Кандидати за свештенство Епархије темишварске традиционално су се школовали у богословским школама Српске Православне Цркве. Почетком Другога светског рата те школе су престале с радом, а после рата, због политичких неприлика, Срби су онемогућени не само да се школују, него и да путују у Југославију. У међувремену већина предратних свештеника је била пред заслуженом мировином, те се Епархија суочила с великом несташицом свештеничког кадра.
Тадања епархијска управа обраћала се Министарству вероисповести у Букурешту почев од 1951. године са захтевом да јој се одобри отварање школе за припрему црквеног особља: свештеника и појаца. Одобрење је дошло тек 1953. године, и тада је у Манастиру Бездину отворена петоразредна Српска богословија.
Премештена, из објективних разлога, наредне године у Темишвар, Богословија је непрекидно радила до 1960. године. У три редовна школска нараштаја у њој је школован 41 ученик.
Потписник ових редова припадао је средњем школском нараштају (1954–1959). Запамтио сам послератно време, када су парохије опслуживали предратни свештеници, махом и годинама оптерећени јеромонаси; дочекао сам да с још двадесеторицом колега будем рукоположен.
Мада Епархијска управа темишварска није могла редовно да општи с надлежним епископом, несумњиво је прота Стеван Томић, као архијерејски заменик и школски управник, приватно обавештавао надлежног архијереја, блаженопочившег Висариона (Костића), епископа банатског и администратора темишварског, и од њега примао потребна упутства. То смо осетили особито по чињеници што је владика Висарион свима нама признао школовање и рукоположење.
Док смо скоро пола века водили парохије (ниједна није остала без душебрижништва), скромно одржавали цркве (ниједна није срушена, ни затворена), богослужили и вршили требе (нема код нас некрштених и неопојаних), нисмо ни приметили како су и наше снаге на измаку: у животу нас је још 9 свештеника, листом пензионера, мада већина још, по својим могућностима и епархијским потребама, и даље служимо.
Суочени с том реалношћу, на савет и по благослову надлежног архијереја, Његовог Преосвештенства Лукијана (Пантелића), епископа будимског, администратора темишварског, уприличили смо ове године у Темишвару другарски састанак и свечано обележавање пола века од завршетка школовања у нашој Богословији. На свечаност су позвани и узели су учешћа сви свештеници који су у животу, двојица нерукоположених апсолвената и породице наших другова које је Господ раније позвао к себи.
Свечаност је отпочела Светом Литургијом у Саборном храму, за којом је уследео парастос преминулим професорима и колегама; приређено је заједничко послужење за све присутне.
Обављен је помен на гробовима бивших професора и свих упокојених колега, а уз подршку Савеза Срба у Румунији уприличен је излет у Дунавску клисуру и манастир Базјаш.
Пошто својевремено, као апсолвенти, нисмо имали услова да израдимо заједничку свечану слику, учинили смо то сада, на предлог Владике Лукијана. За
ову прилику, уз материјалну жртву нашег колеге протојереја-ставрофора Мијосава Гинђилова, сада пароха у Монроу (САД), и нашег земљака протојереја-ставрофора Томе Стојшића, сада пароха у Патерсону (САД), објављена је и спомен-књига Православна српска богословија Епархије темишварске 1953–1960, у којој је сажета монографија школе и биографије свих професора и апсолвената, по оној народној мудрости: људи умиру, а писано остаје.
Било нам је жао што је иницијатор свечаности, Преосвећени владика Лукијан, био спречен да учествује, као што је својевремено желео и најавио; он нам је упутио садржајну поруку признања и радости, у којој је, између осталог, стојало:„Као ваш архипастир честитам вам од срца ваш јубилеј и захваљујем се засвако добро које сте ко моји најближи сарадници учинили својој светосавској Цркви и своме роду.
Молим се Господу да вам умножи дане овог живота, да по својој моћи и даље узносите своје свештеничке молитве ка Господу „о всјех и за бсја“, да искористите време које је пред вама да надокнадите оно што мислите да још треба надокнадити и вашем духовном животу, што због околности у којима сте провели радни век нисте успели.
Осим тога, пренети своје полувековно животно искуство усмено или писмено и оставити га потомству, а пре свега својој породици, па и другима на корист и спасење, то су неке од активности које се и на даље очекују од ваше генерације. Са жељом за добрим здрављем и Божијим благословом поздрављам вас све уз срдачно : „МНОГАЈА ЉЕТА „.
На крају, оставши с најлепшим утисцима са овог састанка, на којем смо оживели животне успомене, помолили смо се и обећали да и даље, док Богу буде воља, по могућностима и потребама служимо и саслужујемо, да међусобно одржавамо молитвену везу и повремено се, када је могуће, састајемо ради духовног укрепљења.
В. М. |
