Проблеми образовног система

У дискусији су, између осталих, учествовали Јелена Јовановић (секретар Удружења за информатичке делатности Привредне коморе Србије), проф. др Драган Домазет (декан Факултета информационих технологија и посебни саветник у Министарству за науку и технолошки развој), Слободан Марковић (специјални саветник у Министарству за телекомуникације и информационо друштво), др Петар Кочовић (извршни директор Gartnerа), Никола Марковић (председник Друштва за информатику Србије), неколико професора и директоре елитних београдских гимназија и представници других релевантних институција и организација. Модератор и један од организатора дискусије био је Чедо Рајачић, уредник радио емисије „Добар дан ИТ“.Активно учешће у сва три дискусиона панела су узели и представници Центра за проучавање и употребу савремених технологија Архиепископије београдско-карловачке: ђакон мр Оливер Суботић (управник Центра), теолог и информатичар Милош Антонијевић (стални стручни сарадник Центра из области интернет комуникација) и социолог Татјана Радић (стални стручни сарадник Центра из области социолошких аспеката виртуелног друштва).

У наставку преносимо синопсис аргументације управника Центра.

Проблеми образовног система у Србији, како у погледу информационих технологија, тако и шире, начелно се могу свести на четири основе равни.

[1] Први и основни проблем је концептуалног карактера, с обзиром да је наш образовни систем усмерен углавном ка стицању знања у енциклопедијском духу, а мање ка развијању критичко-аналитичких способности ученика. Концептуални промашај нашег образовног система је и недостатак мултидисциплинарног приступа у повезивању градива различитих предмета. Ученици на сва три нивоа образовног система (основа школа, средњошколски стадијум и факултетски ниво) раде пре свега на гомилању знања, док повезивање различитих научних области, анализа градива и развијање критичког дискурса према њему најчешће изостају. У контексту информационих технологија потребно је нагласити суштинске ствари, а то су логичке структуре, концепти програмирања и семантика.

[2] Друга ствар која недостаје нашем образовном систему је повезивање интелектуалних знања и способности са етичким постулатима. Црква је посебно заинтересована за овај сегмент развијања моралног лика ученика, што у великој мери посредно и чини преко верске наставе у контексту хришћанске етике. Сама етимологија речи „образовање“ нас упућује на стицање образа, што поред теолошких има и етичке импликације, посебно важне у случају школства. Ово је битно за све предмете, а у контексту информатике се посебно односи на предмет компјутерска етика и донекле и компјутерско право који треба да буду део наставног плана и програма сваке високошколске информатичке установе. Ако се тако буде приступало образовном систему, онда ћемо имати далеко мање проблема са, рецимо, нарушавањем електронске приватности грађана, с обзиром на претходно изграђену свест о етичким нормама у информатичкој ери. Тада неће бити ни потребе да се наша Црква ангажује у друштву у том погледу – управо је СПЦ највише заслужна за подизање општедруштвене свести о електронској приватности грађана у Србији, активним радом њених стручњака на том пољу током протеклих неколико година. Тиме је донекле надомештен недостатак присутности овог дискурса у широј и стручној јавности, али би тај посао убудуће требало да преузму академске институције и делом невладин сектор, а на Цркви би остало само да пружи подршку у свом домену.

[3] Трећи проблем нашег образовања је везан за нове видове учења везане за употребу савремених технологија. Потребно је усвојити начелни приступ који би информационе технологије користио као допуну у методама учења, а не као супституента фундаменталних математичко-логичких операција и говорних способности које дете треба да савлада још у основношколском периоду. Замислите, рецимо, ђака основца које не уме да измножи два основна броја ручно зато што је навикао да то ради преко електронског калкулатора на рачунару или мобилном телефону? Или случај ученика које на географској карти није у стању да покаже Кину уколико претходно не консултује неку електронску енциклопедију? Или да студент има потпуно непрепознатљив рукопис јер користи искључиво текстуални процесор за писање? Грешка која се често прави у овом погледу је ултимативна употреба такозваног distant learning система образовања („учење на даљину“, преко рачунара и интернета). Иако је за неке информатичке области то погодно, апсолутно је непримерено као супституент у настави хуманистичких наука, рецимо, где је жив контакт са професором веома важан. Примера је доста, а закључак је јасан: информационе технологије треба итекако да буду присутне у нашем образовном систему, али на начин који не би угрозио примарни развој когнитивних способности деце. Са друге стране, постоје и случајеви где би информационе технологије требало у потпуности да замене досадашњи начин рада: папирне енциклопедије треба заменити електронским базама података које омогућавају снимање знатно веће количине података и неупоредиво бржи приступ.

[4] Четврти задатак у потребном унапређењеу нашег образовног система је везан за слободу размишљања у контексту алтернатива. Ово је посебно важно због амбијента у коме живимо јер нам се често намеће идеја да одређене ствари напросто немају алтернативу, имплицирајући тиме чист конформизам у деловању, што је недостојно слободног човека. У контексту информационих технологија, децу од основног образовања треба подучавати да траже алтернативно софтверско или хардверско решење. Примера ради, сви ћемо постићи сагласност да је Windows оперативни систем стандардно решење свуда у свету, али итекако треба направити и практично поређење и алтернативу на Linux-у. Исто важи и за остала софтверска решења, алтернатива увек постоји и треба да се задржи. Са том мишљу ће деца израсти не само у изврсне информатичаре, већ и у одговорне чланове друштва, а не само у пасивне технолошке конзументе и конформисте.

Ово су само нека од кључних тачака када је реч о нашем информатичком, али и образовном систему уопште. Свакако да их има још (попут развијања етоса групе, увођењем групне оцене или неког сличног концепта, чиме се ученици оспособљавају за каснији рад у заједници са другима), али суштинска идеја није у моменталном решавању свих могућих проблема, већ у покретању трајног критичког дискурса и континуалног промишљања више различитих структура нашег друштва на пољу унапређења образовног система.