поштовања и испуњавања ових прописа битно и потребно да у свему покаже пуноћу одговорне слободе. Да свему дода драговољност и одговорност као праву меру добродетељи и слободе. То значи да у свему увек има на уму постојање и потребу другога и да своје поступке саобрази тако што ће увек знати да разуме и уважи другога, а не само да тражи од свих подршку и разумевање својих жеља, намера и поступака. Без таквог суочења са собом самим сваки сусрет са другим неминовно постаје лош догађај (незгода-удес) са несагледивим последицама. Саобраћајне и друге незгоде само су последица лошег стања личности, и сигурно је да би их било много мање када би било бар мало више самоиспитивања. Закони и прописи могу да допринесу много, и веома су важни и потребни, само их треба испуњавати по савести, а не у страху од казне, и све ће бити боље, сви ћемо бити бољи и свима ће бити боље. Преузмимо одговорност и не мислимо само на себе, видимо једни друге на прави начин са пуним уважавањем живота и стваралаштва. Начинимо велике помаке, најпре у „малим“ стварима, научимо се да живимо једни са другима, а не само да постојимо једни поред других, нека наше животно саобраћање буде уређено добрим прописима које поштујемо и осмишљено сталним старањем једних о другима и све ће бити добро… |
