Питање аутокефалије

Сада се може већ са сигурношћу рећи да тај прошлогодишњи сусрет у Цариграду представља прекретницу у интензивирању припрема будућег Сабора. Подсетимо, том приликом је, у Саопштењу Предстојатеља, одлучно истакнута „решеност за брзо исцељење сваке канонске неправилности проистекле из историјских околности и пастирских потреба(...), у циљу превазилажења сваког евентуалног утицаја страног православној еклисиологији“[1].

Последње заседање Међуправославне Комисије, одржано у Шамбезију поред Женеве од 9. до 17. децембра 2009, године представља значајан напредак у том процесу припреме, будући да су усаглашени и припремљени текстови двеју сродних тема, о начину проглашавања аутономије и аутокефалије у Православној Цркви.

Рад последње Комисије и усаглашени текстови већ су предочени свим Помесним Црквама, те тако и нашој, која је на Светом Архијерејском Синоду [2] (23.12.2009.) поднела извештај и поменуте текстове, као и званично саопштење Комисије за ширу црквену јавност, које је, већ последњег дана њеног заседања, одмах по објављивању истога, електронски пренешено и, у преводу на српски језик, објављено на званичној презентацији наше Цркве [3], како би и она, као све друге Цркве, могла благовремено, преко својих опуномоћених представника, послати своје евентуалне сугестије следећој по реду, петој Свеправославној конференцији, чији ће задатак бити коначно прегледање и усвајање текста пре прослеђивања Великом и Светом Сабору. После тога ће преостати само још једна од предвиђених и утврђених тема с листе за Велики Сабор, а то је питање редоследа Цркава у диптисима.

Иако често критикована и, с једне стране, до омаловажавања прозивана и називана конзервативном, или чак државном и националном, а с друге, исмевана као „небеска“, то јест одвојена од света, свесна да се пуни готово пет деценија од Првог Свеправославног Саветовања и рађања идеје о овом Сабору (Родос 1961), Православна Црква овим, по ко зна који пут, показује своју историјску виталност [4], али и, изнад свега, њену Светодуховску конститутивност и утемељеност, окренутост својој есенцијалној структури као „Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве“ [5].

Стога, враћајући се теми, питање начина проглашавања аутономије, и нарочито аутокефалије, као доминантног облика организовања помесних Цркава последњих векова на Православном Истоку, и нарочито њихове побуде, примене и начина остваривања у пракси, у сваком погледу превазилазе обична организациона питања и стављају нас пред проверу верности основним еклисиолошким постулатима једне, свете, саборне и апостолске Цркве Христове.

Оно што је за нас, и подвукли бисмо нарочито за нас, овде важно - јесте да се на питању аутокефалије, као својеврсном чворишту, укрштају питање првенства, односно првога, у Цркви и питање њене кохезије, саборног јединства. Јер, усудили бисмо се рећи, без првога не може бити говора ни о сабору, саборности и јединству, нити пак, у црквеном погледу, може бити речи о првом са неком неограниченом влашћу, који није „први међу равнима“ унутар сабора Цркве Божје васељенске. Управо у тој подели части и одговорности, у балансу где први артикулише и изражава јединство сабора, али и бива ограничен сабором, или у овом случају у односу једне и многих цркава и сагласја међу њима, стоји и највећа вредност тек усвојеног текста о начину издавања и потписивања Томоса о аутокефалији, што је у тексту саопштења наглашено речима да „Васељенски Патријарх, изражавајући пристанак мајке-Цркве и свеправославну сагласност, званично проглашава аутокефалију Цркве која је то затражила, издавањем Томоса аутокефалије. Овај Томос потписује Васељенски Патријарх уз сапосведочење на њему потписом Блажењејших Предстојатеља најсветијих Православних Цркава, позваних за то од стране Васељенског Патријарха“ [6].

С друге стране, навођењем јасних географских граница сваке помесне Цркве у Томосу о њеној аутокефалији истиче се географски принцип организовања Цркве, немогућности преклапања црквених јурисдикција, како на локалном, тако и на помесном плану, али и наднационални карактер Цркве.

Дакле, могли бисмо рећи да је овим усаглашавањем обухваћено, наглашено и прецизирано све оно што је историјски и богословски већ вековима познато у канонском предању Цркве, али је, због историјског талога, делимично нарушено и угрожено на плану црквеног устројства, најпре коначним расцепом Истока и Запада у 11. веку и, поготово, с нововековним наносима секуларизма, утицајем Француске револуције и идеја Просвећености кроз ослободилачке ратове с почетка 19. века и с јачањем етнофилетизма.

Из свега произилази да, и поред тога што грчка реч автокефалон буквално означава поседовање сопствене главе, или самосвојности, у организационом погледу, бива више него јасно да се овде ради само о «условној», то јест о односној, самосталности, а не о некој нарцисоидној и самоглавој самодовољности и самодопадљивости.

У том погледу, постаје јасно да сваки покушај прављења Цркве, лишен Апостолског наслеђа и Светога Духа, као и најновије повампирење идеја стварања неких нових црквених сурогата у нашем окружењу [7], бива осуђено на пропаст и пре га треба тумачити као пуку реанимацију давно иструлелог идеолошког мртваца, него ли озбиљну причу о Цркви.

САОПШТЕЊЕ СА ЗАСЕДАЊА МЕЂУПРАВОСЛАВНЕ ПРИПРЕМНЕ

КОМИСИЈЕ СВЕТОГ И ВЕЛИКОГ САБОРА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

У Православном центру Васељенске Патријаршије у Шамбезију састала се, од 9. до 17. децембра 2009. године, Међуправославна припремна комисија Светог и Великог Сабора Православне Цркве. Њеним радом председавао је Високопреосвећени митрополит пергамски г. Јован, представник Васељенске Патријаршије, а секретар је био Високопреосвећени митрополит швајцарски г. Јеремија, секретар за припрему Светог и Великог Сабора.

Међуправославна комисија је имала за предмет свога рада, с једне стране, довршење обједињеног става помесних Православних Цркава о теми аутокефалије и начину њеног проглашења, а с друге, изналажење јединственог става по питању аутономије и начину њеног проглашења, као и o диптисима.

Комисија је, након уводне беседе Високопреосвећеног председника и излагања Високопреосвећеног секретара:

а) Проучила садржај, поднешеног јој ради потпуније дораде и изналажења јединственог става помесних Православних Цркава, параграфа, чији је текст одобрило њено претходно Заседање, које се сабрало 1993. године, о аутокефалији као и начину њеног проглашења. Овај параграф се односи на проглашење аутокефалије преко Томоса као и на начин његовог потписивања. Комисија се једногласно сагласила да „Васељенски Патријарх, изражавајући пристанак мајке-Цркве и свеправославну сагласност, званично проглашава аутокефалију Цркве која је то затражила, издавањем Томоса аутокефалије. Овај Томос потписује Васељенски Патријарх уз сапосведочење на њему потписом Блажењејших Предстојатеља најсветијих Православних Цркава, позваних за то од стране Васељенског Патријарха“. Проследила је, пак, предстојећој Међуправославној припремној комисији проучавање начина примене постигнуте сагласности.

б) Забележила је у прегледном и садржајном тексту јединствени став Православних Цркава о теми аутономије и начину њеног проглашења, описавши значење и садржај аутономије, процедуру коју њено проглашење следи и њене последице.

в) Тема диптиха је, због недостатка времена, прослеђена следећој Међуправосланој припремној комисији.

У Православном центру Васељенске Патријаршије

у Шамбезију, 17. децембра 2009.

Митрополит пергамски Јован, председник

Превео са грчког: Г. Г.

---------------------

ФУСНОТЕ:

1) Православље, бр.998, Београд 2008, стр. 2-3.

2) Одлуком Светог Архијерског Синода, нашу помесну Цркву су на овом Свеправославном скупу представљали

Митрополит црногорско-приморски  и местобљуститељ Патријарашког трона г. Амфилохије, у својству члана Комисије,

и Митрополит скопски и Архиепископ Охридски г. Јован, у својству саветника.

3) Погледај: http://spc.rs/sr/saopstenje_sa_zasedanja_medjupravoslavne_pripremne_komisije_svetog_velikog_sabora_pravoslavne_crkve

4) Не могу се пренебрећи чињенице и околности под којима је Православна Црква у свету, њеним највећин делом,

живела током последњих деценија. Није случајно ни то што су ова питања дошла на дневни ред међу последњима,

када је сазрело време за то, али и када времена «одвећ није било», пред нагомиланим проблемима како савремене Дијаспоре,

тако и пред изазовом рапидних светских геополитичких и историјских промена.

5) Никео-Цариградски Символ Вере

6) Грчки оригинал Саопштења, Међуправославне припремне комисије,

објављен је на званичној Интернет презентацији Васељенске Патријаршије на адреси:

http://www.ec-patr.org/docdisplay.php?lang=gr&id=1141&tla=gr

7) Политика, Београд 21-22, децембар 2009, стр.1.